Đorđe Dragojlović: Put oko sveta Tibora Sekelja, od Čeneja do Subotice

Prošlo je više od trideset godina kako Tibor Sekelj nije sa nama, a još uvek nemamo monografski tekst o njegovom životu i delu. Poznate su nam dve inicijative ili pokušaji da se napiše obimna knjiga monografskog tipa, ali se ispostavilo da to uopšte nije lako ostvarljiv cilj. Nedostaju, nepoznati su nam mnogi detalji, ne samo iz njegovog života – u prvom redu, ali ne i jedino iz njegove mladosti – već i o njegovim delima, njegovom radu, ekspedicijama… Mnogi su materijali rasejani po svetu, iz dana u dan se, s vremena na vreme, pronalazi ponešto od toga. Postoje javnosti nepoznata, neobjavljena njegova dela, pa i knjige, od kojih su neke, srećom, publikovane poslednjih godina.

Govoreći samo o Sekeljevim delima formata knjiga, osim što do danas nisu sva (ni) objavljena, možemo pomenuti i druge razloge koji otežavaju ili onemogućavaju istraživanja.

Prvi je svakako to što niko, ni privatna lica, ni biblioteka ili arhiv ne poseduju primerke svih njegovih objavljenih knjiga. Drugi je detalj koji ni u kom slučaju nije specifičnost samo njegovih knjiga: događa se da se ne podudaraju sadržaji/tekstovi izdanja na različitim jezicima, da se u manjoj ili većoj meri razlikuju. Konačno, još jedan detalj koji nije specifičan samo za Sekelja odnosi se na takozvana „piratska” ili „divlja” izdanja: potpuno smo slučajno saznali za neke njegove tako neovlačćeno objavljene knjige.  

Tri godišnjice

Ove godine obeležavamo tri Sekeljeve godišnjice: rođenja, najvišeg priznanja Grada Subotice, kao i dolaska u Suboticu, na čelo Gradskog muzeja.

Sekelj je rođen pre 110 godina, 14. februara 1912. godine, u slovačkom mestu Spišská Sobota, danas delu grada Poprada. Najviše priznanje Subotice, tada Diplomu za životno delo (odgovara današnjem najvišem gradskom priznanju) dobio je pre 35 godina, 10. oktobra 1987. godine. U Suboticu je Sekelj došao pre pola veka, 1972. godine, na mesto direktora Gradskog muzeja, i tu je ostao do kraja života, gde je i sahranjen nakon smrti.

Naslov „Put oko sveta, od Čeneja do Subotice” nije slučajno izabran: početak i kraj života Tibora Sekelja odigrali su se gotovo na istom mestu, jer između Čeneja u Rumuniji i Subotice u Srbiji rastojanje je tek nekih stotinu kilometara.

Ostavimo za trenutak po strani činjenicu da je Sekelj rođen u Slovačkoj, u Spiškoj Soboti, danas delu Poprada: tamo efektivno nikada u stvari nije živeo, jer se njegova porodica preselila u Čenej kada je imao jedva tri meseca. Tada su oba mesta bila u sastavu Austro-ugarske imperije… Svoje rodno mesto Sekelj je posetio samo jednom, 29. novembra 1986. godine.

U Čeneju je Sekelj živeo prvih deset godina svog života, do 1922, tamo je završio i prve četiri godine osnovne škole. U Suboticu je došao 1972, gde je naredne četiri godine bio direktor Gradskog muzeja, do odlaska u penziju. Ostao je u Subotici i nakon toga, gde je živeo do svoje smrti, 1988. godine. Mogli bismo reći da je zauvek ostao Subotičanin, pošto je tu i sahranjen.

Sekelja ljudi najčešće doživljavaju kao svetskog putnika, a to je navedeno i na nadgrobnom spomeniku. U poređenju sa tim, verovatno će mnoge iznenaditi činjenica da je bezmalo 87 procenata svojih 76 godina proživeo u samo pet mesta/gradova – dvadeset godina u Beogradu, šesnaest u Subotici, te po deset godina u Čeneju, Zagrebu i Buenos Airesu.

Nisu nam poznati dokumenti o prve četiri godine Sekeljevog školovanja, koje je završio u Čeneju. Diplome i drugi dokumenti koji su nam poznati iz njegovih kasnijih školski dana i iz vremena studiranja pokazuju da nikada nije bio posebno dobar učenik i student. O tome on sam, u tekstu „Skica za autobiografiju”, ovako piše:

Tako Sekelj piše o svojim studentskim godinama, a dokumenti o njegovim studentskim danima koje posedujemo potvrđuju njegove reči.

Wikipedia ima stranicu posvećenu Sekelju, jednostavno dostupnu ukucavanjem njegovog imena u pretraživač. Tu je i mapa njegovih putovanja, ali, razumljivo, na maloj karti nije bilo moguće predstaviti sva mesta koja je posetio. Nije, u stvari, bilo moguće prikazati ni sve zemlje u kojima  je bio tokom svojih putovanja, ekspedicija… Nikakvo čudo, ako se zna da je Sekelj, prema nekim izvorima, posetio 98 zemalja, premda ni ovaj broj nije sasvim precizan, da ne pominjemo i političke promene koje su u međuvremenu povećavale njihov broj.                         

Stranica postoji na 32 jezika a najduži je tekst, sa najviše informacija, razumljivo, na esperantu, u čijem je pripremanju učestvovala grupa saradnika iz nekoliko zemalja, među njima i dvoje Subotičana. Svojevrstan je kuriozitet da je u pripremanju stranice učestvovala i Sekeljeva udovica, Elizabeta, Subotičanka koja danas živi u Segedinu, kao i Tiborov sin iz prvog braka, sa Mariom Reznik iz Argentine, Daniel Reinaldo Bernstein, koji živi u SAD, u Njujorku.

Sekelj je tokom života učio/naučio brojne jezike, među njima i dvadesetak urođeničkih. Osim njih, govorio je devet jezika, a njegov prvi jezik bio je mađarski…

Koji su tih devet jezika koje je Sekelj govorio? Mislim da je značajnije, a nedovoljno poznato, da je Sekelj svoja dela pisao na samo tri jezika – španskom, esperantu i srpskohrvatskom, ili hrvatskosrpskom, zovite ga kako god želite. Interesantno je da je na svom prvom jeziku, mađarskom, povremeno pisao samo članke za novine, kao i na engleskom jeziku.

Ako smo već pomenuli jezike… Pre nekoliko godina je u okviru izložbe u Segedinu, među Sekeljevim delima iz kolekcije njegove udovice, bilo izloženo i šest izdanja njegovog dela „Kumevava” objavljenih na barartskim jezicima. Ova omladinska knjiga je bez sumnje delo napisano na esperantu koje je prevedeno na najviše jezika, najmanje trideset, možda trideset i dva, prema (još) nepotvrđenim podacima. Osim toga, to je Sekeljevo delo objavljeno u tolikom tiražu da ga verovatno dugo neće uspeti prevazići ni jedna knjiga pisana na esperantu: na japanskom jeziku objavljeno je u 300.000 primeraka, jedno od izdanja na mađarskom jeziku imalo je tiraž od 35.000 primeraka… Procenjuje se da je ovo njegovo deo objavljeno u najmanje četiri stotine hiljada primeraka!

Zašto su trebala tolika putovanja (a Sekelj je u nekom intervjuu rekao da ne voli putovanja), tolike zemlje, ljudi, jezici…? U pismu prijateljici, on je svojevremeno objasnio da je sakupljao tri rukama uhvatjive stvari, te tri rukama neuhvatljive.

Prve tri su kape, pokrivala za glavu, narodni instrumenti i ritualne maske… Ova njegova kolekcija konačno je smeštena u Gradski muzej u Senti, koji je kolekciju već predstavio na nekoliko izložbi, u zemlji i inostranstvu, a objavljen je i njen katalog.

Neuhvatljivi objekti, koje nikada nije kačio po zidovima, bili su neposredna (sa)znanja, lična iskustva, doživljaji, te prijateljstva, odnosno prijatelji. Ovo treće je, objasnio je u pismu, najveće blago, dragulj njegovog života…

Nekoliko meseci pre smrti Sekelj je napisao pesmu La sango min pelas, „Krv me tera”. Spomenka Štimec u biografskom eseju posvećenom Sekelju tu pesmu dešifruje kao njegovu „poetsku poruku”, njegov „poslednji samo-portret pun ljubavi”.

Dve njegove pesme, nastale početkom 60-tih godina prošlog veka, „Posećujem svoju farmu” (Mi vizitas mian farmn), te malo kasnije „Svet u njenim rukama” (La mondo en ŝiaj manoj), ujedno i obimom najduže, govore o dva aspekta Sekeljeve životne filozofije – prva o njegovom opštem konceptu života i sveta, a druga o njegovom odnosu prema ženama.

U poslednjim godinama svog života napisao je još nekoliko pesama i dugo se činilo da je to sve što je izašlo iz njegovog pesničkog pera. Tokom nekoliko poslednjih godina pronašli smo još nekoliko njegovih pesama, koje su nas obogatile sa dva važna saznanja.

Prvo, ispostavilo se da je Sekelj pisao pesme već u svojim dvadesetim godinama, što je ranije bilo nepoznato. Drugo, bili smo uvereni da je pesme pisao samo na esperantu, ali se pokazalo da to nije tačno: prve tri pesme napisao je na nacionalnom jeziku, kako god da ga zovemo, srpskohrvatski, hrvatskosrpski… No, koliko su malobrojne Sekeljeve pesme, toliko su malobrojni i njihovi prevodi, te ne treba da nas čudi što je njegova poezija, neovisno od njene vrednosti, nedovoljno poznata.

Još jedan, gotovo neverovatan podatak: poslednju pesmu, La savitaj vortoj („Spačene reči”), Sekelj je napisao 15. septembra 1988. godine, samo dva dana pre odlaska u bolnicu, gde nas je tri dana kasnije zauvek napustio.

Sekelj je za neke svoje pesme govorio da su kako esperanto verzija, tako i verzija na nacionalnom jeziku (srpskom, ili hrvatskom, ko će znati, jer njegov je govorni jezik imao elemente oba) originalne, i to se odnosi i na „Posećujem svoju farmu”.

Među najviše publikovanim piscima

Teško da je u ovom trenutku moguće dati precizan podatak o objavljenim delima Tibora Sekelja. Pre dvadesetak godina, zahvaljujući pre svega Zlatku Tišljaru Paji, prvi put je sastavljena lista njegovih publikovanih knjiga, za koje su Paja i njegovi saradnici imali podatke. Sa podacima koje imamo iz poslednjih godina, poznato nam je nekih 140 izdanja 45 Sekeljevih knjiga, objavljenih na trideset i jednom (31) jeziku. Ukupan tiraž ovih izdanja veći je od dva miliona primeraka. Sekelj je, bez ikakve sumnje, jedan od naših najviše publikovanih pisaca.

Sekelj je čitavog života ostao veran esperantu, nakon što je jezik naučio u Zagrebu, 1929. godine. Njegove esperantske aktivnosti su bile veoma široke, širom sveta osnovao je desetine nacionalnih organizacija i pedesetak lokalnih društava. Više od 20 godina bio je aktivan u rukovodstvu Svetskog saveza za esperanto, njegova je u prvom redu zasluga što je Unesko 1985. prihvatio drugu rezoluciju u kojoj je pozitivno tretirao esperanto. Trećinu svojih dela originalno je napisao na esperantu, uređivao je novine, napisao bezbroj članaka…

Možda je najznačajnije osnivanje Međunarodnog festivala kazališta lutaka (PIF) u Zagrebu i, nešto kasnije, osnivanje Međunarodnog centra za usluge u kulturi (IKS). PIF postoji i danas, nakon više od pola veka, i svake godine dodeljuje nagradu „Tibor Sekelj” za predstavu sa najhumanijom porukom.

U pogledu Sekelja, pred nama su još mnoga pitanja… Premda nam se ponekad može činiti kako o Sekelju znamo gotovo sve, ako se malo zamislimo, videćemo da postoje brojni nepoznati detalji, nepopunjeni periodi, prazne stranice. Primera radi, nismo do sada uspeli pronaći dokumente o prve četiri godine njegovog osnovnoškolskog obrazovanja u Čeneju, a takva nerešena pitanja nisu uopšte retka. To ne znači kako u svakom od tih slučajeva nema odgovora, ali Sekelj je delovao u tolikim mestima i na tolikim područjima, širom sveta, da nije uopšte jednostavno istraživati njegov život i rad.

Činjenice koje su pomenute samo ilustruju našu tezu da mi generalno nedovoljno znamo o životu i delu Tibora Sekelja. Osim nekoliko informacija iz njegovih knjiga, mi u stvari ništa ne znamo o njegovom detinjstvu, a to možemo reći i za brojne periode njegovog života. Konačno, čak i ono što nam je poznato, veoma često ne možemo i dokumentovati.

Đorđe Dragojlović je novinar i publicista iz Subotice, bivši (glavni) urednik nekoliko listova, izdavač i/ili urednik više knjiga, prevodilac.

Posebno se bavi književnim opusom Tibora Sekelja: napisao je množinu eseja o njegovim putovanjima po svetu ali i o njegovim književnim delima. Bavi se proučavanjem Sekeljeve poezije, nekoliko njegovih pesama preveo je na srpski, odnosno esperanto. U Subotici je organizovao izložbu iz njegove zaostavštine, koja je gostovala i u četiri grada u Slovačkoj, a bio je i glavni organizator međunarodnog simpozijuma o njegovom životu i delu.

Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.