Viktorija Aladžić: 2.000 godina civilizacije u jednoj kući – Zagrebačka 19, Subotica

U projektu kuće odmah se vidi uticaj ženske ruke. Mnoge kuće u to vreme još nisu imale kupatila, niti je organizacija prostora u kući odgovarala potrebama žena i dece. Težište je bilo na reprezentativnim prostorima, a ne udobnosti članova porodice.

U Zagrebačkoj ulici na broju 19 nalazi se jedna vrlo zanimljiva kuća. Na toj ugaonoj parceli se 1838. godine nalazila skromna prizemna kuća orijentisana prema današnjoj ulici Dinka Zlatarića, a prema Zagrebačkoj ulici se nalazio samo jedan pomoćni objekat. Vlasnik parcele bila je udovica Lasla Nađ (Nagy László). Kao sledeći vlasnik parcele i kuće se 1889. godine javlja Đula Sagmajster (Gyula Szagmeiszter) koji je podneo molbu da na toj prvobitnoj kući otvori jedna vrata. A onda je Eržika Prokeš (Prokesch Erzsika) oslovljena sa Nagyságos úrnő – što bi označavalo ženu visokog društvenog ranga – podnela molbu 1899. godine da na delu parcele prema Zagrebačkoj ulici podigne prizemnu građansku kuću prema projektu arhitekte Geze Kocka (Koczka Géza).

U to vreme, ženska osoba nižeg ranga teško da bi bila u mogućnosti da samostalno gradi kuću. Ovaj „posao“ bio je rezervisan za muškarce – hranitelje porodice. Žena je imala vrlo malo mogućnosti da samostalno deluje, donosi odluke ili vodi neki posao. U pojedinačnim slučajevima udovice su preuzimale posao svojih muževa i ponekad i gradile kuće nakon njihove smrti, ali to su bili retki slučajevi. Bile su to retke žene koje su osvajale prostor na nebu muških delatnosti. Takođe je, kad se sprovode istraživanja, mnogo teže pronaći podatke o nekoj ženskoj osobi nego o osobi muškog pola. Za njih su bili rezervisani kućni poslovi i poslovi babica i negovateljica. Time je ova kuća izuzetnija jer je naručilac njene gradnje bila žena.

Kao vlasnica kuće u Maluševljevom adresaru iz 1906. godine navedena je Czuczi Béláné, supruga Bele Cuci, pa se može zaključiti da je to bila Eržika Prokeš. U projektu kuće odmah se vidi uticaj ženske ruke. Mnoge kuće u to vreme još nisu imale kupatila, niti je organizacija prostora u kući odgovarala potrebama žena i dece. Težište je bilo na reprezentativnim prostorima, a ne udobnosti članova porodice. U ovom slučaju, sudeći prema projektu, kuća je bila izvedena sa karakterističnom osnovom u obliku latiničnog slova „L”, ali nekarakteristične organizacije prostora. U prizemlju krila kuće orjentisanom prema Zagrebačkoj ulici nalazile su se tri sobe sa prozorima prema ulici i pešački ulaz u kuću. Prema dvorištu bio je smešten hodnik iz koga se silazilo u podrum. Na kraju hodnika, suprotno od pešačkog ulaza u prizemlju, nalazila se spavaća niša, koja je bila povezana sa sobom orijentisanom prema ulici. Između spavaće niše i ulaznog dela hodnika nalazio se predprostor u kojem su bile smeštene stepenice koje vode u podrum. U podrumu se takođe nalazio hodnik. Na kraju hodnika bilo je kupatilo, a iz hodnika se ulazilo i u kuhinju, ostavu, perionicu i niži deo podruma u kojem je bila smeštena ostava za drva i skladište za vino. Tako je spavaća niša, stepeništem i hodnikom, bila direktno povezana sa kupatilom, a sve pomoćne prostorije nalazile su se u istom objektu, te nije bilo potrebno odlaziti napolje u dvorište da bi se kuvalo u letnjoj kuhinji, ili prao veš u perionici. 

Kuća je dobila fasadnu dekoraciju u eklektičnom stilu. U projektu je to bila strožija neorenesansa karakteristična za projekte Geze Kocka, ali je dekoracija donekle izmenjena i dobila je elemente neobaroka i secesije. Secesija se najbolje ogleda u ženskom licu koje je izvedeno u reljefu iznad lučne ulazne kapije, postavljeno na mestu gde bi se kod kamenom zidanog luka nalazio ključni kamen. Prozori su uokvireni neorenesansnim i neobaroknim dekorativnim ukrasima. Najlepše od svega je što je fasada kuće sačuvala svoj izvorni izgled. Drvena pešačka kapija je takođe veoma dobro očuvana sa delimično oštećenim grbom i zmajevom glavom iznad u gornjem delu kapije. Sa leve i desne strane grba još se mogu videti inicijali vlasnika kuće: C i B. Dekorativni ukrasi izvedeni duborezom donekle su popunjeni bojom, pa se ne mogu jasno videti, ali se ispod grba još može pročitati rečenica na latinskom jeziku: Pro aris et focis. Ovo je bio moto mnogih porodica, vojnih pukova i obrazovnih ustanova onog vremena. Ova rečenica bukvalno znači Za oltare i ognjišta, a u prenesenom smislu za ognjište i dom. Izraz aris odnosi se na oltare dobrih kućnih duhova – Lara. Lari i penati su u staroj rimskoj mitologiji bili duhovi zaštitnici porodice i domaćinstva.

U rimsko vreme se u kućama u blizini ognjišta nalazila ostava za hranu zvana penus. Duhovi koji su čuvali to mesto, penati, bili su zaštitnici kojima se posebno zahvaljivalo što porodica ima dovoljno hrane i ne oskudeva u osnovnim potrepštinama. Iako su se figurice penata nalazile uz ognjište, bile su vezane uz porodicu, a ne uz mesto, pa su se i oni selili kada se selila porodica. Penatima su se pri­nosili prvi plodovi, njima se svakodnevno zahvaljivalo u vreme glavnog obroka, a slanik na stolu bio je u njihovu čast. Mi i danas slanike držimo na stolu prilikom obeda. Običaj bacanja prstohvata soli preko levog ramena je bio oblik izražavanja zahvalnosti prema duhovima zaštitnicima – penatima. Ne treba zaboraviti koliko je so bila dragocena u to staro vreme. Kao što su čuvali porodične ostave sa hranom, penati su takođe čuvali državne žitnice.

Lari su izvorno bili skupina bogova koji su čuvali polja i raskrsnice. Premda su ih poštovali skupno, na granici između dva ili više domaćinstava, svako je domaćinstvo imalo svog pojedinačnog lara. Kako je briga o domaćinstvu uključivala i zaštitu kuće, tako su lari postali porodična zaštitna božanstva. Ovidije ih opisuje kao noćne posmatrače, čuvare porodice i doma. U najstarije vreme se lar prikazivao likom psa, te je tako simbolično izražavao pojam vernosti i odanosti, a kasnije kao figurica mladića vedrog izraza lica, koji nosi tuniku, te pleše uspravno držeći rog sa tečnošću ili točeći vino u patreu – žrtveni tanjir. Ove su se figurice čuvale u lararijima, koji su najčešće bili poput ukrasnih ormarića ili lepih niša u blizini ognjišta ili ulaza u dom.

Tako je u ovoj jednostavnoj kući, u Zagrebačkoj ulici 19 u Subotici, njenom dekoracijom, izvedbom, unutrašnjom organizacijom prostora i arhitekturom povezano više od 2.000 godina ljudske civilizacije.

Dr Viktorija Aladžić je subotička arhitektica i istraživačica, vanredna profesorka Građevinskog fakulteta u Subotici u penziji.