Nela Tonković: Kako se prepoznaje vrednost?

Početkom ovog meseca saznali smo da se, posle 76 godina neprekinutog rada, zatvara Gradska knjižara „Danilo Kiš“. Verujem da su gotovo svi Subotičani makar jednom navratili u kultnu „Mirkovu knjižaru“.

Ovih dana, iz izloga su nestale knjige, sa polica je uklonjen najveći izbor zavičajne literature u gradu, nema više ni odlične selekcije knjiga na mađarskom jeziku, verovatno je do ovog trenutka sklonjena i velika ustakljena fotografija Danila Kiša koji trenuto gleda u visine. Razlog je – nemogućnost da se dalje plaća kirija za zakup prostora. Prostora koji je, uzgred, čak do 2015. godine bio vlasništvo Grada Subotice, a onda je odjednom to prestao da bude i postao privatna svojina.

Ipak, ima i nešto dobrih vesti.

Krajem ovog meseca saznajemo da je obnovljena jedna zgrada: „Sada je ulica bezbedna za pešake, a građani i turisti mogu da vide kako je lep ovaj objekat. Posle nekoliko decenija, vraćeni su i neki ukrasni elementi. Uspeli smo da sačuvamo od propadanja ovu zgradu koja je od istorijskog značaja za naš grad“.

Znam šta ste pomislili i znam da ste ushićeni već krenuli ka glavnom gradskom trgu, ali…

Ne, nakon čitanja ovih rečenica ipak nemojte pohitati da vidite Gradsku kuću u svom njenom sjaju. Ulica kojom prolazite pored te „zgrade od istorijskog značaja“ možda još uvek nije najbolji izbor za šetnju jer već godinu i po dana gradska vlast nije, suprotno nalogu odgovarajućih republičkih i pokrajinskih organa, do kraja sprovela mere zaštite za bezbednost prolaznika od mogućnosti pada delova fasade ili krova. Nećete videti ni te ukrasne elemente jer su upravo oni demontirani kao jedini – nedovoljan – znak staranja za sigurnost prolaznika. Građani i turisti ipak će još neko vreme morati samo da naslućuju „kako je lep ovaj objekat“.

O kojoj zgradi se onda radi, koji graditeljski biser je obnovljen postupkom rekonstrukcije njene fasade i balkona?

Reč je o kući u kojoj je nekada živeo jedan od dugovladajućih gradonačelnika Subotice – Karolj Biro. Gradonačelnik Biro, koji se poistovećuje sa izgradnjom Gradske kuće i objekata u banji Palić, bio je na čelnom mestu u upravi grada skoro šesnaest godina. Njegova nova, romansirana biografija kazuje da je Karolj još kao učenik bio „siguran, proračunljiv i nije stvarao nikakve probleme“. Njegova kuća, međutim, bila je sve samo ne takva, još od 2015. godine. Ovih dana je obnovljena.

Na prvi pogled, ova dva događaja – jedan s početka, drugi na kraju meseca – deluju nepovezano. Ali meni se čini da ih ipak nešto veže: oni su svedoci nestanka jednog duha grada i instaliranja nekih posve drugačijih vrednosti.

Knjižara „Danilo Kiš“ bila je mesto susreta: tu su se prodavale knjige na nekoliko jezika, mogle su se kupiti publikacije subotičkih autora, ljudi koji su se okupljali u ovom prostoru bili su simboli razumevanja i kulture ovog grada – knjižara je bila mesto stalnih dodira sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. I ona sama bila je simbol. Međutim, grad kao da nije imao interesovanja da zaštiti jedno takvo mesto. Ma koliko sama knjižara bila „privatno vlasništvo“, grad nije bio nemoćan da drugačije gazduje tim poslovnim prostorom i da ga ne prepusti nemilosrdnim tržišnim uslovima u kojima jedna gradska knjižara nije imala šanse za opstanak. Jednostavno, knjižaru „Danilo Kiš“ niko od donosilaca odluka nije prepoznao kao vrednost ovog grada.

Situacija je sasvim drugačija u slučaju kuće Karolja Biroa: i taj objekat danas je privatno vlasništvo, baš kao što je bio i u vreme kada je tu živeo Biro „sa svojom porodicom i poslugom“. Samo što je u slučaju ovog privatnog objekta Grad Subotica odlučio da, postavljajući presedan za naš grad, na sebe zakonski preuzme starateljstvo kako bi mogao da budžetskim sredstvima obnovi fasadu i balkon. Tu zgradu donosioci odluka su prepoznali kao vrednost ovog grada.

U pogledu arhitekture, ona to izvesno jeste. Ali arhitektonska svojstva su u ovom poduhvatu jedva spomenuta, naglasak je bio na činjenici da je to kuća dugovladajućeg gradonačelnika koji je formirao sliku grada početkom 20. veka, kojem je pretprošle godine podignut spomenik ispred Gradske kuće, čija će spomen-tabla biti postavljena na zgradu u kojoj je živeo, po kojem će biti imenovan deo ulice nakon što joj se izbriše ime koje sada nosi, po čijem imenu je nazvana jedna fondacija…

Karolj Biro je istorijska ličnost decenije, moglo bi se reći, i njegov povratak u živote današnjih Subotičana je silovit! I dešava se, interesantno, pod patronatom samo jedne od stranaka koje čine skupštinsku većinu u gradskom parlamentu. Taj povratak nije „organski“ jer gradonačelnik Biro nije ni bio izbrisan iz lokalne istorije. Njegov doprinos gradu temeljno je proučen i odavno se spominje – uz svog prethodnika na mestu gradonačelnika, Lazara Mamužića – kao jedna od najvažnijih ličnosti koje su doprinele povarošenju Subotice i iz „najvećeg sela u Evropi“ transformisali je u grad.

Karolj Biro danas, ipak, deluje više kao figura kroz čiju uglačanu biografiju pokušavaju da se prikupe neki politički poeni i simpatije kod onih građana kojima je na srcu očuvanje jednog sloja baštine grada. Ali baština grada, da bi to uopšte bila, u sebe treba da uključuje, a ne da isključuje. Da prepoznaje sve što je trajno vredno, a ne da vrednost procenjuje u odnosu na kratkotrajnu korist obračunatu u (a)poenima.

Tek kada donosioci odluka budu pokazali tu vrstu političke odgovornosti prema gradu i njegovim žiteljima, tek kada na red dođu starateljstva nad još nekim fasadama i kada istinski bude prihvaćen doprinos svih ličnosti koje su ovaj grad oblikovale tako da bude bolji – tek tada će današnji donosioci odluka moći da se predstave kao istinski čuvari baštine.

Do tada – sve je samo fasada.