VELIKI USPEH „MAGLOČISTAČA“: LITERARNA NAGRADA „ČANTAVIRSKOJ TRILOGIJI“

VELIKI USPEH „MAGLOČISTAČA“: LITERARNA NAGRADA „ČANTAVIRSKOJ TRILOGIJI“

Objavio: Magločistač

12.03.2015

Kategorija: Kultura

Iako javnosti još nepoznat, naš sajt je i pre službenog objavljivanja postigao veliki uspeh. Naime, na literarnom konkursu o aktivnostima lokalne samouprave – kog je raspisalo Gradsko veće za kulturu – naši su novinari dobili prve tri nagrade, osvojivši tako ne samo značajne količine novca nego i, kako nam je potvrdio izvor blizak kabinetu gradonačelnika, simpatije svih funkcionera u Gradskoj kući. Istina, na konkurs je pristiglo ukupno tri teksta, ali to ne umanjuje značaj našeg doprinosa afirmaciji vizionarskih projekata kojih sa Trga Republike nikad ne manjka. Manjka, zapravo, samo razumevanja građana. Upravo zbog toga pojavili smo se mi, kao posrednici između odgovorne vizije i neodgovorne skepse. Za nagradu, poštovani čitaoci, odlučili smo našu nagradu podeliti s vama tako što ćemo objaviti sva tri nagrađena rada.

 

Trećenagrađeni rad:

KOMUNALNA IZGRADNJA ILI KULTURNA NADGRADNJA?

drama u dva čina

Lica:

TIBI (predsednik Mesne zajednice „Čantavir“)
JENE (gradonačelnik Subotice)
JOŠKA (stanovnik Čantavira, u ličnoj karti Jožef)
PEĆI (stanovnik Čantavira, kršteno Peter)
PIROŠKA (stanovnica Čantavira, Joškina supruga)
IRCI (stanovnica Čantavira, Pećikina supruga)
PIŠTA (stanovnik Čantavira i jedan od učesnika tuče, na komunalnim računima vodi se kao Ištvan)
DRUGI NEPOZNATI (nepoznata osoba)
PRVI NEPOZNATI (taj je još nepoznatiji)
B’ŠKE (sekretarica Mesne zajednice „Čantavir“, ne vole kada je tako zovu, jer je ona Eržebet)
ZAMENIK PREDSEDNIKA SKUPŠTINE MESNE ZAJEDNICE „ČANTAVIR“
PREDSEDNIK SAVETA SKUPŠTINE MESNE ZAJEDNICE „ČANTAVIR“
ZAMENIK PREDSEDNIKA SKUPŠTINE MESNE ZAJEDNICE „ČANTAVIR“(svi su oni statisti)
I JOŠ OKO 150 LJUDI

 

Čin prvi

scena prva

Dupkom ispunjena sala Mesne zajednice u Čantaviru, za ovu priliku specijalno zagrejana „naftaricom“. Meštani u iščekivanju početka zbora građana komentarišu povod zbog čega su se okupili.

JOŠKA: „Ti, Peći, znaš zašto su nas zvali?“
PEĆI(nezainteresovano): „Pojam nemam. Al sigurno je važno kad me je B’ške dva-tri puta zvala telefonom.“
PIROŠKA (poverljivo): „Ja sam čula od Ircike, kad sam nosila mleko, da će biti nekakvih novaca.“
IRCI(prvo prekorno, a onda prezrivo): „I onda se čudiš kad ti kažu da si plećkuša? Mislila sam da ti to mogu reći u poverenju, a ne da širiš kome stigneš!“
PIROŠKA(buknuvši): „Ko mi priča o plećkuši i o širenju! Pa do Tornjoša se zna…“
PEĆI(odjednom zainteresovan, pocrveneo, uzbuđen i besan): „Šta se zna?“
PIROŠKA(povlačeći se): „Ništa ja ne znam. Bolje pitaj ovu tvoju.“
PEĆI(Irciki): „O čemu ova priča?“
IRCI(pocrvenevši): „Pojma nemam. Sigurno je nije prošao bes zbog tog što se sinoć posvađala s Joškom.“
JOŠKA(grubo): „Tebi bi bilo bolje da gledaš svoja posla, gusko jedna!“
PEĆI (usiljeno mirno): „Joška, a tebi bi bilo bolje da paziš koga zoveš guskom.“
JOŠKA(još usiljenije mirno): „A ti, onda, začepi kljun ovoj tvojoj!“
PEĆI(sad već otvoreno besno): „Joška, ne seri, da ne bi dobio po njuški.“
JOŠKA(nasrnuvši na Pećiku, gurne ga na Pištu): „Ko će dobit, majku ti?“
PIŠTA(ustajući, stavivši šešir): „Ej, vas dvojica, lakše malo.“
JOŠKA(udarivši posred nosa Pištu): „Šta lakše malo? Gledaj svoja posla!“
PIŠTA(nasrnuvši na Jošku, sruši još dvoje-troje): „O, mamu ti…“

Nastane opšti metež: udara ko koga stigne, psovke, cika… Za par minuta upadne policija i napravi reda.

scena druga

Joška na putu do sela

Joška na putu do sela

Sala Mesne zajednice „Čantavir“ i dalje dupkom puna, samo sada sa ponešto izmenjenom slikom. Stolice porazbacane na sve strane, jedan prozor razbijen, ljudi crveni u licu, zadihani, popravljajući garderobu još jedni drugima prete. Zajedno ulaze predsednik Skupštine Mesne zajednice Tibi, njegov zamenik, predsednik Saveta i njegova zamenica.

TIBI(ljutito): „Miiir, miiir, gospodo. No, krasan ste uvod napravili za večerašnji zbor. Tučete se ko pijani na vašaru oko pevaljke.“

Ljudi namrgođeni, ali ćute.

TIBI(videvši mirniju atmosferu, ublaži ton): „No, pustimo sad to. Ljudi, iz poverljivih izvora saznao sam da ćemo za ovu godinu dobiti znatno više novca nego što smo dobijali do sada. Ne mogu tačno reći, ali mislim da se radi o skoro 32 miliona dinara. Pa, kako je to ogroman novac, a kako smo mi puni komunalnih problema, sazvao sam vas da se dogovorimo oko određivanja prioriteta, odnosno oko toga šta je ono što mislite da je najvažnije da se treba uraditi, odnosno na čega da utrošimo taj novac.“

Sala odjednom živne. Svi kao da su zaboravili na ono što se dogodilo pre petnaestak minuta. Pričaju međusobno, ne slušajući više predsednika.

TIBI:(lupajući o sto, viče): „Miiiiir, miiiir! Pa jeste li vi ljudi ili st… ne znam šta? (nakon kraće pauze, opet ublažiton) Znam ja, ljudi, da svako od vas zna šta mu je najpreče, ali hajde da se dogovorimo oko toga šta je to što bismo mogli rešiti, a da je u opštem interesu. Zato, ako imate šta predložiti, molim vas da se lepo, civilizovano javite za reč. Izvoli, Peći.“
PEĆI: „Poznato je da živim u jednoj od najvećih ulica u kojoj nema ni vodovoda ni kanalizacije. Za taj novac sigurno bismo mogli nešto uraditi, a da pri tom još i ostane za druge namene. Istina, ni put ni trotoar nisu u sjajnom stanju, pa…“
JOŠKA (prekinuvši ga): „Ma nemoj! Vi iz centra gledate samo svoj interes. A to što moji unuci, kad padne kiša, od kuće u školu idu u gumenim čizmama to je ništa? Pa valjda su ulice i trotoari na periferiji prioritet. Dosta je već bilo toga da se ulaže samo u centar, a mi uvek ko trinaesto prase.“

Dobar deo sale glasno odobrava Joškine reči. Drugi deo se ne slaže sa njim. Opet nastane galama.

TIBI (ponovo lupa o sto): Ja stvarno ne znam šta vam je danas. Da se ova galama ne bi ponavljala, predlažem da malo razmislite i o opštem interesu, a ne samo o parcijalnom. Na primer, ambulanta nam nije baš u najboljem stanju, a ni Vatrogasni dom nije za hvalu. Izvoli, Joška.
JOŠKA: „Slažem se ja sa opštim interesom, ali zbog njega moji unuci uvek kući dolaze mokrih nogu. I…“
PEĆI (prekinuvši ga): „Pa eto ti tvoj predsednik. Koliko već vlada, pa šta smo svi mi u Čantaviru dobili? Ništa! A to je zato što niko ne voli izrode!“
JOŠKA(planuvši): „Vidi, molim te, ko priča o izrodima! Pa ko je za vreme druga Tita dojavljivao Komitetu koji članovi Partije tajno slave Božić? Ko je policiji otkucavao ko je meč ‘Zvezda’ – ‘Ferencvaroš’ gledao na Pešti iako se igrao u Beogradu? Pa ti si tad zaboravio da znaš mađarski, a srpski ni do danas nisi naučio. Jebo te Kastor!“
PEĆI: „Jebo tebe tvoj Članak, koji i danas u kabinetu drži Titovu sliku. Da vam nije bilo ‘bravara’, i danas bi ko goljo služio u nadnicu. Nego su tvoji odmah posle ‘oslobođenja’ stali u red za zemlju koja je oteta od bogatih i časnih.“
JOŠKA: „Pa ovaj nije normalan! Pa dobro, u čijem stanu živiš i kako si ga otkupio? Za 20 maraka i to tako što si ‘crvenu’ zamenio za ‘crkvenu’…“
PEĆI (odalamivši ga): O, mamu ti…

Opet nastane metež, ali sad sa malo više reda. Tuku se i oni iz „Čingagoa“ i oni iz „Vinograda“ i oni iz „Blatnjave“, ali i Kastorovi i Člankovi. Među kojima i jednih i drugih ima u sve tri grupe. Jedino su dvojica nepoznatih, masivnih, kratko ošišanih, u light odelima obučenih tipova nekako uspeli izbeći tuču. Nakon kratkog domunđavanja, prvi ostane pored vrata, a drugi izađe na ulicu.

DRUGI NEPOZNATI(telefonira): „Aaaa, svaka čast, šefe! Kakav vi njuh imate, pa to je za carinu. Stvarno je bilo reči o novcu … Šta rade? … Pa tuku se, već drugi put. Mi mislili da će biti dosadno, kad ono: sjajna zabava, ko u pozorištu. I to još besplatna. Čestitam!“

Čin drugi

scena prva

Cantavir za Ljilju

Čantavir: Pozorište u perspektivi

Kabinet gradonačelnika Jenea. Neko kuca. Iako ništa ne radi, gradonačelnik namerno ne odgovara. Nakon ponovnog kucanja, gradonačelnik kaže „slobodno“.

JENE (gledajući na sat): „Svaka čast, Tibi. Ti, kao misliš, jednaki smo po rangu, pa imaš pravo na 14 akademskih.
TIBI: „Nije, gradonačelniče, nego rampa je bila spuštena, pa…“
JENE(prekinuvši ga): „Pusti sad rampu, nisam te zvao da mi pričaš o vozovima. Nego, čujem da ste sjajnu žurku napravili sinoć. Da nisam intervenisao kod Pucalja i tebi bi danas žena nosila cigarete u aps.“
TIBI (postiđeno): „Nisam ja kriv, verujte mi, nego onaj Peći i onaj Joška. Tuku se ko Džon Vejn i Bert Lankaster, a onda i one njihove opajdare. Odjednom dva puta, ko na Divljem zapadu.“
JENE(za kratko se upusti u raspravu): „Da, čuo sam. Nego, onaj Joška vam je član Odbora za kulturu u Mesnom odboru stranke? Lepo, lepo. Pa vi kao da ste svećom birali da vam najgori budu funkcioneri.“
TIBI(prekinuvši gradonačelnika, jogunasto): „Pa kad smo već kod najgorih na funkcijama, ni kod vas tog ne manjka. Eto, na primer, ona što je zovu Mira Kas…“
JENE(prekinuvši ga): „Nemoj ti meni o nama. Valjda mi najbolje znamo ko smo i šta smo. Za razliku od vas… (uvidevši da se upustio u bespotrebnu raspravu koja bi mogla i za njega postati neugodna, odjednom lukavo zapita:) A tebi nije palo na pamet zašto je uopšte sinoć došlo do tuče i čega sve već ne, toliko da je selo danas podeljeno?“
TIBI(ne shvatajući): „Ne.“
JENE(nadmoćno): „Pa, ‘ajde, molim te, reci ti meni kako je uopšte došlo do zbora građana i ko ga je sazvao?“
TIBI (još uvek ne shvatajući): „Pa, ja.“
JENE: (uživajući u nadmoći): „A zbog čega, molim te lepo?“
TIBI (i dalje „u pravdu“): „Pa ja sam čuo da će ove godine za Čantavir biti nekih novaca, pa da…“
JENE(prekinuvši ga i povisivši ton): „’Ja sam čuo’, ‘ja sam čuo’! A ko si ti uopšte da tako nešto čuješ? Ko tebi daje poverljive informacije o onome što se radi u lokalnoj samoupravi?“
TIBI (s mešavinom probuđenog samopouzdanja i ponosa): „Pa, ako Vi, gradonačelniče, ne znate odakle Vam cure informacije, ja sam poslednja osoba koja Vam to treba saopštiti.“
JENE(uvređeno): „Dobro, dobro, to ćemo još ispitati… (opet napadački) A otkud tebi, molim te lepo, pravo da raspoređuješ sredstva koja nisu tvoja?“
TIBI(ne bez ponosa): „Ne kažem da su ta sredstva moja, nego Mesne zajednice. Zato sam i sazvao zbor građana.“
JENE(sad već ljutito): „Pazi, molim te. Gospodin smatra da su to sredstva Mesne zajednice! Ne, dragi moj, to su sredstva kojima raspolaže i upravlja Grad!“
TIBI (istim tonom): „Pa i Čantavirci su deo ovog grada. Valjda i oni pune budžet. A ako ga pune, onda valjda imaju pravo na to da im se nešto i vrati.“
JENE(mirnije): „Pa, i vratiće vam se.“
TIBI(s mešavinom iznenađenja i ljubopitljivosti): „Kako?“
JENE(sad već poluprijateljski): „Pa tako što će tih 31 milion i 600 hiljada dinara biti upotrebljeni za izgradnju Pozorišta.“
TIBI(kao da nije dobro čuo): „Pozorišta?“
JENE: „Da, pozorišta. Vidiš, mi znamo da vam je Dom kulture u očajnom stanju. Znamo i da je kulturni život na niskom nivou. Znamo da se mladi do sitnih sati vucaraju po kafićima ili odlaze u Grad, ‘Suplyák city’, Sentu i šta ti ja znam. A ni oni stariji, bogami, ne sećaju se tačno kad su pogledali neku predstavu. A zamisli sve to na jednom mestu. Kod vas, u Čantaviru! I mlado i staro hrli na predstave, obrazuju se, kulturno se uzdižu… A, što bi se ono reklo, ‘sala zagrejana, šank radi’!“
TIBI(tupo): „Znam, znam. Ali, ljudi traže vodovod, asfalt, bolju ambulantu… Kultura je, ipak, kako se to nekad govorilo, ‘nadgradnja’. Bože moj, pozorište u Čantaviru! Pa ni ovo u Subotici još nije završeno.“
JENE(iznervirano): „Vidi ovako, prijatelju: ili ćete pristati da vam ova sredstva damo za namene o kojima sam govorio, ili ćemo ih preusmeriti u neko drugo selo. Kraj priče.“
TIBI (utučeno): „Pa, ako je tako… Samo, kako ću ljudima objasniti…“
JENE(zadovoljno): „Tako i nikako drugačije. A za ljude ne brini, imamo mi svoju informativnu službu. Naći ćemo već načina da ih ubedimo šta je za njih najbolje.“

(Tibi bez reči odlazi)

scena druga

Kabinet gradonačelnika. Jene sam, telefonira.

JENE(ne primećujući da nije isključio zvučnik na mobilnom): „B’ške, svaka čast! Pomogla si mi, nemaš pojma koliko. Dobro je što sam poslao onu dvojicu mamlaza da odu do vas i izveste me s lica mesta o čemu je reč. Budi sigurna da ću to imati u vidu.“
B’ŠKE (ponosno): „Uvek na usluzi, gradonačelniče. Pa, kad smo već kod toga… Znate onu moju šogoricu … Da-da onu crnku, Estiku. E, ona je još pre godinu dana završila master i eto je, sedi kod kuće. A pametna i vredna. Pa, ako bi se tu nešto moglo… I znate, rekla sam Vam već: ja nisam B’ške nego Eržebet.“
JENE(odsutno): „Da, da. Da vidim samo kad sam ono slobodan… Ajde zovite me ovih dana. Ali, B’ške, nemojte zaboraviti“

KRAJ

m-od-logoa-sa-rogovima-

 

 

[clear]

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.