Subotički saksofonista Gabor Bunford za Magločistač: Ako nisi dobar čovek, nikada nećeš postati deo muzičke porodice

U jednoj mirnoj subotičkoj ulici, iz raskošnog dvorišta u kom dominiraju zelenilo i drveće, pas i mačka, često se može čuti i neodoljivo zavodljiv zvuk saksofona. Iza tog romantičnog instrumenta stoji naš sugrađanin Gabor Bunford, za prijatelje samo – Buga, muzičar koji je na brojnim koncertima u Srbiji i u regionu svirao rame uz rame sa velikim imenima.

Bugin saksofon je bio tik uz zvezde: Đorđa Balaševića, Zdravka Čolića, Vladu Georgieva, Dadu Topića, Din Dvornika, Masima Savića, Borisa Režaka, ali i Jelenu Tomašević  i Bojanu Stamenov, sada već Subotičanku.

Profesor, član Novosadskog Big Band-a, osnivač i umetnički direktor nekadašnjeg subotičkog džez festivala „Jazzik“, Bunford je neko ko podjednako strastveno govori o muzici, pedagoškom radu, ali i o životnim vrednostima kojima bi jedan muzičar, pa i svaki čovek, trebalo da se vodi tokom svoje karijere.

Za izuzetan doprinos kulturi i naročito u pedagoškom radu, Gabor Bunford je 2010. godine dobio prestižnu nagradu „Dr Ferenc Bodrogvari“ od Grada Subotice.

U intervjuu za portal Magločistač, on otkriva da priprema svoj prvi singl u smooth jazz stilu, koji ćemo imati prilike da čujemo do kraja godine, a govori i o saradnjama koje su ga oblikovale kao vrhunskog muzičara, o džez sceni koja mu je uvek bila bliska, i o mladim muzičarima kojima želi da prenese iskustvo i veru da umetnost ima smisla samo ako u nju uneseš sebe.

Vi ste muzičko obrazovanje započeli u Subotici, a potom nastavili u Sarajevu i Novom Sadu. Kako danas gledate na taj put i koliko je on oblikovao Vaš umetnički izraz?

Pa, nekako je sve išlo svojim prirodnim tokom, onako kako je trebalo da bude po redu. Prvo osnovna škola, tačnije niža muzička, zatim srednja, i posle akademija. Jedino što sam ceo život želeo bio je saksofon. Međutim, njega tada nije bilo, pa sam se opredelio za klarinet, koji je ipak srodan instrument. Najpre sam diplomirao klarinet, a kada sam imao već 35 godina, upisao sam saksofon na novosadskoj Akademiji umetnosti i kasnije diplomirao i njega.

Štaviše, klarinet u početku nisam ni diplomirao odmah, jer sam vrlo rano počeo da sviram i da se bavim estradom i zabavnom muzikom. Tek kasnije, kada sam se oženio i dobio sina, shvatio sam koliko je diploma zapravo bitna. Tada sam seo, završio Akademiju i zaposlio se u muzičkoj školi, jer smatram da čovek treba da ima neki stalni posao i sigurne prihode, naročito u našoj branši. To se naročito pokazalo za vreme korona virusa.

Dok sam živeo sam, sve je bilo u redu – mogao sam da se snađem i kada nema para i kada nema svirki. Mogao sam da jedem hleb s margarinom i da čekam bolje dane. Ali kada imaš porodicu, onda moraš da imaš i stalne prihode i neku sigurnost. Kada mi se rodio sin, došao je period kada su mnoge zvezde sa kojima sam svirao počele da pišu knjige ili da prave albume, pa su i same svirke bile na svojevrsnom stand-by-u. Tada sam shvatio da mi je potreban i stan, i da život jednostavno nameće svoje obaveze.

Možda nikada ne bih ni diplomirao da nije bilo toga, ali imam sina i ćerku, danas tinejdžere od 17 i 20 godina, i upravo oni su me dodatno motivisali da sve zaokružim i postavim stvari na svoje mesto.

Aktivni ste u džez i pop sastavima još od 90-ih. Kako danas vidite budućnost muzike koju negujete i svirate u moru novih bendova i žanrova, uključujući i poplavu novokomponovane muzike i narodnjaka?

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina bio sam mnogo aktivniji u džezu – kako sa svojim sastavima, tako i sa Aleksandrom Dujinom, sa kojim sam najviše svirao. Međutim, u poslednjih 10-15 godina, nažalost, ne sviramo toliko džeza. Prepustili smo ga mlađoj generaciji. Povremeno se okupimo i odsviramo nešto, ali nekako sam vremenom sve više uplivao u pop vode.

Često me pitaju da li sam džez saksofonista, pop saksofonista ili klasičan saksofonista. Diploma mi kaže da sam klasičan saksofonista, ali ja sam uvek voleo da naglasim da sam pre svega saksofonista koji svira sve žanrove, koji se snalazi i pliva u svemu – pa čak i u narodnjacima, ako treba.

Po Vašem mišljenju, koliko publika u Subotici i regionu razume i prati džez i srodne muzičke pravce?

Svakako da razume. Subotica je jedan urbani grad i ovde je uvek bilo ljubitelja džeza. Mladi džezeri su oduvek imali podršku, i upravo zato smo i pokrenuli džez festival – smatrali smo da je Subotici potreban takav događaj, pa smo osmislili „Jazzik“. I zaista je bilo jako dobro, uvek puno posećeno.

Subotica, osim toga, ima i džez odsek, iz kojeg je poteklo mnogo mladih džez muzičara. Zato smatram da džez ovde definitivno ima svoju publiku – taman onoliko koliko treba da ima jedan grad od 100.000 stanovnika. Mislim da je važno da to podržavamo i negujemo.

Posebno mi je drago što je naš sugrađanin Armand Mesaroš otvorio JMS klub, jer se upravo tamo danas u Subotici može čuti prava džez muzika.

Sarađivali ste sa mnogim velikim imenima domaće i regionalne scene – od Balaševića i Georgijeva, do Čolića. Koja saradnja je na Vas ostavila najdublji trag i zašto?

To je, naravno, Balašević – 20 godina provedenih pored njega na sceni za mene su bile zaista jedna ozbiljna priča. Ceo bend je funkcionisao kao jedna porodica, i to iskustvo mi je ostalo duboko urezano. I dan-danas, sa svim bendovima s kojima radim, mi i jesmo porodice. Ali ako treba da izdvojim jednog, onda je to, naravno, Balašević.

Kada pogledate iza sebe, na šta ste u svojoj dosadašnjoj karijeri najponosniji?

Ponosan sam na to što sam, pored svih zvezda sa kojima sam svirao, uvek uradio maksimalno dobar posao i što su oni uvek bili ponosni na mene. Ponosan sam i na to što nikada nisam izgubio nijedan posao zbog sebe – možda je to ponekad bilo zbog nekih drugih okolnosti, ali ja nikada nisam bio krivac. Uvek sam maksimalno profesionalno radio svoj posao.

Uvek sam bio tu, tik do te zvezde. Nikada nisam bio lider koji ima svoj bend i koji je glavna zvezda, ali sam uvek bio onaj prvi do zvezde. I to mi je uvek bio dobar osećaj – da budem bitan igrač u svakom timu.

Pomenuste „Jazzik“ koji je prestao sa radom 2019. godine. Šta je taj festival značio za lokalnu scenu i mlade muzičare? I koliko nedostaje?

„Jazzik“ je radio deset godina, nakon čega smo ga, nažalost, prekinuli iz finansijskih razloga. Nismo dobili podršku. To je, nažalost, tako – za vreme jedne vlasti dobiješ podršku, pa kada se vlast promeni, onda ide ono: „Evo, ovi su vam dali, mi vam nećemo dati“. Ali, ni jedni ni drugi ne mogu da shvate da tu podršku ne daju meni, već Subotici.

Mi smo „Jazzik“ održavali svake godine. Imali smo i podršku Američke ambasade, pa su nam svake godine dolazili gosti iz Sjedinjenih Američkih Država. To je bilo fantastično, jer smo u Gradskoj kući ili na sceni “Jadran” imali čak i Gremi nagrađene umetnike. Ali jednostavno, neki drugi projekti su postali bitniji i morali smo da prekinemo. Ipak, verujem da bismo, ako bismo se udružili sa nekim mladim snagama ovde, možda mogli ponovo da pokrenemo festival, uz podršku projekata Evropske unije.

„Jazzik“ danas jako nedostaje. Već sam spomenuo džez odsek Muzičke škole – mi smo svake godine imali ugovor sa muzičarima: svirate kod nas na „Jazzik-u“, ali morate da odradite i jedan džez tok ili radionicu. To je značilo da ceo bend sedne, a učenici odmah preko puta njih, i postavljaju pitanja, razgovaraju, a onda se i zasvira. Pored toga, domaći džezeri i profesori sa džez akademije držali su časove našim klincima.

E, to je bilo dragoceno: srednjoškolac sa džez odseka prepodne radi sa svojom muzičkom zvezdom – razgovaraju, razmenjuju iskustva, zajedno sviraju. Onda uveče taj isti učenik nastupa na velikoj sceni, pred tom zvezdom, i na kraju sedi u publici i gleda je uživo. Do tada je mogao da je vidi samo na televiziji ili Jutjubu, a sada je ta osoba tu, pred njim – njegov idol, koji svira bubnjeve, trubu ili saksofon.

I upravo je to ono što nam danas nedostaje. To je velika šteta, jer „Jazzik“ nije bio samo koncert za publiku, nego je imao i snažan edukativni karakter.

Kao profesor i pedagog, kakve mlade muzičare Subotica danas ima? Da li ovdašnji učenici i studenti pokazuju talenat i ozbiljnu želju da se posvete muzici?

Subotica je oduvek imala jaku muzičku školu. U nižoj muzičkoj školi mesta nikada nema, dok u srednju muzičku školu, nažalost, dolazi jako malo dece. Kada sam ja išao u srednju muzičku, imali smo školski orkestar sa dvadeset violina i pet violončela. Danas, u celoj školi možda ima dve-tri violine. Jednostavno, mladi više ne vide budućnost u muzici, nažalost.

Mislim da za to ima dosta razloga. Jedan deo je svakako u današnjoj muzici i onome što nam se plasira kroz medije, a to su uglavnom rijaliti programi. Danas na koncertima često vidimo da je muzika bačena u drugi plan. Današnja kultura, odnosno nekultura, pravi je problem. Zbog toga deca sve manje žele da se bave muzikom, njihovo interesovanje je opalo. Najviše dece u muzičkoj školi dolazi iz muzičkih porodica. Moja deca se, recimo, u tome nisu pronašla. Da li je razlog era mobilnih telefona, da li su video-igrice -teško je reći.

Ali, s druge strane, oni mladi muzičari koji ipak upišu muzičku školu, izuzetno su talentovani. Ako govorimo o džez muzici, tu su Luka Malko, Pavle Zvekić, Nikola Spasojević, Akoš Forgač, Matija Evetović – koji je jedan od najboljih. Zapravo, imamo vrlo talentovanu decu. Već sada se u srednjoj školi jasno vidi ko će uspeti, a ko neće.

Ta deca „grizu“ – sviraju nedeljno i po dva-tri puta u lokalima, žele to, stalno su prisutni, žive za džez muziku. I to je jako bitno. Od njih će sigurno biti nešto. Oni se interesuju, slušaju muziku i rade na sebi.

Koliko je teško mladima da istraju u učenju i napredovanju u eri instant popularnosti i brzih rezultata?

Danas neki klinac, koji napravi neku glupost, može da ima puno Instagram pratilaca. Moja ćerka, koja slika, često me pita: „Tata, kako da prodam svoje slike kad nemam pratioce?“. Danas se gleda koliko ko ima pratilaca i rilseva, koliko se nešto deli i komentariše.

Ako, recimo, neka devojka odluči da se skine polugola i da se slika, ona će vrlo brzo imati milione pratilaca. E, to moja ćerka neće, i to je, nažalost, tako. Na glupostima se danas dobijaju pratioci. A klincima je to jako bitno – ko koga prati i koliko ih prati.

Koji su Vaši budući planovi – i kao umetnika i kao pedagoga?

Kada sam počeo da radim na Akademiji, imao sam nešto više od 40 godina, i ponuđeno mi je da postanem docent. Međutim, ja sam se odlično osećao na asistentskoj poziciji jer ona pruža više slobode, posebno kada su u pitanju koncerti. Smatram da za docentsku poziciju treba biti još više uključen u klasičnu muziku, i tu sam se ja zaustavio. I to mi uopšte ne smeta – jako sam zadovoljan. Studenti su zadovoljni sa mnom, odlično radim svoj posao, a kolektiv na Akademiji u Novom Sadu je sjajan.

Naravno, planiram i dalje da pravim koncerte klasične muzike, uskoro i u Subotici. Ali ono što me u poslednje vreme svi pitaju je kada ću imati svoj solo album, nešto svoje. Do sada imam više od stotinu snimaka sa raznim izvođačima na raznim albumima. Svoj san sam ispunio — kada uđeš u kafić i čuješ pesmu koju izvodi izvođač sa kojim si sarađivao, shvatiš da je tvoj saksofon svuda prisutan. To daje osećaj zadovoljstva, jer znaš da si ostvario svoje kriterijume.

Ipak, svi me pitaju: gde je tvoj solo album, gde je tvoja pesma? Do sada nisam imao nijednu svoju pesmu, ali prvi put, evo, i tebi sada javno kažem – vreme je da to promenim! Sada imam dovoljno vremena, deca su odrasla, posedujem studio i spreman sam da napravim nešto svoje. Planiram da to bude u stilu smooth jazz-a. Verovatno ću izdati singl do Nove godine, a potom sledi i promocija.

Kakvu poruku biste uputili mladim muzičarima koji tek ulaze u svet umetnosti?

Ono što je mene dovelo ovde uvek je bilo: slušajte druge, ali najviše slušajte sebe. I to je, u stvari, najbitnije. Kada se ostvariš kao muzičar, slikar ili glumac, treba da se oseti da je to zaista tvoje delo. Naravno, možemo praviti odlične kopije drugih, i toga je oduvek bilo i uvek će biti. Ali takve kopije će uvek ostati samo kopije.

Prava vrednost dolazi kada neko prepozna tvoj stil. Kada ti neko kaže: „E, Buga, prepoznao sam tvoj saksofon u toj pesmi, ti si svirao, tvoj stil“ – e, to je prava stvar. Napravite svoj stil. To je najvažnije. Isto važi i za umetnike drugih oblasti: slikari treba da imaju svoj stil, svoj pečat, nešto što je prepoznatljivo i jedinstveno.

Kakvo je vaše mišljenje o tome da se proteklih meseci otkazuju gostovanja bendovima i muzičarima koji su na bilo koji način podržali studentske i građanske proteste, zbog čega u proteklih šest meseci niste imali nastupe u Srbiji, već svirate u okolnim državama?

Ne mogu da kažem da nisam svirao u Srbiji – jesam, ali to su uglavnom bili koncerti koji se ne mogu porediti sa onima koje sam imao pre nekoliko godina ovde. Većinom su to sada bili koncerti „napolju“, jer sada jednostavno nema toliko događaja. Da li je sada pravo vreme ili nije, ne znam.

Jedino što sigurno znam je da ja muzičare delim na dobre i loše. Isto je i sa ljudima, i tu više ništa ne bih dodavao. Meni je najvažnije da znam da sam ja dobar muzičar i da znam da sam dobar čovek. Jer, ako nisi dobar čovek, nikada nećeš postati deo prave muzičke porodice.

Za ljubitelje džez muzike i saksofona, Buga je na našu molbu, za kraj, otkrio i svoju top 5 listu izvođača koje rado sluša kod kuće:

1. RAYE – Live in Montreux Jazz Fest
2. Herbie Hancock – The New Standards
3. Masimo Savić – Vještina Boutique
4. Sonny Rollins – Sonny Side Up
5. Sting – The Living Sea