Goran Grubišić, frontmen subotičkog benda “Wooden Ambulance”: Duh grada se može rehabilitovati

Nakon višegodišnje pauze, subotički bend Wooden Ambulance objavio je, za beogradsku izdavačku kuću „Pop Depresija”, novi album pod nazivom – Backslides.

Tehnički, članovi ovog sastava nisu bili u potpunoj hibernaciji baš sve ovo vreme jer su od poslednjeg albuma Redville, iz 2019. godine, objavili i “Najnormalnijeg čoveka na svetu”, odnosno svu muziku koja je bila korištena u istoimenoj predstavi, kao i jedan singl – Leiden, za kompilaciju „Nije se desilo“.  

Backslides je, opet, pravi Wooden Ambulance album sa svim onim prepoznatljivim elementima zbog kojih publika, prevashodno, i voli ovaj bend.

Tim povodom, razgovaramo sa Goranom Grubišićem, alfom i omegom Wooden-a, koji je ovaj projekat, kako se to danas kaže, započeo još daleke 2004. godine… u svojoj sobi, za računarom i akustičnom gitarom u rukama koju je tada tek počeo da uči da svira. 

Ja lično, prvi put uživo sam slušao Wooden Ambulance neke 2012-te, i bilo mi je neverovatno da u Subotici postoji bend koji se osmelio da svira kantri, odnosno, nešto što se za sve žanrovske čistunce zove – alternativni kantri ili americana.

Zapravo, tada se u Srbiji i u Hrvatskoj razvijao jedan pravi mali pokret domaće amerikane zbog kog je i muzika Wooden-a došla do većeg broja ljudi nego što se verovatno iko od članova benda nadao jedne sudbonosne večeri u Studiju 11 kada je grupa prijatelja odlučila da proba da svira nešto novo i origanalno.

Prvobitno, bend je brojao osam, ponekad i devet članova, što je prava retkost na celoj domaćoj nezavisnoj sceni.

Danas ih ima šest, a članovi sastava su, pored Gorana, i Aleksa Otašević, Anamarija Tumbas, Boris Čegar, Dragan Vidaković, i Srđan Terzin.

Gosti na poslednjem albumu su i Jasna Jovićević (bariton saksofon) i Vladimir Marinović (glas). Miks i mastering albuma uradio je Dušan Filimonović, a omot albuma Damir Lučić.

Backslides možete poslušati na svim striming servisima, JuTjub kanalu benda, ali i kupiti svoj digitalni primerak ovog izdanja na bandcamp stranici Wooden Ambulance-a koji, nakon povratničkog koncerta održanog u Subotici 26. decembra u JMS klubu, ima zakazane nastupe i u Beogradu 10. januara, odnosno Novom Sadu 6. februara.

U knjizi „Sva ta muzika“ stoji opis koji kaže da je Wooden Ambulance tvoj autorski alter ego.

Ne znam koliko je verovati „Svoj toj muzici“. Mislim da su tu neki podaci još sa MySpace-a, na kom se Wooden Ambulance prvi put pojavio 2004. godine, ali to je bilo onako stidljivo, baš stidljivo pojavljivanje pošto sam ja u to vreme snimao u svojoj sobi… akustična gitara i neki snimci na kasetama.

Nikada ja to nisam ozbiljno shvatao, ali bukvalno nikada. Kako bih rekao, privatno sam slušao alternativni kantri, američki rock ili kako se to sve već zove, odnosno alternativu koja vuče inspiraciju iz roka koliko i iz kantrija ili iz folka. Ložio sam se na taj lo-fi zvuk, između ostalog. Mislim, bilo je par pesmi koje su se kasnije našle i na prvom albumu, ali nikad ja to nisam ozbiljno shvatao.

Kad si već spomenuo alternativni kantri, kako si uopšte ušao u taj fazon? 

Prvo, rekao bih da danas ljudi više ne dele toliko muziku po žanrovima. Tada se još kao možda i delilo, ali za one prave ljubitelje muzike – njima je dobra muzika jednostavno dobra muzika.

Slušao se i Aphex Twin i razne druge stvari jer se u to vreme od pre 25 godina jako teško dolazilo do muzike, časopisa i ostalog. Naravno da nismo imali internet. Većina nas nije ni imala računare kući. Tek su se pojavljivali CD-ovi i piratska CD izdanja.

Otkrivalo se sve postepeno: mogao si da čuješ neku muziku koju si propustio, tako smo otkrivali i post rock, elektroniku, alternativu, a tako sam otkrivao i Lambchop, Bonnie Prince Billy-ja, Cat Power… bukvalno svašta… nekog ću preskočiti, ali da, sve to je uticalo na mene.

Ti si u muziku ušao kao bubnjar benda Ana Never. Uvek sam hteo da te pitam, pošto je Ana Never post rok bend, kako ste vi skontali post rok bez interneta, i to tamo negde 90-ih? Jer, nije bilo drugih sličnih bendova kod nas – ne u Subotici, nego i šire.

Sada će zvučati kao neka izmišljotina ili čak kliše, ali nas trojica smo zapravo već počeli da pravimo post rock muziku i pre nego što smo čuli uopšte Godspeed, The Black Emperor ili tako nešto.

Mislim, čuli smo prvi album grupe Mogwai, Young Team, to je bio neki kraj 90-ih. Terza (Srđan Terzić) i ja smo pokušavali nešto, više nas je zanimala elektronika, ali u smislu bubanj i bas kao živi instrumenati, odnosno neki drum and bass, dub… Tada smo otkrili Mogwai, Terza je nabavio gitaru i tako smo postali post rock grupa.

Pa, da li si zbog otkrivanja celog alt-kantri pravca odlučio da postaneš kantautor? Ili, kako se desi taj prelaz sa bubnjeva na frontmensku poziciju?

Zapravo, ja sam punih 20 godina svirao bubnjeve u grupi Ana Never, i to smatram svojim matičnim bendom i matičnim instrumentom, i jedino kada se osećam dobro je za bubnjevima. Bio sam u Ani do pre pet godina.

A kako je ovo došlo? Prosto iz neke potrebe. Igrom slučaja sam nabavio akustičnu gitaru i nešto se dogodilo. Mislim, uvek sam ja svirao. Tako, kad neko ima gitaru, uzmem je, pa nešto sviruckam. U to vreme sam, međutim, išao na Višu pedagošku, gde si morao da sviraš neki instrument kako bi polagao muzičko, i tako sam nabavio akustičnu gitaru. Nekako se sve to u isto vreme potrefilo da sam prve pesme za Wooden Ambulance napisao na toj gitari dok sam polagao muzičko na Višoj. 

Hajde da pričamo malo o Backslides. Po meni, ovo je vaš najrokerskiji album. Šta bi ti rekao? 

Da, pa to sam i ja rekao da je najrokerskiji. Uvek je bilo na albumima Wooden-a tih nekoliko pesama koje su, kako da kažem, u milijeu bendova poput Dinosaur Jr, Drive-by-Truckers i slično, ali je uvek bio i jedan deo ovih malo kamernijih pesama, na tragu Lambchop-a, Tindersticks-a… Ovaj album je pretežno u tim rok vodama. Brus Springstin i tako to (smeh). 

Radili ste tri godine na njemu?

E, vidi, taj album je zapravo bio gotov i mi smo ga svirali još pre pet godina. Imali smo, znači, ceo album i dva koncerta gde smo ga i svirali. Jednom na Prozivci kod spomenika, kada je još bio kovid. Tada smo bukvalno samo ovaj album svirali. Mesec dana nakon toga u Novom Sadu, u “Crnoj kući”.

I onda pet godina nismo bili aktivni, ali u tom periodu smo se ipak nekako sabrali i odlučili da snimimo ovaj album koji smo već imali.

Da li se nešto promenilo od tada? Možda aranžmani, vaš pristup tim pesmama, ili je i onda, pre pet godina, bio ovako žešći? 

Jeste, sve je isto. Dobro, malo je oplemenjeno tokom snimanja, ali, da, inicijalna ideja ili suština albuma je da je to rokerski album. Jedina razlika je ta što smo mi ranije svaki album snimali live, veći deo benda ili pola benda. Uglavnom, nas četvorica bismo ušli u studio i za jedan, jedan i po dan snimili uživo ceo album, a onda smo naknadno nasnimavali ostale instrumente, gudače, vokale… Ovaj put je prvi put za mojih 25 godina sviranja da smo snimali instrument po instrument. 

Zašto si se odlučio da pesme idu više u ovom pravcu? Šta si slušao prilikom pisanja ovog albuma? 

Pa, vidiš, sad kad me pitaš, ne razmišljam tako. Uvek smo imali tu sklonost, i ljudi koji su dolazili na naše koncerte su znali da je otprilike pola koncerta ili jedan deo seta bio takav, žešći. Sad da kažem da je neka baš, baš odluka, prosto ne znam…

Mi, dok stvaramo, dok pesme još nemaju naziv, uvek imamo one koje zovemo ‘Springstin’ zato što nas podsećaju na Springstina, ili pesme koje zovemo ‘Nil Jang‘, ‘Dinosaur Jr.’ zato što nas podsećaju na Dinosaur Jr. U tom smislu, ovo sad nije ništa novo i nije se desio neki ne znam kakav switch.

Naš prethodni album Redville smo snimili 2016. Znači, baš davno. Neke pesme za ovaj album su nastale već 2017. godine, kada je preminuo Tom Peti, i ne znam zašto, meni su se tek tada otvorila vrata njegove muzike i na neki posredan, ali jako daleko posredan način je on možda inspiracija za ovaj album. 

Interesantno mi je što je treća stvar na albumu duga 11 minuta, a ta mi je, inače, možda i najdraža. Kako se odlučiš da napraviš pesmu od 11 minuta, a onda i da je staviš u suštini na početak albuma? Je li to uticaj Nil Janga ili grupe Swans, ili je u pitanju testiranje slušalaca?

Sve što si naveo, ja lično volim, i deo nas voli sigurno i Neil Younga & The Crazy Horse. Pa, nije sad da mi moramo nešto da kalkulišemo, nije naša publika toliko ogromna, niti imamo neke velike izdavače i to, nego smo prosto osećali da ta pesma treba da zvuči tako, da zaslužeje da zvuči tako, i nama je godilo da je sviramo i oblikujemo tako.

Ja sam navikao sa Anom Never pošto Ani Never svaka pesma traje 20 minuta. Mislim da Aleksa, naš bubnjar, ima najveći problem u timu, nije navikao na tako duge pesme (smeh).

Gde ste snimili album? Ko je izdavač?

Bubanj i bas su snimljeni u Studiju 11, sve ostalo je snimljeno u sobi, kod kuće. Izdavač je „Pop Depresija“ zvanično, a pojaviće se i izdanje na kaseti, što će „Idiotski internat“ – to je naziv ekipe iz Novog Sada – objaviti.

Kada će izaći izdanje na kaseti?

U Nemačkoj se rade, mislim da su kasete već urađene, samo treba nekako da stignu do nas, a to je neki jako mali tiraž. Dosta je hipsterska stvar.

Nikad nismo imali kintu da radimo ploče, što smo uvek hteli, a i zato što nam svaki album traje za dupli ili trodupli album, što uvek udvostručuje ili utrostručuje troškove izrede ploča, ali smo do sada uvek imali CD izdanja.

Ne znam, kao da se izgubio smisao izdavanja CD-a, mada i tu ima različitih mišljenja. Problem je što smo to radili tu, u Subotici, a štamparija koja nam je i inače to radila, imala je alat za izradu tih omota. Ta štamparija je u međuvremenu propala. Čuo sam, ali nisam siguran da možeš preko City Records-a da štampaš CD-e, ali onda to mora biti tiraž od barem 800 komada. Mi nikad nećemo uspeti prodati 800 CD-ova, to je suludo. Tiraž za kasete je 66, što je opet jako malo: samo da se podeli među članovima benda, i onda šta ostane. 

Vratimo se na album: koje su ti pesme najdraže?

To sam otkrio sad, kako smo počeli da sviramo ponovo. Prvo, Backslides, po kojoj se i zove album. Nekako mi jako prirodno ide i uopšte nisam svestan dok je sviram i pevam, a taj osećaj je teško postići svirajući rok muziku.

Ponekad sam ga imao sa Anom Never, gde je jako nabijena emocija i atmosfera, ali u klasičnim folk rok pesma je to malo teže. Pričam o osećaju kao da levitiraš nekoliko cantimetara iznad zemlje. Uglavnom, najdraže su mi Backslides i The Longer You Wait It Will Hurt More, to su samo meni favoriti. 

Gde ćete da promovišete album? 

Nakon koncerta u Subotici 26. decembra u JMS-u, sviramo 10. januara u Beograd, u klubu “Sprat”, i to zajedno sa Anom Never – prvi put sviraju oba benda isto veče. Imamo svirku i u Novom Sadu, u CK 13, 6. februara. 

Ko je bio producent na ovom albumu?

Pre sam uglavnom ja sve radio, snimao, miksao, Vladimir Grubor – Gruja mi je pomagao da na kraju doteramo mastering. Ovaj put sam rekao da ja nemam snage i zdravlja da se bavim s tim, mada sam tri godine posvetio snimanju i editovanju, tako da je album producirao Dušan Filimonović. On je čak na prvom albumu bio pridruženi, deveti član benda.

Ljudi verovatno ne znaju, ali miksati Wooden Ambulance je jako teško jer imaš sto snimaka zbog brojnih članova bendova i gomile instrumenata. Ali, on je stvarno jako dobro to podneo, svaka mu čast.

Kako je ekipa reagovala kada si predložio da se ponovo okupite i snimite konačno album? 

Priča je malčice čudnovata zato što smo bili u nekom tunelu, nepoznanici. Možda je pravi odgovor da ništa nismo mislili, nismo znali šta će biti pošto je čitava stvar upala u neku slepu ulicu zbog mog zdravstvenog stanja – mislio sam da više nikada neću moći ni da sviram, ni da nastupam. Ali, polako, više nekom autosugestijom, pokušavam da uspostavim stvari.

Nije bilo lako, snimio sam kući, u sobi, prve tri pesme na akustičnoj gitari kao bazu za novi album, i završim u bolnici tako gadno da sam bio u invalidskim kolicima. Bilo mi je potrebno tri meseca da povratim ravnotežu. Sve je išto tako i ništa nije obećavalo, bilo je više kao da radiš protiv sebe. Ali, eto, uspeli smo, i to je, zapravo, možda jedino važno kakav god da je album.

Nikad ne znaš kroz šta čovek prolazi i šta je sve čoveku potrebno da nešto stvori. Danas svako ko pravi muziku, pogotovo autorsku, treba da dobije neku vrstu stvarnog poštovanja i medalje zato što to zahteva veliki entuzijazam, mnogo uloženog truda i pre svega ljubavi, što svima generalno fali.

Muzika i umetnost generalno su divna izvorišta i polazišta da se oplemenimo svi u tom smislu. Dobro je što se ovaj album pojavio i u tom smislu, samo po sebi, to je neka vrsta uspeha. 

Za kraj, kako bi ocenio trenutnu muzičku scenu u Subotici?

Vidi, nešto se tu dešavalo, nešto se u poslednjih 10 godina promenilo, i sve je strmoglavo otišlo na dole. Pre 10 godina je bila jaka muzička scena. Da li zahvaljujući jednim delom zato što se generisala neka ekipa oko Studija 11, recimo?

Mislim da čak ni Wooden Ambulance-a ne bi bilo da nije bilo Studija 11. Ja sam tad svirao u Ani Never i, kada je Terza dobio sina, najavivši da šest meseci neće svirati, ja sam bio u fazonu – šta ću da radim tih šest meseci? Svirao sam u raznim bendovima da bih se na kraju zapitao zašto to radim kad mogu da radim nešto svoje. Tu i tamo sam već nastupao da li sam, da li sa Rudikom (Rudolf Kovač) kao bubnjarem.

Jedno veče smo sedeli sa prijateljima u Studiju 11 i samo se dogovorili: hajde da napravimo bend – ko će šta da svira? Tako je nastao Wooden Ambulance. Bukvalno šest dana nakon toga, imali smo prvi bend. Bio je neki kreativni naboj, a i znaš ono – u voz koji ide, svi uskoče.

Šta ti se sviđa u Subotici, a šta ne: koliko te inspiriše grad?

Pre 20 godina, kada sam bio mlad, studirao filozofiju, ja sam jako intenzivno doživljavao i proživljavao ono što se zove duh Subotice. Ložio sam se na muziku, na ljude, na ljude koje srećeš po kafanama, na ljude koje srećeš po ulicama, ulice same… stalno sam, svakodnevno, bio na biciklu, po svim krajevima grada.

Subotica je grad koji ima nezanemarljivo veliki broj i pesnika i etabliranih umetnika, bendova, klubova… odnosno – imao je. Sada nema više ni klubova, ni bendova. To je možda samo ceh svega onog drugog što se dešava u gradu, a poslednji ceh je bio, je li, kad su se bukvalno u roku od nedelju dana zatvorili klub “Mladost”, striparnica i “Grunf”.

I sve ono što sam osećao pre 20 ili 15 godina, poslednjih 10 sam prestao da osećam. Suboticu više ne doživljavam kao svoj grad. Naravno, to se može oporaviti, rehabilitovati, i ponovo uspostaviti, ali je potrebno i da se svako od nas potrudi.

Dobro je što postoji JMS. Možda je to trenutno po meri grada i neka nova realnost, a uvek, kao i u svemu, treba prihvatiti prvo realnost i početi od toga, pa videti kuda i kako dalje.