Dnevnik promena: Evropa u krugu porodice

Tako, usput, pitam ljude u svom neposrednom okruženju šta oni misle – da li će Srbija ikada biti deo EU, i da li uopšte misle da Srbija treba da bude deo EU, ma da li išta misle kada čuju ‘EU’, ‘Evropa’, ‘integracije’?

Sedim za trpezarijskim stolom, čitam, pravim beleške, da li za ispit ili kakav seminarski rad, nebitno. Godina je 2001. ili 2002, takođe nebitno.

Momenat je posle oktobarskih promena 2000-te, kada su očekivanja od budućnosti bila velika – moja lično, ali i čitavog društva. Nakon decenije ratova i izolacije, konačno se možemo okrenuti ka konstruktivnim stvarima u vlastitim životima, ne samo pukom preživljavanju i borbi za opstanak.

Usput slušam Radio 021, red muzike, red vesti. Spiker prenosi izjavu tadašnjeg premijera republičke vlade, dr Zorana Đinđića, da bi Srbija mogla – ako nastavi punim tempom reformske procese – u Evropsku uniju da uđe 2025. godine.

Zastajem s beleškama, uzimam digitron, računam: 2025 – 1979 = 46. Pa, ja ću tad, dakle, imati 46 godina. Mnogo, ali mnogo sam ljuta.

Šta znam, mislila sam da Srbija može da pristupi EU nakon 5, ma neka bude i 10 godina. Krivim aktuelnu vladu za nesposobnost, neodlučnost, neagilnost, a evropske integracije stavljam u fioku ad acta bar što se ličnih očekivanja tiče.

I, evo nas, tu smo.

Digitron me nije prevario: imam 46 godina, vesti i dalje aktivno pratim, ali gotovo četvrt veka kasnije čitam one o pristupanju Albanije i Crne Gore Evropskoj uniji. Kažu, sad će, samo što nisu postale najnovije članice velike porodice evropskih zemalja.

Nisam ljuta, već rezignirana i pomalo tužna jer – to smo mogli biti mi.

Paradoksalno, danas, kada je Srbija – ako mene pitate – nikad dalja od EU, u medijima se baš o evropskim integracijama nikad više piše.

Dve su škole mišljenja, obe podjednako glasne i, naravno, međusobno suprotstavljene, a u pozadini i jedne i druge kao da se traga tek za opravdanjem zašto smo tu gde jesmo da bi nam sutra valjda bilo lakše kada dan započne s vešću o pristupanju novih članica EU.

(Psiholozi taj proces traganja za društveno prihvatljivim objašnjenjima za sopstvene postupke, misli ili osećanja nazivaju racionalizacijom, a funkcija tog odbrambenog mehanizma je da se sačuva samopoštovanje i smanji unutrašnja nelagoda.)

Prva je da Srbija ništa ne gubi, da joj u toj porodici evropskih zemalja koja je pred raspadom i nije mesto, i dobro je da smo to konačno shvatili. Druga traži krivca za propast istog tog evropskog puta Srbije, i nalazi ga u danas aktuelnim nosiocima vlasti. Istinskog dijaloga i propitivanja strateških pravaca razvoja i društva i države, naravno, nema.

Ali, to je visoka politika. Mene zanima šta misle obični ljudi. Da li su sluđeni kakofonijom nepovezanih, kontradiktornih glasova koji dopiru iz etra?

Tako, usput, pitam one u svom neposrednom okruženju da li veruju da će Srbija ikada biti deo EU, i da li uopšte smatraju da Srbija treba da bude deo EU, ma da li išta misle kada čuju ‘EU’, ‘Evropa’, ‘integracije’?

“Šta me SAD to pitaš?”, odgovara na pitanje pitanjem moj muž. Pa dobro, kažem, valjda ti nešto pada na pamet? “Birokratija.” U glasu naslućujem ljutnju, a znam da se iza iste krije razočaranost.

Taj je osećaj dominantan među pripadnicima i pripadnicama moje generacije, zaključujem na osnovu mnjenja vlastitog “malog kruga velikih ljudi”.

Mladi, koji su tek zakoračili u svet odraslih vođeni uverenjem da baš oni mogu da ga menjaju, vidim, nemaju jasnu predstavu šta evropske integracije znače, ali, da, generalno jesu optimisti: što da ne, može Srbija u EU, ali može i mora i Kosovo u Srbiji.

A stariji, 60+, 70+? Gde je vama, deco, dobro, tamo ćemo i mi.

Svesna sam, naravno, da ovaj moj “balon” u kom živim nije dovoljno velik da bi bio reprezentativan za donošenje širih zaključaka, ali jeste signifikantan jer pokazuje trenutno stanje stvari, otvarajući pitanje: ako sa EU nisu “načisto” oni koji načelno jesu za EU, na kom smo onda putu zapravo?

Gde je zapelo?
Gde smo zapeli?

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije EU – Europe ASAP“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.