Viktorija Aladžić: Gde su granice rušenja baštine?

Bilo je mnogo primera vodom ugroženih temelja istorijskih objekata koji su uspešno sanirani u Srbiji bez rušenja samog objekta. Dva značajnija primera su kula Nebojša u Beogradu i Jerinina kula smederevske tvrđave koje su svojim gabaritima mnogo masivnije u odnosu na Baš kuću, pa je i projekat sanacije bio mnogo zahtevniji.

Srušena je u Subotici nedavno još jedna lepotica – vila koja je izgrađena osamdesetih godina 19. veka. To izgleda nije bila prvobitna namera, međutim, kakva god rekonstrukcija ili navodna restauracija čeka ovu vilu, ona zaprao više ne postoji, i sve ono što se na tom mestu bude gradilo u najboljem slučaju može biti replika.

Ali da krenemo od početka. U Istorijskom arhivu Subotice u Fondu 2, pod nazivom Gradsko veće nalaze se građevinske dozvole i projekti kuća koji su se u Subotici gradili u periodu od 1875. pa sve do kraja Prvog svetskog rata kada je Austro-ugarska u kojoj je ovaj fond i nastao, prestala da postoji. U tom fondu, na žalost, nije sačuvan projekat vile koju su Subotičani od milja zvali „Baš kuća“ i to je verovatno razlog zašto ona pojedinačno nije stavljena pod zaštitu i pored njene izuzetne arhitekture. Vila je imala razuđenu osnovu paladijanskog tipa sa centralnim holom iznad kojeg je postojalo zastakljeno nadsvetlo, jedinstveno u subotičkoj arhitekturi. Samo jedan subotički arhitekta bio je vičan projektovanju ovakvih objekata, najznačajniji subotički graditelj Titus Mačković i on je verovatno projektovao i Baš kuću.

Spoljašnje fasade vile bile su nadahnute klasičnom grčkom arhitekturom. Ivanjijeva knjiga, jedina koja se detaljno bavi istorijom Subotice 19. veka (Iványi, István; Szabadka szabad királyi város története II, Szabadka: Bittermann József könyvnyomda, 1892, str. 621.), pruža nam informaciju da je vilu sagradio 1887. godine Šandor Kertes (Kertész Sándor), tadašnji glavni gradski lekar. Kertes je bio glavni gradski lekar i 1906. godine prema podacima koje nalazimo u Maluševljevom kalendaru Subotice (Malusev, S., Szabadka Sz. Kir. város czim és lakjegyzáke, Szabadka, 1906.) iz iste godine. Brinuo je o zdravlju stanovništva celog grada više decenija. Mnogi od nas možda ne bi ni bili ovde da njega nije bilo. I on kao pojedinačna ličnost nije zaslužio ovakav tretman svoje kuće.

Skica gabarita vile sačuvana je na crtežu situacije u projektu susedne kuće vlasnika Mirka Rotmana (Ulica cara Lazara 5) iz 1893. godine (Istorijski athiv Subotica, F:2, ép. eng. VII kör 3/1893.), kao i u projektu pomoćnog objekta koji je gradio Andreas Lihtneker (Lichtnekertch András), novi vlasnik Baš kuće 1912. godine (Istorijski athiv Subotica, F:2, ép. eng. VII kör 18/1912.). Ono što se moglo zaključiti i samo površnim posmatranjem, ova vila je trebala da bude zaštićena zakonom kao pojedinačni objekat, zaštita u okviru prostorne kulturno istorijske celine gradskog jezgra Subotice od velikog značaja, u kojoj je vila naznačena kao objekat od posebne vrednosti, očigledno nije bilo dovoljna da vilu sačuva od rušenja.

Opravdanje za rušenje objekta nalazimo u izjavama investitora. „Svako stanje i na ono na šta nailazimo dokumentujemo i jasno može da se vidi o čemu pričamo, koliko su to dotrajali elementi da je rušenje bilo neminovno. Imamo veliki problem sa podzemnim vodama, sami temelji su u lošem stanju, potrebno je da se uradi nova kada. Sve ovo što sada rešavamo bio je problem starog objekta zbog kojeg se urušavao i pucao“, konstatovao je sagovornik iz “DG contruction”.

Ipak, da li je to moglo drugačije da se uradi. Pre pristupanja bilo kakvim radovima na istorijskom objektu od posebne vrednosti bilo bi potrebno napraviti detaljna istraživanja konstrukcije i materijala objekta a posebno iskopati sonde da bi se proverilo stanje temelja. Nakon toga, u zavisnosti od stanja konstrukcije i materijala objekta, treba pažljivo pristupiti izradi projekta u okviru koga rušenje ne bi bilo opcija.

Vredno graditeljsko nasleđe treba tretirati sa velikom pažnjom i potrebno je pronaći način da se produži vek trajanja materijala i ojača konstrukcija na način na koji sam objekat ne bi bio ugrožen. Statičko-konstruktivni problemi u zaštiti graditeljskog nasleđa su specifični, razlikuju se od objekta do objekta i svakom objektu se mora pristupiti kao pojedinačnom slučaju definišući tehničku zaštitu primerenu slučaju. Bilo je mnogo primera vodom ugroženih temelja istorijskih objekata koji su uspešno sanirani u Srbiji bez rušenja samog objekta. Dva značajnija primera su kula Nebojša u Beogradu i Jerinina kula smederevske tvrđave koje su svojim gabaritima mnogo masivnije u odnosu na Baš kuću, pa je i projekat sanacije bio mnogo zahtevniji.

Gde je ta tanana granica na kojoj se donosi odluka da je objekat toliko trošan da mora da se sruši da bi se ponovo izgradio i izgledao isto ili skoro isto kao original? Prvo, ovim rušenjem definitivno gubimo spomenik i dobijamo repliku, a drugo, previše često smo u Subotici slušali takva opravdanja kao u slučaju zgrade subotičkog Narodnog pozorišta, koje je porušeno 2007. godine, a trebalo biti završeno 2012. godine, i u slučaju zgrade nekadašnjeg hotela „Zlatno jagnje“ (Korzo 3), koja je bila porušena da bi se izgradila samo replika fasade, a kompletan objekat izveo nov za potrebe Doma JNA. Ovo zdanje sada već godinama stoji napušteno i ponovo propada.

Stanje konstrukcije i materijala od kojeg je građen objekat trebalo bi takođe da bude elemenat koji će uticati na odluku kakav sadržaj treba smestiti u njemu. Nije svaka funkcija primerena svakom objektu, a iskopavanje dubljeg podruma i betonske kade u istorijskom objektu uvek je problematično jer se često ide ispod dubine postojećih temelja istorijskog objekta.

Jedan dobar primer skorije vrlo uspešne restauracije istorijskog objekta predstavlja kuća Vićens nedaleko od Barselone. Ova kuća je jedna od prvih projekata koji je radio Gaudi i koja se gradila između 1883. i 1885. godine. Dakle, tek je nešto starija od Baš kuće u Subotici. Kuća Vićens je takođe bila vila odnosno letnja rezidencija porodice Vićens izgrađena u orijentalnom stilu na Gaudijev način. No kuća Vićens je restaurirana sa velikom pažnjom posvećenom svakom detalju i pretvorena u muzej. U njoj su uvedeni novi elementi kao savremeno stepenište i lift kako bi se zadovoljile potrebe savremene funkcije muzeja. Deo objekta koji je bio dograđen 1925. godine pretvoren je u ulazni prostor za posetioce sa informativnim pultom, neki elementi koji su u međuvremenu bili uništeni su restaurirani, a veći deo enetrijera kuće vraćen je u izvorno stanje i konzerviran. Nije primenjeno rušenje i rekonstrukcija, već pažljivo čišćenje, restauracija i konzervacija. Restauracija vile završena je 16. novembra 2017. godine. Još 2005. godine vila Vićens je bila uvrštena na UNESKO-vu listu svetske baštine. To ne znači da bi Baš kuća ikada mogla dospeti na UNESKO-vu listu, ali prikazan primer samo pokazuje odnos pojedinca i lokalne zajednice prema baštini i zajedničkim vrednostima. Svako bi trebao da ceni, poštuje i čuva ono što ima. U ovom slučaju svi smo na gubitku.

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku lista Politika, i prenosimo ga uz dozvolu autorke.

Prof. dr Viktorija Aladžić (1959, Subotica, Srbija) je arhitektica, istraživačica i aktivistkinja u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa. Zaposlena je kao vanredni profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i magistrirala iz oblasti Proučavanja, zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, a doktorirala na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti prostornog planiranja. Učestvovala je na mnogim domaćim i međunarodnim radionicama, seminarima, konferencijama i napisala brojne radove iz oblasti zaštite, valorizacije i razvoja urbanog i graditeljskog nasleđa, koji su objavljeni u brojnim domaćim i međunarodnim časopisima.