Tribina “O zajedničkom”: Mesec avgust – da li nas spaja ili nas razdvaja?

Nije presudno dobiti konačan odgovor, već postaviti pitanje: koliko smo zaista otvoreni jedni prema drugima, a da pritom dolazimo iz različitih nacionalnih zajednica, govorimo različitim jezicima, imamo različit kulturni background?

Ovom konstatacijom je i počela i završila se poslednja u nizu javnih tribina objedinjenih pod nazivom “O zajedničkom”, koje se održavaju pod okriljem građanskog kulturnog centra “Klara i Rosa”, a koje za cilj imaju edukaciju, pokretanje dijaloga, razmenu mišljenja, slušanje i zajedničko promišljanje. Dakle, sve ono čega manjka u javnom prostoru.

Na tribini, održanoj 19. septembra, učestvovali su Vasilij Maslov, poreklom iz Rusije, Andrijana Tomanović, rodom iz Sremske Mitrovice, i Strahinja Džever, rođeni Subotičanin. Ono što njih troje spaja jeste upravo činjenica da su Suboticu izabrali za grad u kom žele da grade svoje živote, dok im se lična iskustva i pogledi na ono što se u ovom gradu poslovično zove ‘suživot’ donekle razlikuju.

Vasilij se tu doselio nedavno, pre tri meseca, nakon što je prethodno bio nastanjen u Beogradu, koji opisuje kao megalopolis, ali i u jednom malom mestu u Šumadiji, gde je radio na farmi. Subotica je, kaže, negde između – mali grad, ali i selo.

Njegovo iskustvo otpočinjanja života u Subotici je bilo krajnje pozitivno: relativno brzo je našao posao u jednom tattoo studiju, lako nailazeći na otvorena vrata, za razliku od Beograda u kom je “svako za sebe”.

“Mogu da kažem, posle jedne godine života u Beogradu, ovde imam više prijatelja za tri meseca nego tamo. Ovde imam i Hrvata i Bunjevca i Mađara”, kaže Vasilij, ocenjujući Suboticu kao otvorenu sredinu u kojoj, dodaje, jezik nije prepreka za komuniciranje ako postoji želja da se ljudi međusobno razumeju.

Iz njegove perspektive, jedino što zamera Subotici je ležernost, koja se kosi sa njegovom navikom da živi brzo:

“Ovde je sporiji život. Pokušavam da se naviknem na to, ali ne mogu”.

Andrijana od svoje 19. godine ne živi u rodnom gradu, Sremskoj Mitrovici, a put do Subotice, u kojoj živi već osam godina, vodio je preko Niša, Ćuprije, Novog Sada i Beograda, pa i prekookeanskih brodova na kojima je radila.

“Svaki grad je imao nešto svoje u odnosu na životnu fazu u kojoj sam bila, i valjda naspram toga gradiš neku perspektivu i način na koji vidiš neku zajednicu. Moj doživljaj kada sam došla u Suboticu bio je da je to zatvorena sredina jer ono što sam ja uspela da primetim je da ima mnogo tih zajednica koje se drže svojih grupica. Meni je to bilo jako čudno, naročito posle rada na kruzeru, gde je bilo 91 nacija i potencijalno 91 različiti jezik, a posle posla, kada bismo se našli u nekom baru, da bismo svi bili zajedno, pričalo se engleski. Negde je bilo prirodno da nikoga ne izdvajaš iz razgovora”, podelila je svoje iskustvo Andrijana.

U Subotici joj se, međutim, dešavalo potpuno suprotno – da se nađe u grupi ljudi koji govore mađarski jezik i da oni, bez obzira što govore srpski i znaju da ih ona neće razumeti, nemaju problem da pričaju isključivo na mađarskom.

Andrijana veruje da se tako ne postupa namerno, da je ljudima verovatno lakše i prijatnije da se izražavaju na svom maternjem jeziku, ali i da se na taj način možda zanemaruje činjenica da nekog isključuješ iz razgovora, a onda generalno i iz društva. Subotičani i Subotičanke, zaključuje ona, nemaju dovoljno svesti o tome – da li zato što su navikli ili zato što misle da je to sasvim normalno.

Strahinja, kao rođeni Subotičanin, konstatuje da uopšte ni ne primećuje kada neko priča svojim jezikom: “Nekako smo saživeli sa tim, vremenom se navikneš na to”.

“Kada dođe mesec avgust, tek tad može da se vidi koliko smo mi zapravo podeljeni: jedna, pa druga Dužijanca, Interetno, Dan grada, i onda završavamo sa narodnim veseljem. Imamo četiri manifestacije u četiri vikenda, gde svako slavi za sebe, umesto da imamo Dane Subotice, kao što bi trebalo da bude, a mi smo to uspeli da rasparčamo na četiri događaja.”

Strahinja Džever

Za njega, veći je problem to što Subotica jedva može da se nazove gradom, počevši od toga da je spala na manje od 100 hiljada stanovnika u urbanom jezgru, a to se, dodaje, i te kako oseti.

“Ja bih morao da kažem da smo ipak zatvorena sredina, po meni više naginjemo na tu stranu. Možda ta multikulturalnost zapravo podstiče ljude da se zatvore: svi smo nekako okrenuti leđima jedni drugima, te se tako i zatvaramo. Što više razmišljam, ta zatvorenost možda i nije toliko loša u smislu da očuvamo jedni druge i vrednosti koje grad ima i neguje već neko vreme”, kaže Džever.

Svojevrsni test otvorenosti, odnosno zatvorenosti jedne sredine predstavlja i način na koji ona odgovara na savremene izazove koje sa sobom nose intenzivne migracije, pogotovo u poslednjih deset godina.

Subotica se tako našla na migrantskoj ruti za ljude iz zapadne Azije, Bliskog istoka i severne Afrike, a potom i Rusije i Ukrajine, nekima bivajući usputno, drugima trajno utočište od ratova, političkih kriza i/ili siromaštva zbog kojih su napustili svoje zemlje. Ekonomske migracije dovele su, pak, Kineze, Turke, Indijce… koji su došli tu da popune upražnjena radna mesta.

Pitanje je: kako su se Subotičani i Subotičanke postavili prema svima njima?

“Nekako bih to morao da podelim na više delova. Da li imamo predrasuda? Imamo, svakako. Kada smo prolazili kroz migrantsku krizu, ne možemo reći da smo bili gostoljubivi prema tim ljudima koji su prolazili kroz naš grad. Sa druge strane, oni nam tu nisu preterano ni smetali, dok nije postalo problematično sa pucnjavama. Za drugi migrantski talas sa doseljenicima iz Rusije i Ukrajine, mislim da nam je totalno drugačiji stav: jednostavno smo ih dočekali raširenih ruku i drugačije se ophodimo prema njima nego prema onima koji su isto tražili pomoć”, sumira Strahinja.

Andrijana, opet, smatra da taj odnos zavisi primarno od prethodnog ličnog iskustva: da li je neko negde putovao, studirao u drugom gradu i tako se možda navikao na različitosti, ili je od onih koji nikada nisu otišli van Subotice i na taj način bili u mogućnosti da prošire vidike i dozvole sebi da izađu iz zone komfora. Tako se, zaključuje ona, mišljenja kreću u rasponu od “Super, ti ljudi će nam doneti nešto novo“ do „Ukrašće nam poslove“.

Vasilij se slaže sa njom – iskusustva su individualna:

“Ne dele svi Rusi slična iskustva kao ja. Slažem se da je to sve do individualne situacije. Ja i žena dosta smo se selili, nisam računao koliko gradova. Bio sam u puno različitih sredina i išao da nađem ono što je meni jako potrebno za život, a to je mir i bezbednost. Ovde sam to našao”.

Učesnici ove tribine na kraju su se složili da treba stvarati različite povode koji bi otvarali mogućnosti za intenzivnije povezivanje ljudi različitih kulturnih background-a koji danas žive u Subotici, a za to je nekad dovoljno i jedno sasvim obično pitanje poput “Kakvu kafu ili čaj piješ?”, pa da krene razmena.

Tribina “O zajedničkom” je održana u okviru projekta “Jačanje odgovora Srbije na izazove migracija i inkluzije” koji finansira Evropska unija, a koji zajednički sprovode Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, “Klara i Rosa”, Volonterski centar Vojvodine i Dituria.