Iz studentske radionice kritičkog gledanja DESIRÉ festivala: Odgovor je u našoj spoznaji sveta

Tekstovi koji slede predstavljaju izbor ovogodišnje produkcije polaznika Studentske radionice kritičkog gledanja, održane u okviru DESIRÉ Central Station festivala savremenog regionalnog pozorišta 2025. godine u Subotici.

Festival svake godine okuplja mlađe sugrađane sa ciljem afirmacije kritičke prakse gledanja i pisanja o sadržajima koji se publici nude.

Preispitivanje sopstva na DESIRÉ Central Station 2025 festivalu

Kako izgledala predstava o meni? Ko u njoj ima ulogu? Koje priče delim? Kako sažeti sebe u sat i po vremena?

Boris Liješević ovo čini veoma neposredno. „Ko sam ja?“, pita se tokom čitave autobiografske predstave “Moje pozorište”. Brojni su njegovi pokušaji da pronađe odgovor. Ko sam ja kao sin? Ko sam ja kao brat? Ko sam ja u odnosu na mlađeg sebe? Ko sam ja u svetu pozorišta? Ko sam ja, ko sam ja, ko sam ja… Možda je do kraja predstave ovo pitanje trebalo da odjekne u nama samima – sasvim bezuspešno. Upečatljivije scene poput onih sa razotkrivanjem očevih unutarnjih previranja koja su se krila iza stoičke fasade ostale su u senci trapavih rešenja poput personifikovanog dara sa loše izrađenim krilima. Možda do kraja i saznamo ko je Boris Liješević, ali i dalje ne znamo ko smo mi.

Suprotno Liješeviću, čini se da Jasna Žmak zna tačno ko je. Kako dolikuje jednoj dramaturškinji, pozivajući se na Čehova, uzima pištolj, grabi nam pažnju i ne pušta do samog kraja. Pištolj kojim nas uvodi u svoj unutarnji, neprekidni žamor koji postaje njeno glavno oružje. Staje pred nas i kaže This is my truth, tell me yours. Duhovito, iskreno, sirovo. Zuje bes i frustracija, ali i ranije je zujalo. Zujali su stid, sramota, zbunjenost, nesigurnost. Ne znam za vas, ali zuje i u meni. Tokom predstave sam prvi put mogla da ih čujem. Jer možemo da čujemo svašta što nije zvučno, čak i tišinu. Pogotovo tišinu. Ako ne verujete da je to tako, samo pitajte Jasnu. Ko drugi da nam opiše zvuk tišine nego neko ko je možda više nikada neće čuti?

Naravno, to jedino ako je u pitanju pouzdan pripovedač pošto smo podložniji varkama nego što mislimo. Na to je računala i kompanija Kalentina Vorteze kad nas je povela na 50 minuta preispitivanja svega što mislimo da opažamo čulima. Negde u vrtlogu iznenađenja, samosvirajućih klavira, nadograđene kose, dvojnica, premotavanja i ponavljanja kojima obitava “Lento e violento”, u meni se probudilo shvatanje da zaista nije sve kao što izgleda.

Pitanje postaje „Koja je koja?“, a istovremeno i „Ko sam ja?“. U našoj spoznaji sveta leži odgovor na pitanje mojeg i vašeg Ja.

To i ovaj tekst čini svedočanstvom da je svaka reč više odraz mene nego bilo kojeg dela o kom sam pisala. Da li onda sve vreme čitate o meni? Možda da, možda ne. Možda je sve jedna velika opsena.

Ena Jovančić Vidaković

„Najlepša noć duše“

„Najlepša noć duše“, koju je predstavilo Pozorište “Ištvan Erkenji” iz Budimpešte, pokazao se kao uznemirujući pokušaj prikazivanja psihičkog i moralnog uticaja savremenih ratova na individuu.  Iako je produkcija vizuelno upečatljiva i tehnički inovativna, njene narativne strategije često ostavljaju gledaoca u stanju otuđene, posmatračke nelagodnosti. Jedno od najjačih dostignuća predstave leži u njenoj scenografiji, koja je oblikovana u duhu hiperrealnog minimalizma kao odraza postmodernog stanja anksioznosti. Neonske cevi, rasuti ksanaksi, nabacani televizori i LED zid stvaraju prostor koji je istovremeno brutalno konkretan i mentalno dezorijentišući. Integracija stvarnih snimaka iz Jasberenjijeve ratne reportaže daje predstavi dokumentarnu jačinu. Umesto da služi pukoj senzaciji, ovaj materijal razbija granicu između scene i stvarnosti i podseća nas da prikazani užasi nisu metafora, već svakodnevica određenih delova sveta.

Međutim, predstava posustaje u narativnoj koherentnosti. Scene se pojavljuju sa malo istinske akumulacije, stvarajući osećaj stalnog prekida. Tekst, zasićen ciničnim digresijama i profanim jezikom, oscilira između reportaže, mitologizacije i ispovednog tona, pa postaje teško dopreti do unutrašnjeg života junaka koji ostaje ograničen na površinske, disocijativne dimenzije. Istinski dirljiv trenutak dolazi u sceni sa prostitutkom koja više puta poziva protagonistu da ne umre pre nego što mu se duša vrati. Njena plemenska legenda o „najlepšoj noći duše“ otkriva krhkost ljudskog života na tom fatalnom području. To je redak trenutak kada mistika dobija dublji smisao, umesto da služi kao još jedno sredstvo otuđenja. Ipak, i ova scena ostaje pomalo udaljena. „Drugost“ prethodno proživljenih kultura – njihovi mitovi, rituali preživljavanja, kosmologije ljudi u ratnim zonama – ne postaju prostor empatije, već ostaju egzotični i odvojeni, učvršćujući reporterov spoljašnji, neizainteresovan uvid. Sličan problem se pojavljuje u tematizaciji ženskih figura, mahom prostitutki, jer se o njima govori u seksualizovanom  kontekstu i kroz samodovoljnu perspektivu protagoniste. Bez dubljeg konteksta ili karakterizacije, ove žene postaju simbolični rekviziti u muškoj priči o traumi, njihova patnja podređena je junakovoj potrazi za smislom. U predstavi koja želi da ogoli brutalnost rata, ova tendencija deluje pojednostavljeno, pa time i suvišno.

Bez obzira, dva glumca, Ištvan Fica i Žolt Nađ, pružaju impresivne nastupe. Njihova sinhronizovanost se pokazala kao najveći kvalitet predstave, čak i kada sama radnja postane repetitivna. Posebno je efektna koreografija smenjivanja uloga odnosno davanja dva glasa jednom pripovedaču. Predstava „Najlepša noć duše“ uspeva da gledaoca uznemiri, ali ne na način koji bi mogao da bude najdelotvorniji. Iako nas podseća da se ratovi savremenog sveta odvijaju paralelno sa našim životima, neprimećeni i neprepoznati u punoj težini, predstava ostaje zarobljena u estetici distance i intelektualnog hladnog tona, ne dopuštajući pravi prodor u suštinu proživljenog.

Tijana Stefanović

„Moje pozorište“

Autorski projekat Borisa Liješevića pod nazivom “Moje pozorište” otvorio je ovogodišnji DESIRÉ festival. Rediteljeva priča o njegovom pozorištu, o onome šta njega u pozorištu ispunjava, želja za ogoljavanjem pred publikom. Nažalost, nijedan od ovih motiva nije došao do izražaja, nego je predstava delovala kao pokušaj opravdanja za Borisa Liješevića samom sebi, jer ga njegov posao, odnosno sve što je do sad uradio, ne ispunjava. Sve nagrade, više ili manje uspešne predstave, odnos sa porodicom – sve je delovalo kao da on stoji ispred ogledala i zamera to sam sebi.

“Ko sam ja?”, “Šta je moje pozorište?”, pitanja su koja reditelj, koji igra u predstavi i otvara je govoreći neku vrstu prologa, postavlja sebi. On je sve vreme na sceni, gde, posmatrajući heterogenu masu scena iz svog života, pokušava da se suoči sa njima. Scene se nižu bez ikakvog smislenog toka, nasumično. Sve u svemu, predstava deluje kao proba iste. Reditelj je tu kao autor i svedok svega izvedenog, da potvrdi da li glumci uverljivo i verodostojno predstavljaju njegov život, dok se glumci trude da ovu gomilu podataka ukrote na sceni i, s obizrom na količinu istih, idu u dobrom pravcu sve vreme.

Osim glumačkih izvedbi Nebojše Ilića, Vojina Ćetkovića, Branke Šelić, Bojana Žirovića i Ane Mandić, koji svojim zalaganjem u dobrom pravcu usmeravaju predstavu, drugo nije dovoljno duboko, promišljeno i razrađeno. Zaplet, koji na momente ima elemente tipičnog kliše zapleta tinejdžerske komedije (strog otac kom se ne sviđaju izbori mlađeg sina; majka je smerna, povučena i trpeljiva žena; stariji brat maltretira mlađeg, ali se na kraju ipak ispostavi kao dobar; odlazak sa drugarom na koncert u inostranstvo bez dinara u džepu…), nema moć da od gledalaca “izvuče” ni saosećanje, ni sažaljenje.

Reditelj referiše i na predstavu “Solo”, slovenačke autorke Nine Rajić Kranjac, koja je pre nekoliko godina izvedena i na DESIRÉ festivalu. Ta predstava takođe govori o njenom autoru, ali ima veoma jasnu poruku. Ona govori o ljudima koji sami idu kroz život, o snalaženju u novom okruženju, u poslu, dok se “Moje pozorište” svodi isključivo na razgovor o životu Borisa Liješevića, koji nije toliko zahvalan za inscenaciju.

Reditelj se u pradstavi žali publici kako nikad nije mogao da pronađe i postavi na scenu predstavu koja bi govorila njegovim pozorišnim jezikom, pa pravi predstavu o tome, u kojoj govori kako je to njegov jezik, odnosno njegovo pozorište. Koristi to što nema znanje ili hrabrost da na scenu postavi svoju predstavu, kao izgovor, kako bi napravio predstavu u kojoj će se on suočiti sa samim sobom. Međutim, ne radi to na najbolji mogući način. 

Na kraju, kada bih u jednoj rečenici morao da opišem predstavu – neuspela želja reditelja da publici predstavi svoju poetiku, kroz nedostatak iste, upotpunjen interesantnim glumačkim rolama.

„Ja sam vetar“

Predstava Državnog mađarskog pozorišta iz Kluža izazvala je veliko interesovanje na ovogodišnjem festivalu. Verovatno pošto je autor teksta, Jun Fose, dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ovde dolazimo do pitanja da li bi publika došla na ovu predstavu da to nije slučaj. Da nije, propustila bi užitak za čula. Vizuelni elementi, scenorafija i svetlo koriste se na intrigantan način. Svetlo je potpuno u funkciji izvedbe i čini onakvom kakva treba da bude, odnosno kakva jeste. Repetativan tekst, koji, izgovaran blagim i ravnim tonom, sa malim intenzitetom, nalik na poeziju, upotpunjuje ovaj estetski doživljaj.

Jedina zamerka bi se možda mogla iskazati na glumačku verodostojnost šest glumica koje na ne toliko ubedljiv način interpretiraju hor, odnosno koje predstavljaju medicinsko osoblje koje, poput anđela, pripremaju glavnog junaka za život nakon smrti.                          

Vuksan Burzan

„Moje pozorište“

Predstava „Moje pozorište“ u režiji Borisa Liješevića otvorila je ovogodišnji DESIRÉ festival, što je već samo po sebi bilo značajno i simbolično. Ipak, otvara se pitanje da li je ovaj komad bio najodgovarajući izbor za otvaranje festivala koji je poznat po savremenijim i avangardnim pozorišnim estetikama. Smatram da je predstava, iako kvalitetno i profesionalno izvedena, možda bila pomalo konzervativna za događaj kao što je DESIRÉ, koji publika doživljava kao prostor za eksperiment i provokativne umetničke pristupe.

Kao gledalac, ostala sam podeljenih osećanja. Po završetku predstave nosila sam u sebi mešavinu divljenja i nedoumica: od trenutaka koji su mi izgledi izvanredno snažni, do delova koji su mi bili nejasni ili nedovoljno povezani, uključujući i pojedine šale na koje se, ipak, subotička publika smejala. Taj jaz između mog ličnog doživljaja i reakcija ljudi oko mene samo je naglasio složenost komada i njegovu višeslojnost.

Tematski, predstava se bavi pitanjem identiteta – ko sam ja? –  što smatram jednom od najvažnijih i najuniverzalnijih tema savremene umetnosti. Zanimljivo je što se ta tema provlačila i kroz druge predstave ovogodišnjeg festivala, kao da je celokupna selekcija pokušavala da odgovori na isto pitanje iz različitih perspektiva. Veliki doprinos utisku daje i činjenica da je režiser prisutan na sceni, što je koncept koji do sada nisam imala priliku da vidim. Ta režijska odluka otvara prostor da publika prati proces stvaranja, ali i unutrašnje svetove autora, kao i trenutke u kojima se sećanje pretvara u scensku sliku.

Ipak, i pored zanimljive ideje, praćenje toka radnje povremeno mi je predstavljalo izazov. Priča nije tekla hronološki, već je skakala sa teme na temu i iz jednog vremenskog okvira u drugi. Ponekad bih izgubila nit, ali bih je uvek ponovo pronašla, a to aktivno uključivanje u „sastavljanje“ dramaturške celine delovalo je i naporno i podsticajno u isto vreme.

Uloga režisera na sceni poverena je Nebojši Iliću, koji je nosio najveći deo predstave. Iako je imao prirodnu scensku prisutnost i vidljivu povezanost s materijalom koji iznosi, povremeno sam osećala da mu nedostaje dublja emocionalna ekspresija. U pojedinim trenucima videla sam nesigurnost u govoru i gestovima, posebno u rukama, kao da ne pronalazi uvek najtačniji izraz za ono što želi da prenese. Ipak, njegova interpretacija omogućava publici da razume lične i profesionalne dileme režisera, a sa više rada na ekspresiji ovaj lik bi mogao biti još snažniji i upečatljiviji. S druge strane, Vojin Ćetković u ulozi rediteljevog oca pružio je izvanredno snažnu i duboko emotivnu glumu. Njegova hladnoća, tišina i zatvorenost, obeležene životnim teškoćama koji ostaje neizgovoren, ostavljaju snažan trag na gledaoca. Njegov lik otkriva sve ono što sin shvata tek nakon očeve smrti – sve prećutano, potisnuto i neizrečeno. Scene sa ocem za mene su bile najdirljivije u predstavi. Ne znam da li zbog lične emotivne povezanosti sa sopstvenim ocem ili zbog glumačke snage Vojina Ćetkovića, ali upravo ti trenuci predstavljaju najpotresniju i najautentičniju dimenziju celokupnog komada.

Na kraju, „Moje pozorište“ je predstava koja ne ostavlja publiku ravnodušnom. Možda nije najhrabriji izbor za otvaranje festivala, ali svakako je delo koje pokreće pitanja, otvara emocije i navodi nas da preispitamo sopstvene odnose, sećanja i identitete. Upravo zbog toga verujem da je ostavila važan trag, kako u festivalskoj publici, tako i u meni kao mladom posmatraču pozorišta.

Ema Trifković

„Lento e violento“

Valentina Cortese előadása, „szóló” produkciója teljesen új élmény volt számomra. Az egész előadás alatt úgy éreztem magam, mint egy kisgyerek.

Olyasmivel találkoztam, amit korábban még soha nem tapasztaltam a színházban. A cirkusznak egy számomra teljesen új formáját láthattam. Mintha egy bűvészestre ültem volna be, csak komolyabb köntösben és egy történettel a háttérben. Olyan előadásról beszélünk, amely úgy szippant be, mint egy fekete lyuk. A varázslatok, a test mozgása, az effektusok nézőre gyakorolt hatása, a történet, a tér, az eszközök és a kosztümök használata mind lenyűgöző volt. A hang és a fényjáték komplexitása egyszerű térrel és a zongora magányosságával vegyül. Az egész boszorkányos és mitikus atmoszférát teremt. Teljesen szabadon játszik a néző elméjével, mintha egy rejtvényt kínálna fel. Kérdez és kíváncsivá tesz. Játszik a néző agyával. Beszél az elméről, a tudatalattiról, a “déjà vu” érzéséről; kiforgat mindent, többszörösen visszajátszva, tükröt állítva. Nincs pontos lineáris vonalvezetés, egészen komplex forma, és ezt rendkívül jól viszi végig az egész előadás alatt. Az első pillanattól kezdve bevont, nagyon könnyedén tudtam vele együtt haladni. A fény- és hangjátékot külön ki kell emelnem, hiszen rendkívül jól vezette a fókuszt. Ügyesen használták a sötétebb jeleneteket is, és nagyon izgalmas képek társultak az egyes részekhez. Segített ráébredni, hogy most egy másik síkon mozgunk. A mozgásszínház olyan formáját láthattuk, ahol minden apró cselekvés és mozdulat precíz, gyönyörű és lélegzetelállító volt. Többször is elfogott a “wow” érzés. Már-már azon kaptam magam, hogy tátva maradt a szám, és csak egy kérdés járt a fejemben: ilyet lehet? Hogyan?

Amikor színházba megyek, az egyik fő élmény, amire vágyom, a színházi csoda megtapasztalása. Nos, ennek az előadásnak többszörösen sikerült ezt szűk 50 perc alatt elérnie. Bátran mondhatom: igen, ezért megérte színházba menni.

Kéri Sándor Botond

„Inkubator“

Predstava „Inkubator“, reditelja Olivera Frljića i njegov poznati modus operandi, suočila je publiku sa temeljnim odsustvom mira: unutar odnosa Izraela i Palestine i unutar odnosa ljudi prema svojim identitetskim obeležjima i konstruktima. „Protočnost“ identiteta glumaca na sceni oslikavala je i prelivanje ličnih stavova koje osećamo tokom predstave. A sve to činimo preko stomaka. Preko čega osećamo mir?

U udžbenicima istorije postoji pojmovna srazlika između uzroka i povoda. Prvo objašnjava zašto nešto uopšte može da se desi, a drugo je ono na šta može da se pokaže prstom. U javnom mnjenju, ova razlika ne postoji. 

U aktivizmu se prepoznaje razlika između politike i politikanstva. Prvo je način upravljanja društvenim interesima i odnosima radi ostvarivanja javnog interesa, drugo je oportunističko delovanje unutar nekog političkog sistema. Politikanstvo gura u rovove, granatirane bolnice i logiku beskrajnog rata. U narodu, ipak, ove razlike nema. A u ratu na kraju samo narod i postoji… On ne zna za uzrok i povod, politiku i politikanstvo, geopolitiku i njene strategije, ali zna za svoje telo i konkretne žrtve. U inkubatoru je narod – posebna hrana (ideologija) plasira se narodu; on se napaja specijalnim strujama političkog delovanja; njegove žrtve broje se u posebnim valutama. On je izolovani entitet svakog rata, večiti fetus – neka repetitivna istorija govori tome u prilog. A istorija je repetitivna, jer smo ravnodušni na njene pouke. Nema mira bez znanja o tome šta ga uništava, ali će iznova da se gleda ko je zapucao prvi, kao da je nevažno zašto.

U narodu čuči određena prostodušnost, ali metaforički pendrek kojim predstava „Inkubator“ mlati svoju publiku sa scene, ipak navodi da se pitamo: kako je ovo moguće, zašto je ovo moguće? Umetnost ima zadatak da se protiv one ravnodušnosti i opšte prostodušnosti, koja se vremenom pretvori u dogmatizam, bori svojim telom, autentičnim revoltom, a taj autentični revolt je motiv koji je reditelj Frljić, zajedno sa ansamblom Slovenskog mladinskog gledališča, prikazao na sebi svojstven način: meni revolt, vama vulgarnost. Neka vulgarnost, pri tom, ne bude shvaćena kao jeftina psovka – način da se publika (u sali i van nje) uhvati na trik provokacije. Vulgarnost je najjednostavniji čin prikazivanja: ako ne znamo šta znači ratna žrtva, znaćemo šta znači nasilna penetracija. Pozorište mora da izgubi svoju sigurnu distancu i da scena postane ratni pakao, da bi publika shvatila da mira nema dok god su negde granice humanosti ozbiljno poljuljane i čovek samo parče mesa, jer mir nije lokalna stvar, pa da važi od mesta do mesta. Mir je stvar čoveka u celosti – suživot svih naših sloboda. 

Niko nije ostrvo, sam za sebe.
Svaki je čovek deo kontinenta, deo celine.
Ako more odnese grudu zemlje, Evrope je manje, kao da je odnelo rta, kao da je odnelo posede tvojih prijatelja ili tvoje sopstvene.
Smrt bilo kog čoveka umanjuje i mene, jer sam obuhvaćen čovečanstvom.
I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.

Mira, dakle, nema.     

„Hermes“ 

Ne razumemo ga, nedokučiv je, ne znamo zašto nešto radi – iritira nas, ali nas ipak opčinjava. Čime nas je omađijao; kako toliko na nas utiče ovo harizmatično, arogantno stvorenje koje neprestano ruši tabue?

Ovako prva rečenica na internet stranici DESIRÉ festivala opisuje performans održan 20. novembra u Pozorištu “Kostolanji Deže”. „Hermes“, u režiji Geržona Petera Kovača – osnivača TranzDanz teatra iz Budimpešte – i izvedbi Tokoš Atile, izazvao je kod mene euforiju, kao i prvi susret sa delom Meše Selimovića u četvrtom razredu srednje škole.

Heterogenost Hermesove ličnosti, ili njegova ličnost kao otelotvorenje binarne opozicije, sadržani su u svakom molekulu jednočasovnog performansa. Lice Atile Tokoša izbrazdano je i podseća na lice starije osobe, tako namešteno pod svetlima da nismo sigurni da li vidimo Vilema Defoa iz filma “Iznutra”, Džim Kerija iz “Maske” ili Arnolda Švarcenegera, ovako generalno, kao ideju snage. Telo plesača je, s druge strane, očevidno telo mladića – ćosavo, golo i izvajano. On je i morbidan i zanimljiv i ružan – na lep način. Njegovi su pokreti van pojma klasične lepote, ali šarmantni i privlačni, jer su i oštri i obli. Spoj klasične antičke skulpture – pogotovo kada nam Hermes kroz igru lopatica pobrojava svaki mišić leđa koji poseduje, u pozi nalik na leptira – i savremenog Džokera. U neestetičnoj estetici nalazi se ključ Hermesa – bića koje nije samo nešto jedno, pa to ne može biti ni njegov ples.

Užasno je lepo videti koliko svedenost onoga na sceni može da bude efikasna – jer onda vidimo koliko malo stvari može da ima mnogo značenjskog potencijala, samo ako smo dovoljno rastegljivi. Plesač je elegantan, u crnom sakou i pantalonama, dok je telo ispod golo – bez dlaka i majice – on odiše nekom skupocenošću i smernošću istovremeno. Telo je i strogo i skromno i suviše potentno da bi bilo nevino – civilizovanost i divljina. Muzika i svetlo se igraju potencijalom sinestezije kod publike: rezovi između pesama nisu namešteni da se savršeno uklapaju niti da prirodno slede, što sam smatrala nepotrebnim u ovom slučaju. Odabir muzike je takav da oslikava svaku vrednost iz nepresušnog para opozita unutar jednog jedinog Hermesa. Svetlo prati. Malo industrijskog (tvrdi remix Radiohead-ovog Everything In It’s Right Place), pa malo mekog i zvučnog saksofona Daniela Torna. Glavna opsesija koju ovaj performans otvara jeste sama materija tela. To vretenasto, proteinsko, mišićno biće ispred nas koje izaziva pomisao na mlečnu kiselinu unutar mišića, mikrorupture vlakana, fluidnost i naglost pokreta, na rastegljivost kože. Telo je tekst.

Kako to da je toliko malo ljudi rastegljivo – da ih najava plesnog performansa odvrati od gledanja DESIRÉ-ovog programa za četvrtak? Kako to da je i dalje sve što nema klasičnu narativnu strukturu previše umetnički (hoćemo reći nepristupačno)? Možda je najbolje pitanje kako to da se klasičnom narativnom strukturom zahtevaju reči, a ne govor. Hermesovo telo je tačka komunikacije – između njegove ličnosti i njegove materijalnosti, između mita i mesa, između plesača i publike.

Ako bismo dopustili da u narativno uđe i govor (a ne isključivo reči), mogli bismo da se prepustimo estetskom doživljaju i mislima jednog tela. Mogli bismo da osetimo njegovu rastegljivost; njegov umor ili udar adrenalina usled jačine čulnog doživljaja (svetla, muzika, pokret, znoj). Hiljadu je pitanja o telu kao tački komunikacije. Šta bi bilo kada događaje na sceni ne bismo gledali uvek i samo kao projekciju nekog svakodnevnog života? Mnogo soli je telo plesača izbacilo da bi nam reklo nešto, i da mi to ne bismo shvatili…

Olga Čegar