Nela Tonković: Priča o Fondaciji kapetan Dragan je, u stvari, priča o nama

Nela Tonković: Priča o Fondaciji kapetan Dragan je, u stvari, priča o nama

Prostorije Fondacije kapetan Dragan u Subotici, foto: NJ/Magločistač

28.08.2021

Kategorija: Društvo , Subotica

U situaciji u kojoj bilo ko zahteva puštanje na slobodu čoveka koji nije do kraja odslužio svoju zatvorsku kaznu za ubistvo drugog čoveka – čemu je bliže ovaj naš grad, srednjoevropskom putu ili balkanizaciji?


Ljubitelji subotičke graditeljske baštine svakako su primetili skladnu jednospratnicu koja se nalazi na uglu ulica Maksima Gorkog i Štrosmajerove.

Ova nekadašnja najamna kuća svojom istorijom svedoči o usponu subotičkog građanstva: u prvoj polovini 19. veka vlasnik objekta na placu u Štrosmajerovoj bio je Janoš Sedecki, krojač, zatim se u tu kuću uselio trgovac Isidor Kolarić sa suprugom Marijom.

Dok je Kolarić 60-tih godina 19. veka bio trgovac sa srednjim prihodima, petnaestak godina kasnije, a par godina pred smrt 1880, on se pojavljuje na listama najvećih poreskih obveznika u gradu, ali tada već sa drugim, zemljoposedničkim zanimanjem.

Njegova supruga, Marija, bila je posvećena dobrotvornom radu i veoma poštovana zbog svog zalaganja za osnivanje Dobrotvorne zadruge Srpkinja, oformljene 1878. godine. Ne samo što je bila potpredsednica inicijativnog odbora, već je birana da bude i članica odbora koji je trebalo da ovu organizaciju učini masovnijom – Marija Kolarić nesumnjivo je bila osoba energičnog duha i snažno razvijene svesti o potrebi pomoći zajednici.

Bila je, takođe, i veoma preduzimljiva žena: 1884. godine, uz dozvolu uprave grada, jednu od četiri sobe svoje kuće pretvorila je u trgovački prostor koji je ubrzo i izdala Ilešu Šenfeldu. Zabeleženo je i da je Šenfeld godišnje iznajmljivanje tog prostora plaćao 400 forinti, a da je Marija Kolarić uredno prijavila taj prihod poreskoj službi.

Međutim, 1900. godine ona se upušta u zaista veliki posao izgradnje nove kuće čije je projektovanje poverila Milanu Zariću i Nikoli Markoviću. Na spratu tog objekta bilo je mesta za šestosobni stan, a u prizemlju čak pet prostora za izdavanje trgovcima. Taj objekat – najamna kuća Marije Kolarić – u stvari je onaj pored kojeg prolazimo danas.

Nela Tonković, foto: lična arhiva

Danas, međutim, u jednom od prizemnih prostora najamne kuće Marije Kolarić nalazi se subotičko predstavništvo Fondacije kapetan Dragan.

Delovanje ove Fondacije i činjenica da se ona našla u poslovnom prostoru koji je u vlasništvu Grada Subotice već neko vreme je u centru pažnje političke javnosti, premda uz izvesno zakašnjenje: Fondacija se tu nalazi, sudeći prema njenoj ushićenoj objavi na društvenim mrežama, još od februara ove godine. Ipak, pažnju prolaznika privukla je tek nedavno, kada su izlozi prostora „brendirani“ likom i citatima njenog osnivača Dragana Vasiljkovića, od ratova devedesetih naovamo u javnosti prepoznatog pod imenom kapetan Dragan.

O delovanju ove Fondacije i ne bi bilo potrebno trošiti previše reči – njena vizija je bila da se profiliše kao organizacija humanitarnog karaktera koja će, između ostalog, pružati „pomoć i podršku obespravljenim i ugroženim Srbima koji su lišeni slobode po zatvorskim kazamatima Hrvtske [sic!], zemljama u regionu i širom sveta, kao i članovima njihovih porodica i to isključivo zbog toga što su rođeni kao Srbi te su najpogodniji za osuđivanje i presuđivanje na višedecenijske kazne, bez ijednog proverljivog dokaza“.

Odstupanje od te vizije nastaje onog trenutka kada ova organizacija počne da promoviše ono što je moguće videti samo kao anticivilizacijski „domet“: puštanje Zvezdana Jovanovića na uslovnu slobodu.

Prvi pozivi za „aktiviste, volontere i donatore“ za oko 200 punktova na kojima će biti peticija za „puštanje heroja Zvezdana Jovanovića na uslovnu slobodu“ datiraju iz aprila ove godine i još uvek su aktuelni na sajtu Fondacije kapetan Dragan.

Kasniji medijski istupi Dragana Vasiljkovića trebalo je da uvere javnost kako je ovaj „heroj“ proveo dovoljno vremena u zatvoru i da bi njegovo puštanje na slobodu bilo uslovno, tek da „poslednji deo života provede na slobodi“.

Dragan Vasiljković objašnjavao je tada da je „red /…/ da im se to što su nosili srpsku uniformu i stavljali život na kocku uzme kao olakšavajuća okolnost, a ne otežavajuća“, podsećajući na učešće Jovanovića i njegovih saboraca u ratovima devedesetih godina.

Ni o Zvezdanu Jovanoviću ne bi bilo potrebno trošiti previše reči – radi se o čoveku koji je 2009. osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića koje je počinio 12. marta 2003. godine (osuđen je i za pokušaj ubistva Milana Veruovića, premijerovog šefa obezbeđenja, kao i za udruživanje radi protivustavne delatnosti).

Prostorije Fondacije kapetan Dragan u Subotici, foto: NJ/Magločistač

O čemu onda treba govoriti, ako ne (ponovo) o kapetanu Draganu i (ponovo) o Zvezdanu Jovanoviću? Njih dvojica imaju svoje biografije, imaju svoje zatvorske kazne i fondacije, o njima je i previše izrečeno, javni prostor je zagušen ovim imenima, već danima slušamo samo o njima.

Treba govoriti o nama – o onima koji su nasledili ovaj grad od krojača Janoša Sedeckog, trgovca Isidora Kolarića, dobročiniteljke Marije Kolarić, zakupca Ileša Šenfelda. O nama kojih se tiče ovaj grad i njegove baštinjene i danas stvarane vrednosti – o nama smo dužni da govorimo.

Ako već govorimo o nama, kako možemo da zaobiđemo podatak da su, koliko juče, gradonačelnik Subotice i njegov zamenik, inače predsednik Komisije za poslovni prostor, objavili zajedničko saopštenje u kojem su do tančina objasnili postupak i osnov po kojem je Fondacija kapetan Dragan zatražila, a zatim i dobila u zakup poslovni prostor u ulici Maksima Gorkog br. 20, a da se niti jednom rečju nisu osvrnuli na činjenicu da je u međuvremenu ta ista fondacija počela kampanju za oslobađanje osuđenog ubice premijera Srbije?

Šta nam poručuju gradonačelnik i njegov zamenik kada ignorišu problem veći od bilo koje eventualne greške „u papirima“, na koju, uzgred, niko nije ni ukazivao?

Ključni problem sa radom Fondacije u našem gradu (ili u bilo kojem gradu) nije način na koji je dobila poslovni prostor u zakup, već vrednosti koje iz njega želi da promoviše, a o kojima govori otvoreno i koje su sadržane u predlogu da se iz zatvora pusti čovek koji je pucao i ubio drugog čoveka.

Imena nisu bitna, hajde da – kada govorimo o nama – upitamo sebe da li smo saglasni sa peticijom koja ima za cilj puštanje na slobodu osuđenog ubice i da li smo saglasni da se ta peticija pokrene iz poslovnog prostora koji je vlasništvo Grada Subotice, koji činimo svi mi?

Ako već govorimo o nama, dobro bi bilo i da se setimo da je jedna od političkih stranaka koje danas čine subotičku vlast u kampanji neprekidno ponavljala kako je potrebno „da se zaustavi balkanizacija grada i da se Subotica vrati na srednjoevropski put“.

(Netačno) objašnjavajući pojam balkanizacije, pripadnici te stranke su tvrdili da je „temelj srednjoevropejstva komunikacija, dijalog, a ne vođenje politike sa pozicija sile, to je ono što čini razliku između balkanizacije i srednjoevropskog grada“.

U situaciji u kojoj bilo ko zahteva puštanje na slobodu čoveka koji nije do kraja odslužio svoju zatvorsku kaznu za ubistvo drugog čoveka – čemu je bliže ovaj naš grad, srednjoevropskom putu ili balkanizaciji?

Ili su sve te reči zapravo fraze čija je suština ipak samo u nastojanju da se očuva staro jezgro našeg grada, kako bi opstala fasada iza koje možemo da sakrijemo razne nečasne, poražavajuće i toliko zastrašujuće zahteve?

Kada govorim o nama, o građanima Subotice koji žele i da sačuvaju nasleđene, ali i da stvore vrednosti svog vremena kojih će biti dostojni oni koji dolaze posle nas, moram da mislim da smo mi, građani, bolji od stvarnosti koja nas okružuje – bolji smo od bilo kakvih fondacija, od gradonačelnika i zamenika, od stranaka na vlasti koje ne žele da odgovore na jednostavna pitanja, poput ovog: kako je moguće ostati nem na situaciju u kojoj smo se svi zajedno našli?

Ili, bolje, kako je moguće da su naslednici krojača Janoša Sedeckog, trgovca Isidora Kolarića, dobročiniteljke Marije Kolarić i zakupca Ileša Šenfelda ljudi koji žele da pokrenu veliku akciju oslobađanja čoveka koji je ubio drugog čoveka?

Pomoći ću im sa odgovorom: nisu to njihovi naslednici – mi smo.

Podelite sa prijateljima:

Jedan Komentar na
“Nela Tonković: Priča o Fondaciji kapetan Dragan je, u stvari, priča o nama”

arTOT says:

Pročitao sam tekst gospođe Tonković. Apsolutno se slažem sa njenim rečenicama. I ja sam deo grada i to mađarskog „porekla”. Živimo u Srbiji, državi koja trenutno raste u državu koja treba da bude deo Evrope. Izgleda da smo još daleko od toga. Moraćemo dosta da čekamo da dostignemo neki „nivo” Evrope. Ali sad da stavim Evropu sa strane, i da se sloćim sa gospođom Tonković: ubice ostaju u zatvoru do tog dana, koji im je određen.
Gospođo Tonkoviću, imate pravo, treba da budemo ponosni na naše pretke, koji su tako unapređivali naš Grad, poštujući „pravila” tadašnje države. Trebaliste objasniti i okvire one države u kojoj su živeli vlasnici te zgrade. Vi verovatno bolje znate od mene da je Austrougarska bila jedna od najboljih državnih uređenja.
Treba i to znati da je naše državno uređenje u suštini dobro, samo, eto, pogledajte, koliko toga nas tera malo unazad, malo na loše strane.
ALI
Šta onda sad? – I evo onda sam mog stava: Mi smo izabrali naše čelnike i to je to. Neću da kažem da ne rade dobro, svaka im čast kako unapređuju naš grad, ali eto izgleda, da i njih treba ponekad po „turu” kao malu decu, da nas poslušaju. I mislim da je to sasvim OK. Treba im reći: „Gospodo, napravili ste grešku, ispravite to!”
Treba to reći gradonačelniku, treba to reći našim „ocima grada”, i kad ne dobijete pozitivni odgovor po vama, e onda bi trebalo u medijima da se obratite, da i ostali sugrađani kažu mišljenje.
Sve u svemu, ovo što ste vi na pisali, gospođo, je sasvim u redu i veoma mi je drago da sam imao prilike pročitati, ali, vi ste to napisali meni, ili Jovanu, ili Milošu… József-u, Laciki, Ildikónak… niste napisali…
Nešto sam razmišljao, da napravim stranku: „Budimo Subotičani”. E to bi bilo ono, ko dođe u Suboticu, nek bude subotičanin po tradiciji – može biti srbin, mađar, hrvat, bunjevac, arapin, rumun, grk, rus…. samo da poštuje „zakone” grada, a to je SVI SMO JEDNAKI.
Gospođo Tonković, hvala vam puno ako ste pročitali, ono, što sam napisao.
Sa poštovanjem
arTOT

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.