Mirana Dmitrović: Jedna reč

Od davnih dana je ovaj grad ušančen u razne nacionalne rovove. Da se ne ponavljam: tu smo mi, i oni drugi, pa treći, četvrti… i svako gleda svoja posla. U tim busijama odgajamo našu decu, buduće građane i građanke Subotice, učeći ih, svesno ili nesvesno, istim obrascima jer samo za takve obrasce i sami znamo.

Nedavno je kod „Klare i Rose“ bila održana jedna u nizu javnih tribina objedinjenih pod nazivom – „O zajedničkom“. Učesnice i učesnici delovali su mi zanimljivo, pa sam je ispratila, i to prevashodno zbog najavljenog gostovanja jednog Rusa koji je odnedavno postao naš sugrađanin.

Njegovo ime je Vasilij Maslov. U Subotici živi tek koji mesec, zapravo tri – da budem precizna, ali je pre ovog grada živeo i u Beogradu, pa čak i nekom selu u Šumadiji gde je sa ženom radio na jednoj farmi. Kaže, na ove naše prostore je došao jer u svom životiću traga za dve stvari – mirom i bezbednošću.

I ovde ih je našao. Drago mi je.

Ruska zajednica koja – sticajem trenutnih (geo)političkih globalnih okolnosti – daje nove boje našem lokalnom poslovično šarenolikom koloritu, posebno me fascinira.

Njeni predstavnici i predstavnice tu su, oko nas. Žive u mojoj zgradi. Svaki dan ih viđam na dečijem igralištu. Prolaze pored mene pričajući na ruskom na ulici. Uključeni su u ekološke akcije, akcije očuvanja graditeljske baštine.

Pa opet, lično ne znam ni jednog Rusa ili Ruskinju. Znate ono – da zastanemo, razmenimo koju komšijsku o dešavanjima u gradu, o tekućim problemima u stanarskoj zajednici, ma o vremenskoj prognozi.

Vasilij ovde radi kao tatoo majstor. Inače, završio je arhitekturu. I kada je tokom one tribine kod „Klare i Rose“ trebalo da natukne par svojih zaključaka o Subotici, dva su mi se nametnula kao tema za razmišljanje.

Najpre, rekao je da treba da čuvamo naš grad baš ovakav kakav jeste. Rekao je da njega svakodnevno zadivljuju svi ti detalji na fasadama subotičkih kuća jer, eto, baš tako je kazao, šta vi danas imate da vidite u Novom Sadu sem jedne ulice u centru – samo zgrade, zgrade, zgrade… Rekao je i da on danas ovde, u Subotici, ima prijatelje i među Srbima, i među Hrvatima, Bunjevcima, i među Mađarima. I rekao je da jezička barijera, a on, uzgred budi rečeno, odlično govori srpski, nije problem. Dovoljna je volja da se komunicira, a kad ta volja postoji, onda se lako i razumemo. Baš tako je kazao.

Ne znam. Nekako sam imala utisak da on, Vasilij iz Rusije, svima nama ovdašnjima koji non-stop pričamo o potrebi za interkulturalnošću, zapravo očitava najveću lekciju: komunicirajte, ljudi, međusobno.

Ali, tu dolazi ono – ali. Za komunikaciju, ako pođemo od pretpostavke da volju za istom imamo, potrebna je valjda neka – prilika.

Od davnih dana je ovaj grad ušančen u razne nacionalne rovove. Da se ne ponavljam: tu smo mi, i oni drugi, pa treći, četvrti… i svako gleda svoja posla. U tim busijama odgajamo našu decu, buduće građane i građanke Subotice, učeći ih, svesno ili nesvesno, istim obrascima jer samo za takve obrasce i sami znamo.

To je, valjda, multikulturalnost: živimo jedni pored drugih, a ne jedni sa drugima. Ali, to nije jedina dimenzija problema – ta nacionalna.

Više ne mogu da se setim ni ko, ni gde mi je rekao, a znam zasigurno da je bio „sa strane“, iz neke druge države, kada sam ga pitala kako mu se čine ove naše prilike, naš grad, rekao je samo: „Čudno mi je to što ne vidim osobe sa invaliditetom nigde u javnom prostoru“.

Muk. Tajac. Stavrno, gde su ti ljudi?

Da li je dovoljno spustiti par bankina na većim raskrsnicama u strogom centru grada ili omogućiti pristup u nekoliko ustanova, pa da kažemo mi smo friendly grad za osobe sa invaliditetom? Gde je ona istinska potreba za uključivanjem u zajednicu, u svakodnevnu interakciju?

I to je dimenzija interkulturalnosti koju nemamo, možda čak i poraznija od one (među)nacionalne.

Elem.

Više od 10 lokalnih udruženja građana je pre koji dan, tačnije u ponedeljak, 6. oktobra, zvanično predalo inicijativu gradonačelniku Subotice, Stevanu Bakiću, da se kao kriterijum u konkurs za sufinansiranje projekata u kulturi Grada Subotice doda jedna reč – ‘interkulturalnost’ kao posebna vrednosna i evaluaciona kategorija.

Konkretno, traži se da se u tekst konkursa, u odeljak II Kriterijumi i merila, uvrsti sledeća formulacija:

“6. Interkulturalnost
Projekat doprinosi međukulturnom dijalogu, uključivanju različitih etničkih, jezičkih, generacijskih, geografskih i socijalnih grupa, i neguje vrednosti međusobnog poštovanja, saradnje, solidarnosti i razmene”.

U obrazloženju inicijative navode se konkretni razlozi zašto je ona pokrenuta, navedena je i pravna i strateška osnova u kojoj ovaj predlog nalazi utemeljenje, kao i postojeći primeri dobre prakse koji na lokalnom nivou već funkcionišu, ali koji se primarno odnose na ustanove kulture.

Cilj inicijative je da se i drugi akteri u kulturi tj. oni koji traže podršku za svoje projekte od Grada Subotice, na ovaj način podstaknu da aktivnosti koje žele da realizuju i očekivani rezultati koje žele da ostvare budu usmereni upravo u pravcu interkulturalnosti, što je dimenzija koja bi se posebno vrednovala prilikom ocene podnetih predloga projekata.

Dakle, u već postojeći teks konkursa valjalo bi ubaciti samo tu jednu reč – ‘interkulturalnost’, a za to je, da se vratim na Vasilija i njegovu lekciju, potrebna tek – dobra volja.

Subotica kao jedan od 11 gradova-osnivača prve mreže evropskih interkulturalnih gradova, koja danas broji 57 članica (!), bar toliko zaslužuje.

A u toj mreži zna se tačno šta znači biti interkulturalni grad: to je mesto gde politički lideri i većina građana različitosti doživljavaju pozitivno tj. kao resurs, i gde javne politike promovišu poverenje i stvaraju javne prostore koji umnožavaju prilike za interakciju, susret, razmenu i dijalog različitih pojedinaca i grupa.