ŽOLT SENDI, MEDICINSKI RADNIK SLUŽBE HITNE POMOĆI: JEDAN ČOVEK MOŽE DA PROMENI MNOGO TOGA

ŽOLT SENDI, MEDICINSKI RADNIK SLUŽBE HITNE POMOĆI: JEDAN ČOVEK MOŽE DA PROMENI MNOGO TOGA

Žolt Sendi, foto: Magločistač

18.12.2015

Kategorija: Dobra uprava , Društvo

„Kada dobijem poruku od učenika koje sam učio pružanju prve pomoći da su u autobusu pomogli jednoj baki, onda mi to mnogo znači jer znam da će ta deca, kada bude trebalo, zaista da priđu i da smeju da pomognu čoveku čiji je život u opasnosti“

 

Žolt Sendi u Dablinu ove godine - odlikovanje organizacije "International Life saving of Europe" za dosadašnji rad iz oblasti spašavanja života (foto: privatna arhiva)

Žolt Sendi u Dablinu ove godine – odlikovanje organizacije “International Life saving of Europe” za dosadašnji rad iz oblasti spašavanja života (foto: privatna arhiva)

Žolt Sendi je rođen u Subotici 1976. godine. Završio je Medicinski fakultet i Fakultet organizacionih nauka u Beogradu, odsek menadžment u sistemu zdravstvene zaštite, Učiteljski fakultet u Novom Sadu, Višu vaspitačku školu i Srednju Medicinsku školu u Subotici za medicinskog tehničara, profesor je prve pomoći, a od 2014. godine je predsednik Sindikata medicinskih sestara i tehničara Doma zdravlja u Subotici. Instruktor je spasilaštva na vodi, napisao je Plan odbrane i spašavanja u vanrednim situacijama koji je Upravni odbor Doma zdravlja usvojio 2011. godine i završio je brojne obuke iz oblasti medicine i spasilaštva.

Tokom izbegličke akcije „Oluja“ 1995. godine Sendi se obratio subotičkom Crvenom krstu u želji da volontira i sedam meseci je obilazio kolektivne centre i pružao pomoć izbeglicama. U međuvremenu se zaposlio u Hitnoj pomoći u Subotici i radio kao aktivni volonter Crvenog krsta. Stručni saradnik za spašavanje ljudskih života postao je 1999. godine, a od 2003. je član Regionalnog tima za vanredne situacije centralne Evrope. Tokom poplava 2005. godine pomagao je u Rumuniji, a 2006. u Vojvodini, a nakon toga je pomagao preživelima posle zemljotresa u Pakistanu. Krajem 2008. godine napustio je Crveni krst i počeo je ponovo da radi kao tehničar u Službi hitne medicinske pomoći u Domu zdravlja Subotica.

Žolt Sendi za portal „Magločistač“ govori o svom iskustvu koje je stekao volontirajući nakon zemljotresa u Pakistanu, što je u potpunosti promenilo njegovo razmišljanje i život. Ovo iskustvo je za njega predstavljalo životnu prekretnicu, tačnije smernicu, nakon čega je još više želeo da svojim radom doprinese promenama u svom okruženju.

Šta Vas je opredelilo da se bavite medicinom i spasilaštvom?

Kao dete bio sam dosta bolešljiv. Već sa 13 godina sam znao da bih voleo da se bavim spašavanjem ljudi i da radim kao spasilac.

U kakvim uslovima radite?

Možda ja mogu da budem nezadovoljan, jer sam video da ljudi drugde ili u inostranstvu rade u boljim uslovima, ali moram da kažem da ako uzmemo u obzir kompletnu situaciju i kompletnu opremljenost drugih zdravstvenih službi, onda je naša služba i oprema na zavidnom položaju u Srbiji. Međutim, nadam se da će se u narednom periodu i uslovi rada i problem nedostatka vozila menjati.

Kako ocenjujete zdravstvenu politiku Grada, Pokrajine i Republike?

Reforme u zdravstvu su neophodne. Reforme treba da krenu sa vrha prema dole. Smatram da se politika meša u zdravstvo na način da, na primer, prve godine sve stoji i ništa se ne dešava jer se svi pozicioniraju, i sve što se postigne tokom četiri godine nakon toga se odmah sve i anulira. Ali je taj problem isti i u zdravstvu, prosveti i u svim drugim oblastima. Planovi ne smeju trajati samo četiri godine. Treba razmišljati unapred, bar na 10 godina, a da se u međuvremenu oni revidiraju kako bi se ustanovilo sve ono što ne funkcioniše kako treba. Što se politike grada tiče, neophodno je mnogo više koordinacije i nekog vida saradnje između javnog i privatnog zdravstvenog sektora. Svi smo tu zbog pacijenata. U stručnom smislu, neophodne su nove ideje. Mnoge ljude ne vidim u zdravstvu na pozicijama na kojima se nalaze i oni bi trebali da se menjaju. Na žalost, dozvolili smo da mnogi kvalitetni kadrovi iz zdravstva odu.

U kojoj meri su zdravstveni radnici angažovani i društveno odgovorni?

U stručnom smislu su apsolutno angažovani i to se vidi svaki dan. Vidim premor, frustracije i nezadovoljstvo sa jedne strane zato što možda ne radimo u uslovima u kojima rade naše kolege u inostranstvu, a sa druge strane nismo odgovarajuće plaćeni. Medicinsko osoblje u Srbiji je jedno veliko telo i bilo je štrajkova u Srbiji, ali nikada nisu svi bili jedinstveni. Pojedini su smatrali da će neko drugi da se izbori za njih, dok su drugi smatrali da je njihovo mesto u tom trenutku na poslu, pored pacijenata. Ukoliko hoćete da vodite neki tim ljudi, morate da osetite da vas oni podržavaju, da imate koga da vučete napred. Drugo, ljudi treba da vas prihvate i da znaju da je to što radite ispravno.

Kako komentarišete da se mnogi pacijenti žale na duge redove u čekaonicama, na neljubazno osoblje i korupciju u zdravstvu?

Sa jedne strane verujem da korupcije u zdravstvu ima. Ja sam, na žalost, doživeo da budem i na drugoj strani i razočarao sam se, bez obzira na to što radim u zdravstvu. Međutim, ako sve to stavimo na stranu, mislim da ljudi treba da shvate da postoji jedan sistem za koji ne možemo da kažemo da je dobar, ali koji ipak funkcioniše. Problem dugih redova je rešiv ukoliko bi se približili javni i privatni sektor i problem bi mogao da se rešava preko Fonda za zdravstveno osiguranje.

Mislite li da bi problem mogao da se reši na sličan način kao sa receptima koje ispisuju lekari u državnim institucijama, a lekovi mogu da se podižu i u privatnim apotekama, a država refundira troškove privatnih apoteka?

Da, to je jedan dobar primer. Zašto bi pacijent bio prinuđen da čeka lek u državnoj apoteci koja ga nema jer država nije mogla da ga uveze, a privatne apoteke ga imaju? Država svakako to mora da plati, jer se za sve pacijete plaća zdravstveno osiguranje i zbog toga bi sistem zdravstvenog osiguranja morao da se revidira.

Postoje problemi koje zdravstveni sistem ne može da reši zbog nedostatka sredstava, ali se često stiče ustisak da se ne rešavaju ni oni problemi koji se, uz malo htenja i razumevanja, mogu rešiti i bez novca.

Na primer, ako imamo jedan pravilnik koji nam određuje kako ćemo se ponašati u narednih 10 godina, i niko do tog pravilnika nije još stigao, jer mislimo o drugim stvarima, a taj pravilnik utiče na to da imamo manje lekara i tehničara, ne razumem zašto se to ne promeni. Pa, to nije previše zahtevno da neko sedne i napiše svoju ideju, posebno ljudi koji su radili i u drugim uslovima i videli primere dobre prakse. Smatram da je neophodno da se takve stvari menjaju, a nove implementiraju, naravno, u zakonskim okvirima i to ne košta ništa. Veći je problem što za tako nešto nema razumevanja sa višeg nivoa i od nestručnih ljudi koji dotičnog inicijatora promena odmah guraju dole, jer ga se plaše. Ljudima je neophodno pružiti mogućnost da nešto promene i to jednostavno ne iziskuje nikakva dodatna sredstva.

Za vreme izbegličke krize koja je u Subotici bila najizraženija tokom letnjeg perioda, kao pojedinac, ponudili ste medicinsku pomoć u zbrinjavanju izbeglica.

Meni je to bilo normalno. Nakon zemljotresa u Pakistanu delili smo pomoć za oko 300.000 ljudi. To je bio jedan ogroman kamp i ti ljudi su u jednom momentu bili nezadovoljni. Da su oni tada krenuli, mi danas ne bismo razgovarali ovde. Jednostavno, tim ljudima je bila potrebna pomoć. Za vreme mog boravka tamo objavljena je prva karikatura u listu “Šarli Ebdo” o Mohamedu. Mi smo tada bili zatvoreni kod jednog mosta, nismo imali radio-vezu i osam sati nismo znali šta je sa nama. Jedino što nas je štitilo bio je znak crvenog krsta. Ako sam tada bio tamo i mogao da pomognem ljudima, potpuno mi je bilo normalno i prirodno da pomognem i izbeglicama koje su boravile tokom leta u Subotici. Pre tri godine sam napisao i izveštaj o tome da na prostoru stare Ciglane borave izbeglice u nehumanim uslovima i da im je neophodna pomoć i pomagao sam u nekom vidu u saradnji sa baptističkom organizacijom koja ih je tada posećivala i odnosila im pomoć.

Šta je po Vašem mišljenju dobra uprava?

Dobra uprava jednostavno podrazumeva da javni sektor mora biti u službi građana, a ne građani u službi javnog sektora. Ja najčešće sopstvenim primerom pokažem kako treba da se radi, iako, naravno, to ne znači da je to ispravno, ali smatram da je korisnije nego, na primer, kukati kako ništa ne valja i kako stvari ne funkcionišu dobro.

Gde nalazite inspiraciju za ovakvu vrstu angažovanja?

Možda sam je nasledio od roditelja, ali je sigurno da mi je rad u drugim državama pomogao da napredujem i da stalno idem dalje. Zatim, Đula Lošonc sa kojim sam od početka radio. On je, kada sam počeo da se bavim ovim poslom, radio kao sekretar u subotičkom Crvenom krstu, a danas je koordinator za vanredne situacije u Crvenom krstu Srbije.

Takođe, bilo mi je veoma drago kada me je pre nekoliko godina pozvao spasilac da mi kaže „spasio sam život“. Kada dobijem poruku od učenika koje sam učio pružanju prve pomoći da su u autobusu pomogli jednoj baki, onda mi to mnogo znači jer znam da će ta deca, kada bude trebalo, zaista da priđu i da smeju da pomognu čoveku čiji je život u opasnosti.

Takođe, velika inspiracija mi je i Žan Anri Dinan, koji je1862. godine napisao knjigu „Sećanje na Solferino“. On je čovek koji je bio na bojnom polju u Solferinu, malom mestu na severu Italije, kada su se sukobile austrougarska i francuska vojska. Video je patnju ljudi i odlučio da svim vojnicima, bez obzira na njihovu uniformu, pomogne. Kada je došao kući, u svojoj knjizi je napisao da bi bilo dobro da postoji jedna organizacija na svetu koja bezuslovno pomaže ljudima u nevolji. Tako je 1863. godine sa još četvoro ljudi u Ženevi osnovao Međunarodnu humanitarnu organizaciju „Crveni krst“. Dinan je 1901. bio prvi koji je dobio Nobelovu nagradu za mir i umro je devet godina kasnije, 1910 godine. Ja jednostavno verujem u to da jedan čovek može da promeni jako mnogo toga.

Ponekad mi je inspiracija muzika. Jedna od mojih omiljenih pesama je „Bed medicine“ od Jon Bon Jovia. Ova pesma je nekako u mojoj mladosti opredelila moj dalji put – a to je da pomažem ljudima, da radim u zdravstvu.

[mom_video type=”youtube” id=”HrZiY6lKA8A”]

[clear]

 

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

Mađarska verzija:
SZENDI ZSOLT, A MENTŐSZOLGÁLAT MENTŐÁPOLÓJA: EGY EMBER IS SOK MINDENT MEGVÁLTOZTATHAT

 

oebsTekst “Žolt Sendi, medicinski radnik Službe hitne pomoći: Jedan čovek može da promeni mnogo toga” nastao je u okviru projekta “Dobra uprava i javne politike u Subotici”, koji je realizovan uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana “Centar građanskih vrednosti”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Misije OEBS-a u Srbiji.

pecat1

 

 

 

[clear]

TAGOVI:
Zdravstvo

Podelite sa prijateljima:

2 Komentara na
“ŽOLT SENDI, MEDICINSKI RADNIK SLUŽBE HITNE POMOĆI: JEDAN ČOVEK MOŽE DA PROMENI MNOGO TOGA”

Anonymous says:

Govorite Nela sto vise. Dobro je to sto govorite.

Anonymous says:

Cestitam…..

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.