Generalni štrajk u Srbiji kao nemoguća misija: Uz manjak solidarnosti i jedinstva, zakonska regulativa – glavna prepreka

Nakon tragedije u Novom Sadu, kada je u padu nadstrešnice rekonstruisane Železničke stanice život izgubilo 16 ljudi, prvu polovinu prošle, 2025. godine, uz brojne studentske i građanske proteste, obeležili su i pozivi na – generalni štrajk.

Zahtevale su se ostavke, odgovornost, promene sistema. Pozivalo se na jednodnevne obustave rada u više navrata, blokade saobraćajnica, fakulteta i škola, kao i na tzv. beli štrajk – otvaranje bolovanja, pa i izbegavanje kupovine u trgovinama. 

Oni koji su upućivali poziv na generalni štrajk, u osnovi su bili studenti, što je, prema oceni sagovornika Magločistača, uz postojeća zakonska ograničenja, bio jedan od glavnih razloga slabog odziva na poziv da se stopira rad na nivou cele zemlje.

Sagovornici Magločistača jednoglasni su i u oceni da masovni odziv na poziv za stupanje u generalni štrajk u Srbiji danas nije moguć i zbog razvodnjavanja sindikata koji, jednostavno, nemaju snagu da iznesu takvu jednu inicijativu. Nisu je, uostalom, imali ni u prošlosti, niti se može očekivat da će je imati u budućnosti.

Šper: Problem je bio u samoj organizaciji

Predsednik Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija ”Nezavisnost”, Darko Šper, podsetio je da je u Novom Sadu prošle godine za Prvi maj, međunarodni praznik rada, bio održan veliki protest koji je okupiopet različitih sindikata i studente, kao i mnogobrojne građane, te zaposlene u ustanovama kulture, dok je veliki broj trgovina i radnji bio zatvoren, a koji su zajedno tražili izmene zakona o štrajku i izmene važećeg Zakona o radu.

Premda je, kako ocenjuje, taj skup bio veličanstven, on nikako nije po svom karakteru bio generalni štrajk u pravom smislu te reči.

“Možemo reći da je to bio naziv skupa, ali ne i generalni štrajk u pravom smislu te reči. Koliko ja znam, u Srbiji ih nikada nije ni bilo, a kada će ih biti -to je veliko pitanje. Generalni štrajk je jako teško organizovati jer morate razne sektore i oblasti da tog dana uvežete i organizujete njihove uloge u tom generalnom štrajku”, smatra Šper.

Problem, dodaje on, nije samo u samoj organizaciji, već i u zakonskoj regulativi koja obavezuje na minimum procesa rada.

“Ključno kod poziva na generalni štrajk je da mora da se poštuje Zakon o radu. Takođe, problem je u samoj organizaciji, gde moraju da se poštuju sindikalna pravila pre svega, uz poštovanje Zakona o radu i Zakona o štrajku”, ističe Šper.

Na kraju, zaključuje on, i same studentske organizacije su nakon prva dva protesta ovakvog tipa uvidele da su upravo ova dva zakona “bazična prepreka za organizaciju generalnog štrajka”, te su potom sa sindikatima pristupile ideji da se ta dva zakona izmene kako bi i u Srbiji postojala zakonska mogućnost da se generalni štrajk zaista desi.

“U javnom sektoru imamo u velikom broju obavezan minimum procesa rada gde vi jeste u štrajku, ali vam firma i dalje radi, određen broj ljudi sedi na svojim radnim mestima jer delatnost ne sme da stane”, podseća on, dodajući da, s jedne strane, jeste razumljivo očekivati da pošta, zdravstvo, železnica, aerodrom ili javni servisi –  moraju da rade.

“Međutim, primeri u Evropi su pokazali da mogu da stanu i aerodromi i železnica. Na kraju, država je pokazala da zbog neke banalne informacije da je podmetnuta bomba može da stane železnički saobraj na tri dana, i oni sami tako naprave veći kolaps, nego što bi bilo da je ljudima omogućeno da tog dana odu na protest”, smatra Šper.

Po njemu, kada su studenti došli na ideju da organizuju štrajk, ključno je bilo da su u to uključili i sindikate.

“Verujem da bi bilo mnogo organizovanije i da bi se odazvalo mnogo više ljudi, ali se to opet ne bi moglo nazivati generalnim štrajkom, nego nekom vrstom štrajka u kojem su i sindikati. Vi, da biste ušli u neki štrajk, morate da imate povod, a povod ne može biti bazično studentska ideja ili nešto što se u društvu dešava. To u firmama mora da bude nešto što se odnosi na uslove rada ili na zarade kao konkretan razlog”, ističe Šper, i dodaje:

“Naravno, može se naći hiljadu razloga da se u štrajk uključi hiljadu firmi, kao što se to dešava po Evropi, ali je to veoma kompleksno za pripremu i organizaciju”.

Stefanović: Na generalni štrajk treba da pozovu sindikati, a ne studenti

Novinarka istraživačko-izdavačkog centra “Demostat”, Mirjana Stevanović, čija ekspertiza su ekonomske teme, uključujući i analize tržišta rada i radna prava, smatra da pozivi na generalni štrajk, koji su bili upućivani tokom prošle, 2025. godine nisu uspeli zato što ih nisu upućivali sindikati, već studentske organzacije.

“Kod nas je prošle godine bilo poziva sa te druge strane. Međutim, bitno je da se sindikati uključe jer, ukoliko oni ne najave štrajk, on neće biti legalan, i poslodavci imaju pravo da podnesu sankcije protiv onih koji nisu došli na posao. Zbog toga je bitno da to budu sindikati, a naši sindikati su razjedinjeni”, ocenjuje ona za Magločistač.

Takođe, dodaje ona, treba imati u vidu da u domaćim privatnim firmama tek svaka deseta ima neki oblik sindikalnog organizovanja, a glavni problem u javnom sektoru je, dakle, razjedinjenost, što se ogleda u tome da u okviru neke radne jedine ima i po nekoliko reprezentativnih sindikata.

“Toliko je razjedinjenosti, i toliko zakonskih prepreka da se organizuje jedan generalni štrajk i zbog toga on ne može da zaživi”, smatra Stevanović, uz zapažanje da ne zna da je u Srbiji ikada bilo generalnog štrajka.

„Imali smo neke štrajkove organzovane unutar većih firmi, ali je to sve sporadično i obično je završavalo uspavljivanjem štrajkača. Možda se u predratnoj Jugoslaviji, pre Drugog svetskog rata, ponešto i javljalo. Međutim, posle toga više nije bilo takvih organizovanja, a mislim da ih tek neće biti među generacijama koje dolaze”, zaključuje ona.

U Evropi je drugačija situacija, a kako veruje, to je zbog toga što u pojedinim zemljama nije bilo istorijskog prekida osnovne funkcije sindikata kakav smo mi imali od 1945. do  2000. godine, koji je marginalizovao sindikate na taj način.

“U Evropi uspevaju štrajkovi zato što su njihovi sindikati utrenirani, pa imate štrajkove koji su organozovani u Grčkoj, Francuskoj, Španiji i Portugalu, i to su vrlo ubedljivi. Onda imamo štrajkove mašinovođa u Nemačkoj, pa štrajkve poljoprivrednika. Ono što je zanimljivo je da se, kada oni organizuju štrajk, niko ne buni, nema naroda koji negde žuri i koji insistira da prođe putem, svi su solidarni”, naglašava novinarka „Demostata“ Mirjana Stevanović.

Mihajlović: Generalni štrajk je u Srbiji neizvodljiv

Sociolog i istraživač javnog mnenja, Srećko Mihajlović, za Magločistač ocenjuje da je generalni štrajk u Srbiji danas neizvodljiv, ali i da on nije bio moguć ni juče, jednako kao što neće biti moguć ni sutra.

“Radnička klasa nije u situaciji da ostvari solidarnost koja je neophodna da bi se napravio generalni štrajk. Drugo, sindikalne centrale nisu dovoljno jedinstvene da bi radile na tome, niti su ikada ranije radile”, smatra Mihajlović.

Kao dodatan razlog neuspevnja svakog pokušaja generalnog štrajka u Srbiji, on navodi i različitu strukturu radničke klase.

“Kada pogledate strukturu radničke klase, vidite da je ona različita po mnogo čemu i da je teško ostvariti bilo koje značajnije akciono jedinstvo. Ne samo po obrazovanju, nego i po statusu u firmama u kojima je različit broj onih koji su u stalnom radnom odnosu. Mnogo je više onih koji su u fleksibilnom radnom odnosu, koji je u principu jedan od onih uslova koji odbacuje svaku mogućnost velike akcije radnika i sindikata”, predočava sociolog Srećko Mihajlović.