Na leđima zmaja kroz Suboticu: Ako deca vole i cene grad, sutra će znati i da ga čuvaju

Uprkos bogatom kulturnom nasleđu, deca u Subotici nemaju dovoljno prilika da kroz vaspitno-obrazovni sistem i sadržaje prilagođene njihovom uzrastu upoznaju grad u kom odrastaju. Nedostatak sistematske edukacije o lokalnoj istoriji i arhitekturi, nepostojanje adekvatnih programa u ustanovama kulture namenjenih deci, te eventualno oslanjanje samo na entuzijazam pojedinačnih roditelja i učitelja, razlozi su zbog kojih najmlađi Subotičani ostaju uskraćeni za znanja koja bi mogla oblikovati njihov odnos prema gradu i podstaći ih na očuvanje njegovih vrednosti.

U vremenu kada deci nedostaje fizičkog sadržaja jer je sve digitalno, knjige poput „Moja omiljena ulica: Korzo u Subotici“ mogle bi biti jedan od načina da se najmlađima približe lokalna istorija i arhitektura, smatra Subotičanin Matija Evetović, koji je, sticajem okolnosti, imao tu čast i privilegiju da je među prvima pročita.

Kada su ga autorke ove publikacije, istoričarke umetnosti Neda Džamić i Nela Tonković, pozvale da kao muzičar i član džez sastava „DžRM Trio“ učestvuje na njenoj promociji, priređenoj u Savremenoj galeriji Subotica 8. maja, pomislio je: 

“Ako već sviram na promociji ove knjige, onda želim i da je pročitam. I jako mi se dopala knjiga. Bio sam oduševljen. Očekivao sam neku dečiju knjigu zbog ilustracija koje se nalaze u njoj. Možda ona i jeste predviđena za decu, ali se meni jako sviđa što je ova knjiga upravo predviđena za sve uzraste“, prenosi za Magločistač svoje utiske Matija.

Iako pisana primarno za decu, publikacija je, ističe on dalje, veoma informativna i za mlade, ali i za odrasle.

Tako je, kaže, i sam saznao mnogo novih informacija poput, na primer, one da je jedna zgrada na gradskom korzou, u kojoj je nekad bio smešten Dom vojske, prvobitno zapravo predstavljala hotel “Zlatno jagnje”.

Takođe, knjiga je i interaktivna, dodaje on, pa deca na poslednjoj stranici mogu na kraju da nacrtaju svoju omiljenu zgradu.

Matija na kraju zaključuje da ova knjiga predstavlja odličan način da se deca upoznaju sa istorijom i kulturnim nasleđem Subotice jer po njenom sadržaju mogu da se osmisle zanimljive šetnje kroz grad… 

… Zamislite samo zmaja koji vodi decu različitog uzrasta od jednog do drugog objekta…

„Klincima je dosadno da slušaju nekoga kako priča o istoriji grada, pa bi taj način mogao biti veoma zanimljiv i privukao bi im pažnju – da kroz šetnju gradom pratimo našeg zmaja…“, kaže Matija.

Džamić: Deca deci najbolje i najlepše prenose znanja

Deca tokom formalnog obrazovanja ne dobijaju dovoljno znanja o kulturnom nasleđu grada, a ono što se ipak nauči – zavisi isključivo od entuzijazma pojedinih učitelja i nastavnika, ocenjuje Neda Džamić, jedna od autorki knjige „Moja omiljena ulica: Korzo u Subotici“. 

Prvi korak u ispravljanju takvog stanja mogao bi biti, smatra ona, uvođenje vanškolskih aktivnosti posvećenih lokalnoj istoriji i arhitekturi:

„Mislim da bi bilo izuzetno dobro kada bi se takav vid nastave uveo, makar jednom mesečno, u vidu nekih vanškolskih aktivnosti, baš na teme vezane za lokalnu istoriju i nasleđe. To bi bilo izuzetno korisno jer smo shvatili da deca, ukoliko nešto prepoznaju, ukoliko nešto vole i cene, sutra će to znati i da čuvaju“.

Prilikom osmišljavanja same publikacije, kaže Neda Džamić za Magločistač, oslanjala se na vlastito prethodno iskustvo u radu sa decom, pogotovo kada je trebalo odrediti šta je ono što treba da im se prenese kada je reč o kulturnom nasleđu Subotice:

„Znači, da to ne budu klasične činjenice, istorijski podaci, godine, nego da to bude neka priča koja će biti lagana, kazana njihovim jezikom, da uspemo nekako da dopremo do njih, ali na jedan potpuno drugačiji način u odnosu na to kako razgovaramo sa odraslima. To je potpuno drugačiji vid edukacije, i mislim da je tu najteže uraditi nešto kvalitetno“.

Tako se došlo na ideju da se ispriča priča o važnim objektima na gradskom korzou – kroz oči dece.

„Deca deci najbolje i najlepše prenose znanja, i fokusirale smo se na jednu ili dve činjenice koje su vezane za samu građevinu, a ne na celu istoriju. Pokušale smo da istaknemo zanimljive detalje kako bismo ih zainteresovale“, objašnjava Neda Džamić.

Otud čitaoce kroz grad vode Ana i Mirko…

… Šetajući se ulicom, zapažaju razne stvari, ulaze u zgrade, posmatraju simbole i pokušavaju da proniknu u detalje koje vide, pričaju priču…

Slikovnicu “Moja omiljena ulica: Korzo u Subotici” ilustrovala je Larisa Ivanković.

Za nastanak ilustracija koje prate junake ove knjige, Anu i Mirka, bila je, kaže Larisa Ivanković, potrebna kombinacija više elemenata – od lične mašte, preko sugestija autorki, do osećaja za ono što će najmlađe čitaoce zaista zainteresovati i zadržati im pažnju.

„Inspiracija nije vezana konkretno za neki izvor ideja – dolazi delimično intuitivno, a delimično kroz saradnju sa autorima knjige. I verovatno to dete koje svi imamo u sebi prepozna šta je zabavno. To je ta neka detinjastost u meni koja je ostala“, kaže Ivanković za Magločistač.

U daljem kreiranju sadržaja, Nedi Džamić svakako je, kaže, pomogla činjenica da se i sama nalazi u ulozi roditelja:

„Možda je moja sreća što imam dvoje ’odrasle’ dece, pa sam mogla da ih konsultujem kada smo pisale. Shvatile smo da određeni termini poput ’najamna palata’ ili ’atrijum’ deci nisu jasni. Zato smo se potrudile da ih objasnimo kroz sadržaj knjige“.

Tonković: Odgovornost je na nama koji radimo u ustanovama kulture

Najmlađi stanovnici Subotice nemaju znanja o njenom kulturnom nasleđu ne zato što ih ono ne zanima, već zato što ustanove kulture ne kreiraju programe prilagođene njihovom uzrastu, kaže Nela Tonković, koautorka „Moje omiljene ulice: Korzo u Subotici“.

U poređenju sa srednjoškolcima i studentima, deca predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta imaju najmanje prilike da nauče nešto o kulturnom nasleđu grada iako su upravo oni najotvoreniji za takva nova saznanja.

Odgovornost za takvo stanje ne treba, međutim, tražiti na strani dece jer su deca, kaže Tonković, veoma radoznala, žele da se igraju, istražuju i daju sjajne poglede na ono što upoznaju:

“Odgovornost je ipak na nama koji radimo u ustanovama kulture“.

Manjak obrazovnih sadržaja za najmlađe, smatra ona, mogao bi se popuniti ako bi se pedagoške službe ustanova kulture bolje povezale i kreirale zajednički program koji bi potom bio ponuđen vaspitačima i učiteljima.

„Da li će se radionice održavati u školama i vrtićima ili će deca dolaziti u ustanove kulture, to nije toliko presudno koliko je važno osmisliti kvalitetan program i raditi na tome da bude prihvaćen“, objašnjava Nela Tonković.

Dakle, saradnja i jačanje pedagoške delatnosti u oblasti kulture ključni su za ovaj proces, zaključuje ona, ali i napominje da u Subotici trenutno rade samo dva muzejska edukatora – što nije dovoljno za ovako važan zadatak.

Aladžić: Znanje o gradu se mora graditi od malih nogu

Da tema lokalne baštine mora postati deo redovnog školskog programa, smatra i prof. dr Viktorija Aladžić, istraživačica urbanističke i arhitektonske istorije Subotice i vanredna profesorka Građevinskog fakulteta u penziji.

Decu, smatra ona, već od osnovne škole treba sistematski upoznavati sa kulturnim nasleđem grada kako bi se kod njih razvila svest o značaju očuvanja lokalne sredine:

„Mnogo puta sam razmišljala o tome da bi zapravo deca trebalo već u osnovnoj školi da počinju da se upoznaju sa svojim gradom, a da u toku srednje škole dobiju neko ozbiljnije znanje. Ti ne možeš da se identifikuješ sa svojim gradom, ne možeš da ga razumeš ako nemaš neka osnovna znanja“.

Prof. dr Aladžić veruje da bi odnos ljudi koji danas odlučuju o urbanističkom razvoju Subotice bio sigurno drugačiji da su kao deca imali prilike da je bolje upoznaju i zavole.

„Da su investitori – koji danas finansiraju rušenje Subotice i izgradnju ovih novih zgrada – kao deca učili više o Subotici, da su uspeli da je zavole još tada, sigurno se ne bi na ovaj način ponašali prema gradu. Znanje je ključno, a ljubav, u suštini, može da se razvije samo kod dece na pravi način. Ako mi ne izgradimo tu ljubav i taj odnos prema našem gradu, onda vidimo do čega grad dolazi“, rekla je na promociji knjige prof. dr Aladžić.

A prilikom prvog susreta sa slikovnicom “Moja omiljena ulica: Korzo u Subotici”, istakla je ona tom prilikom, „odlepila je od oduševljenja” jer je prepoznala njen veliki potencijal.

„Ključne osnovne informacije su tu, i to je jako dobro i za roditelje i za decu. Ali ono što je takođe važno, jeste da ova knjiga ne ostane po fiokama i ne ostane prašnjava i zaboravljena na nekoj polici, jer nam se često to dešava kada se napravi nešto izvanredno“, skrenula je pažnju Viktorija Aladžić, te pozvala vaspitače i učitelje da slikovnicu aktivno koriste kao obrazovni alat.

Slikovnicu “Moja omiljena ulica: Korzo u Subotici” izdao je Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture Subotica, koji ove godine obeležava 45. godišnjicu postojanja. Objavljivanje slikovnice finansiralo je Ministarstvo kulture Republike Srbije.