MARKO VIDOJKOVIĆ ZA MAGLOČISTAČ: TAOCI SMO ISTIH KRETENSKIH KRUGOVA KOJI SU NAS VODILI U RATOVE

Na žalost, taoci smo istih tih kretenskih krugova koji su nas vodili u ratove – salonskih desničara, fašista, smradova koji su hrabri kada treba da se ugnjetavaju slabiji od sebe, kada treba da se bori 10 na jednog, koji preziru druge narode i nacije, koji su u manjini

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Foto: Magločistač

Pisac i novinar Marko Vidojković rođen je u Beogradu 1975. godine. Objavio je romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“. Roman „Kandže“ je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Godine 2006. Vidojković je za „Kandže“ dobio i nagradu i Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan je u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Radio je kao urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“. Danas piše za banjalučki portal Buka i ima emisiju na RTV Šabac. Vidojković je tokom vikenda u Klein house-u u Subotici održao promociju svoje nove knjige “E baš vam hvala” gde je govorio i za subotički portal Magločistač o tome šta smo izgubili raspadom Jugoslavije, o političkoj situaciji u zemlji, o tome kako je danas biti angažovani pisac u Srbiji, i zbog čega je obaveza javnih ličnosti da govore o problemima – da ne ćute.

Šta smo imali tokom postojanja Jugoslavije, a šta smo u međuvremenu izgubili?

Imali smo osećaj da živimo u jednoj normalnoj zemlji i upravo taj osećaj smo izgubili. Posle 30 godina taj osećaj nemamo. Dakle, jedna zemlja koja je bila simbol napretka, sređenosti, entuzijazma i sreće, imidž kakav je Jugoslavija imala 60-tih, 70-tih i 80-tih godina, nestao je u krvavom obračunu naroda i narodnosti koji su živeli u njoj. Kada se takve rane nanesu jednom društvu, jednom regionu, one se teško leče. Izgubili smo osećaj normale, a za uzvrat smo dobili osećaj apsolutnog ludila. Kako vreme prolazi, osećaj ludila u kom živimo polako se pretvara u osećaj panike jer nam se životi, obrni-okreni, polako bliže kraju, a sredina u kojoj živimo nikako da postane bolja ili da makar malo liči na nešto normalno, nego upravo suprotno.

Imamo li kao društvo šanse za suočavanje sa prošlošću?

Foto: Magločistač

Mislim da je pravi trenutak u kojem je Srbija krenula da pokaže jednu istorijsku, političku zrelost, da prizna da je politika vođena u njeno ime bila katastrofalna, da prizna deo svoje odgovornosti, ako treba čak i veći deo odgovornosti… Srbi su ipak najbrojniji narod i mislim da treba da preuzmu najviše odgovornost za ono što se dešavalo, naročito jer su ratovi koji su vođeni u ime srpskog naroda, svi redom izgubljeni. Sa tom istorijskom činjenicom, ako želiš da nastaviš kao narod, kao nacija, kao država, ti moraš da digneš glavu i da pokažeš da si velik i dorastao istoriji, da priznaš svoje greške i da počneš ispočetka. Pošto mi to nismo uradili, a prošlo je već 17 godina od demokratskih promena u Srbiji, jako je teško, a mislim čak i nemoguće u ovom trenutku, da neko to uradi. Prekasno je. Znate, kada vidim Vučića da ide u Potočare, sam taj čin, sve i da je urađen u najboljoj nameri, a nije, predstavlja ruganje žrtvama i ruganje zemlji iz koje je došao. To je istorijski trenutak koji smo mi propustili i upravo nam zato ide ovako loše jer smo na žalost ostali taoci istih tih kretenskih krugova koji su nas vodili u ratove – salonskih desničara, fašista, smradova koji su hrabri kada treba da se ugnjetavaju slabiji od sebe, kada treba da se bori 10 na jednog, koji preziru druge narode i nacije, koji su u manjini. Problem kod fašista je što su oni uvek glasni, čak i kad su u manjini, onda se stvara iluzija da je većina građana ove zemlje u nekom represivnom, nacionalističkom ili šovinističkom fazonu. To nije tačno. Većina ljudi u ovoj zemlji jesu normalni, ali su ubijeni u pojam.

Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju u Srbiji?

Nova knjiga Marka Vidojkovića “E baš vam hvala”

Naš put u Evropsku uniju je svakako jedna zdrava, proklamovana priča. Znači, bolje da neko propagira put u Evropsku uniju, nego put u Rusiju. Mi smo deo Evrope, mi smo deo regiona, mi moramo biti bliski i aktivno sarađivati sa zemljama koje su nam u neposrednom okruženju i sa silama sa našeg kontinenta, ali ne na onaj način na koji radi trenutno vlast koja daje sve što joj zapadni oligarsi traže i za uzvrat, ovde nama rade šta im padne na pamet. Evidentno je da postoji nekakav dil između onog ko je Vučića postavio ovde da upravlja ovom zemljom, a za uzvrat daje sve što mu se traži, pa i ono što se od njega ne traži, i dobio je prilku da nama uzima sve što imamo. Zapad se popišao po sebi i po svojoj demokratiji, ljudskim pravima, slobodi medija, na taj način što je ovde instalirao jedan kvislinški režim, bez ideje da taj režim treba da poštuje demokratske institucije i demokratska pravila ponašanja. Dakle, ovaj režim može da radi šta hoće, dokle god radi ono što mu zapad određuje, a to nije očuvanje demokratije i slobode medija, nego je evidentno vezano za Kosovo i za rasprodaju naše imovine. Mi ne možemo mnogo da se veselimo na našem putu u Evropsku uniju, taj put je krvav i težak i pitanje ko će od nas dočekati u ovoj zemlji njen ulazak u EU. Ne mislim da li ćemo biti živi, nego da li ćemo biti ovde, možda pobeći, jer situacija je takva da ljudi danas mogu da pobegnu ako žele, a u vreme Slobodana Miloševića nisu ni to mogli ako su želeli.

Kako je biti angažovani pisac danas u Srbiji?

Ja sam angažovan sve vreme, i kad nisam bio ni pisac, angažovan sam kao ljudsko biće i kao građanin. Išao sam na aposlutno sve proteste protiv Slobodana Miloševića, od 96. do 2000. godine, pa i posle. I danas idem na proteste. Kada smo protestovali protiv Miloševića, ja sam se divio javnim ličnostima da su smogli hrabrosti da govore građanima. U situaciji u kojoj sam ja danas javna ličnost, a imamo novi autoritarni režim, nisam ni jednog trenutka imao dilemu kako da se postavim. Apsolutno nema prostora za kompromis kad je reč o ovom režimu ili bilo kom drugom režimu. Jedino što je ovaj režim, za razliku od prethodnih režima, Koštuničinog i Tadićevog režima, koji su ipak u svojoj suštini demokratski, duboko nedemokratski.

Rekli ste da je uloga javnih ličnosti da jasno i glasno kažu šta misle. Zašto većina njih ipak ćuti?

Foto: Magločistač

Zato što su kukavice. Najgore je kada neko ćuti a vidi šta ne valja, a njegova je upravo dužnost da makar kaže šta ne valja. Videli smo da se poneki pevač javi tek u situaciji kada mu blokiraju koncert na nekom trgu, jedan od 30 ili 100 koncerata, i odmah krene kuknjava. Ja aposlutno nemam priliku da imam književne večeri u organizaciji biblioteka, kulturnih centara, sve je u organizaciji nekih entuzijasta, klubova, kafića koji se iscimaju pa me dovedu. Samo zahvaljujući ovoj knjizi i što je ona prepoznata od strane čitalaca kao kvalitetna, kao nešto što im treba u ovom trenutku, ove promocije su moguće. Nemam promocije po difoltu kao što ih imaju pisci koji objave knjigu pa ih onda, ako je knjiga iole čitana i prodavana, zovu biblioteke i kulturni centri. Meni je knjiga već dva meseca prva na top listi, a samo me Kulturni centar Šabac zvao i kulturni centri iz Podgorice i Bijeljine. To su budžetske institucije koje su mi organizovale književne večeri. Ja sam svestan toga i drago mi je što postoje ljudi koji na ovakav gerilski način organizuju književne večeri. U ovom trenutku biti angažovani pisac za mene, kada je ova knjiga doživela ovakav uspeh, je prelepo. To je znak da sam svojim beskompromisnim ponašanjem bio u pravu i onda me to obavezuje da nastavim još jače.

Kako komentarišete zatvorenost lokalnih samouprava prema javnosti i medijsku situaciju danas, ima li uopšte slobodnih medija?

Foto: Magločistač

Pa, nema slobodnih medija, pre svega zbog svetske ekonomske krize, automatizacije, digitalizacije našeg života. Mediji na koje smo navikli, poput časopisa, novina, televizije su u opasnosti jer imaju ogromnu konkurenciju na internetu, u vidu portala. Trenutna medijska sloboda je na internetu zato što svaki građanin može da postane slobodni novinar tako što će u pravom trenutku da uključi Fejsbuk lajv i da odjednom imamo reportera s lica mesta. Dakle, samim tim su konvencionalni mediji gurnuti u zapećak, odnosno, u najvećem broju slučajeva rade za svog gazdu. Oni više nisu mediji, oni su više oglasne table onih koji finansiraju taj medij. To je u ovom trenutku civilizacijska tekovina, nije moglo drugačije ni u zapadnim demokratijama. To je situacija kojoj se moramo prilagoditi. Prvi put su prošle godine plaćeni oglasi na internetu prevazišli plaćene oglase na televiziji i to je prosto normalno jer na internetu imaš jasan uvid koliko je ljudi videlo neku vest, lajkovalo, imalo interakciju sa tobom. Način merenja televizijske gledanosti je vrlo sumnjiv, a to nemamo ni u novinama, ni časopisima, a broj prodatih primeraka je fantazmagorija, dakle – svi lažu. Oglašivači prvo treba da dođu u 21. vek i da im se u glavi prosto javi da internet portali ili čak nečiji Fejsbuk pejdž ume da bude jači medij. Moj Fejsbuk pejdž ima 27.000 pratilaca, ja sa 10 ili 20 dolara reklame, šta god da objavim, mogu da dođem do stotine hiljada dometa. Međutim, ja nemam ambicije da postanem sopstveni medij. Moj medij je RTV Šabac u kojoj imam svoju emisiju. A Fejsbuk profil i pejdž, koji zbirno imaju oko 50.000 pratilaca, služi samo da imam neku sigurnost u slučaju da ostanem bez bilo kakvog medija, pošto sam se našao u takvoj situaciji još 2013. Zaista sam vredno radio na tome da pojačam svoju internet prisutnost, pre svega na Fejsbuku i na Instagramu, kako bih ostao nezavisan. Bitno je biti medij za sebe, jer ako krene neki medij da me uslovljava, ugnjetava ili tera na kompromise, ja tome nisam sklon, prema tome, moram opet da se vraćam internetu.

Imate li bilo kakvih problema zbog svog angažmana?

Osnovni problem sa kojim sam se suočavao od 2012. do 2015. bio je nedostatak sredstava, nedostatak izvora prihoda. Ova vlast te ne ubija tako što će da iznajmi snajperistu ili tako što će da iznajmi batinaše, oni to rade na jedan perfidan način, apsolutnom blokadom svih izvora prihoda. Retko ko je imun na to. Ja sam imao stan, srećom, pa sam ga prodao. Da nisam imao stan, ne znam šta bi se desilo, verovatno bih otišao negde i vozio kamion. Samo mi još fali da me neko umlaćuje na ulici kad sam i ovako i onako umlaćen finansijski. Prvo, ne mogu da računam da ću da živim od prodaje knjiga, jer ne može svaka knjiga koju napišem da ima ovakav uspeh, niti će uspeh trajati godinama. Sve što se zaradi od prodaje knjiga, ja gledam kao čist ćar. Ja knjige pišem jer volim, ne da bih od njih zarađuvao i da bih od toga živeo. Ostaju mi mediji, ostaje mi novinarstvo kao način zarade, a tu je situacija takva da te tri godine uopšte nisam imao prilike da radim u medijima. Sedam godina uređivanja Plejboja, kolumni, pa sam onda radio televizijsku emisiju za jedan bosanski medij, pa mi je onda i to ukinuto. Sad imam kolumnu na banjalučkom portalu Buka i imam emisiju na RTV Šabac. Svi znamo, te stvari mogu da potraju godinama, a mogu da prestanu da funkcionišu za nekoliko meseci. Čovek ne sme da se uljuljkava, naročito kada radi u medijima, da će imati dugu i stabilnu karijeru. Sve zavisi od gledanosti, tiraža, a bogami dosta toga zavisi i od represije kojoj je medij izložen.

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

[clear]