Razglednica Palate Rajhl iz vremena kada je Ferenc Rajhl živeo u zgradi, izvor: dokumentacija Savremene galerije Subotica
Jedan od najlepših i najprepoznatljivijih secesijskih objekata u Subotici, Palata Rajhl, čuva brojne tajne o svom bogatom istorijatu.
Te, do sad nepoznate detalje otkrile su istoričarke umetnosti iz Savremene galerije Subotica, Nela Tonković i Tamara Kucor, koje poslednjih godinu dana sprovode istraživanja ove zaostavštine arhitekte Ferenca Rajhla (Apatin, 1869 – Budimpešta, 1960).
Među tim detaljima izdvaja se podatak da je tokom Prvog svetskog rata u Palati Rajhl bila smeštena bolnica sa više od 30 kreveta, a svakako je interesantna i priča kako je Ferenc Rajhl, nakon prvobitnog debakla, na kraju iznedrio ovaj projekat.
Ferenc Rajhl je rođen 1869. godine u Apatinu. Studirao je arhitekturu u Budimpešti, da bi se nakon evropskih putovanja nastanio u Subotici, gde je započeo karijeru arhitekte i preduzimača.
U trenutku kada je u ovom gradu zasnovao porodicu, živeo je kao podstanar u kući tadašnjeg gradonačelnika Lazara Mamužića, koja se nalazila upravo preko puta placa koji je Rajhl kupio u tadašnjoj Kalajevoj ulici, sa namerom da na njemu izgradi porodični dom.
Njegov prvobitni projekat je, međutim, bio odbijen. Komisija je smatrala da nije poštovao spratnost ulice i zamerila mu je postojanje suterena. Taj projekat, rađen u duhu neo-stilova, nije nosio tragove secesije.
Već posle mesec i po dana Rajhl izrađuje novo idejno rešenje porodične palate. Taj drugi projekat doneo je jednu zrelu i promišljenu secesijsku arhitekturu kojom je arhitekta pokazao svoje umetničke i tehničke sposobnosti, te uveo Suboticu u jednu novu epohu.
„Njemu nije bilo stalo samo do funkcionalnosti doma. Hteo je da pokaže gradu šta može da uradi, koliko daleko se može primeniti princip secesijske arhitekture i u stambenim objektima“, objašnjava Nela Tonković.
Nakon što je novi projekat bio predat 1903, trebalo je manje od dve godine da ovo velelepno zdanje bude izgrađeno: dozvola za useljenje bila je zatražena 28. decembra 1904. godine, što je datum koji se i danas slavi kao „rođendan“ palate.
U to vreme, značaj položaja palate je bio ogroman – ona je bila prva građevina koju bi putnik video izlazeći iz železničke stanice: fasada okupana jutarnjim suncem predstavljala je svojevrsnu „vizit kartu“ dobrostojećeg građanina i preduzimača Ferenca Rajhla.
„Tom ulicom”, napominje Tonković, “prolazio je i tramvaj, pa su gotovo svi Subotičani mogli da vide novo arhitektonsko dostignuće grada“.
Palata Rajhl je tako postala jedan od najlepših primera mađarske varijante secesije, arhitektonskog stila nadahnutog motivima narodne umetnosti erdeljskih Mađara.
„Rajhl unosi inovacije u Suboticu – oslanja se na narodnu tradiciju, stvarajući vatromet boja i oblika, daleko bogatiji od bečke secesije“, ističe Tonković.
Motiv srca dominira celim objektom – spolja i iznutra, a narodnim vezom i ornamentima iz regiona Kalotaszeg u Erdelju inspirisani su i raznobojni mozaici i keramički ukrasi koji doprinose bajkovitosti zdanja.
Postoji, međutim, i kontrastni detalj – maske ljudskih lica na krovnom vencu „u pozi zaustavljenog krika“ koje su u neskladu s vedrim bojama i oblicima fasade.
Tu je i jedan, napominje Nela Tonković, izgubljeni dragulj palate: zimska bašta sa zidom od staklenih prizmi u boji meda i prozirnim tonovima, koje su stvarale magičnu igru svetlosti u velikoj sali.
Ostala je sačuvana samo jedna od tih prizmi, koja je danas izložena u stalnoj postavci Savremene galerije Subotica.
U izgradnju ove palate Ferenc Rajhl je uložio ogromno bogatstvo.
„Koristio je zlatne mozaike, muranska i venecijanska stakla, vitraže, drvorezbariju, kovano gvožđe i Žolnai keramiku. S jedne strane ulaganje čitavog bogatstva u palatu, s druge različiti neisplaćeni poslovi doprineli su njegovom bankrotu 1908. godine, nakon čega se preselio u Segedin, a kasnije u Budimpeštu“, priča Nela Tonković.
Rajhl je, međutim, nastavio da projektuje do svojih poznih godina, stvarajući i moderne socijalističke kuće poznate kao „kadar kocke“, što potvrđuje širinu njegovog stvaralaštva i sposobnost da se prilagodi različitim epohama, zaključuje ona
Sprovodeći istraživanja o Palati Rajhl, istoričarke umetnosti Savremene galerije Subotica otkrile su da je tokom Prvog svetskog rata u ovom objektu radila bolnica sa više od 30 kreveta, što potvrđuju tekstovi iz tadašnjih novina Bácskai Hirlap, iz 1914. godine.
“Kratka poseta Palati Rajhl ostavlja u posetiocu tragove nezaboravnog sećanja, a posebno ih ponesu sa sobom oni koji su tu našli isceljenje. Oni vojnici koji su bili u vatri, koji su poslednji put pre napada mislili na svoje male kuće sa baštama, svoje domove sa prozorima okićenim muškatlama, ovde zaboravljaju šareni trem, jesenje oranje, sve, uživaju u delikatnosti ukusa. Prostorije palate bile su opremljene sa 32 kreveta i operacionom salom, a tokom celog rata zbrinjavana su 32 pacijenta. Mesečni troškovi ove bolnice su oko četiri hiljade kruna. Bolnica zauzima prvi sprat palate. U prostranoj sali je trpezarija za ranjenike, u velikoj sali do dvorišta su 8 kreveta, a ostali kreveti u 4 sobe prema ulici, ukupno 32. Iz jedne od soba prema ulici je otvoreno kupatilo, sledi čisto belo ofarbana operaciona sala, a zatim soba za pregled i medicinske sestre. Sobe su jako osvetljene i novine su dostupne za zabavu pacijenata. Načelnik bolnice dr Deže Vali neumorno previja ranjene i svakodnevno nadgleda bolnicu, pored toga što brine o 15 ranjenih pacijenata pod brigom Udruženja žena Szeretet koje rade danonoćno kako bi se ranjenici osećali prijatno i što pre oporavili. Medicinske sestre su pod vođstvom dr Váli Dezsőné, one ispunjavaju svoje patriotske dužnosti. Muški medicinski pomoćnici su studenti.
Odlomak iz teksta lista Bácskai Hirlap, objavljenog 12. septembra 1914. godine
Nakon rata, zgradu je kupila bogata industrijalka Tereza Hartman, mada njena porodica nikada nije živela u ovoj palati.
U međuratnom periodu, tu je stanovala porodica Aleksandra Gavanskog, a jedno vreme u zgradi se nalazila i zubarska ordinacija dr Andra Andrejeviča, o čemu svedoči natpis iznad ulaza na starim fotografijama.
„Ove promene doprinele su tome da se originalni enterijer nije očuvao, naročito nakon 1948. godine, kada se u zgradu uselio Gradski muzej Subotica“, priča Nela Tonković.
Tako nije poznato kada su iz palate nestali rasvetna tela, drvena oplata, kamini i tapete, ali se pretpostavlja da se to dogodilo tokom Drugog svetskog rata.
Palata je rekonstruisana 2004. godine – prvo zadnja, a zatim prednja fasada. Tada su bili zamenjeni krovni elementi i obnovljeni mozaici.
Enterijer, međutim, nikada nije detaljno restauriran.
„Zgrada nikada nije tretirana iznutra kao spolja. I dalje ima mnogo elemenata koji čekaju konzervaciju i restauraciju“, naglašava istoričarka umetnosti Nela Tonković.
Palata je danas, ocenjuje ona na kraju, prepoznata u Srbiji, regionalno i evropski kao jedno od blaga mađarske varijante secesije, ali „još uvek ima mnogo prostora da se dodatno afirmiše u evropskom kontekstu“ kao simbol umetničke vizije, građanskog prosperiteta i večne lepote arhitekture koja i posle više od jednog veka izaziva divljenje onih koji je prvi put vide, ali i onih koji pored nje svakodnevno prolaze.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 86. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.