Da li smo svesni blaga koje imamo: Čiji je vojvođanski pulin?

Da li smo svesni blaga koje imamo: Čiji je vojvođanski pulin?

Samson i Mirko Stjepanović, izvor: privatna arhiva

27.02.2022

Kategorija: Društvo

U vreme masovnog nomadskog stočarstva, panonsku niziju su pored brojnih stada ovaca, krava i svinja, krasili i psi goniči-čuvari, bez kojih je briga o stadima bila nezamisiva. Tada je važilo pravilo da “jedan pas gonič vredi tri pastira”, predstavljajući čobanima neizmernu pomoć, jedino društvo i sigurnost, a stadu zaštitu i vodilju.

Ovo je priča o panonskom pastirskom psu kog danas nazivaju „pra-psom“ jer, smatra se, u sebi sadrži gene drugih starih rasa. A kako su kroz istoriju ratovi delili teritorije, postavljaći granice unutar kojih su se razvijali različiti načini života ljudi, pa i načini bavljenja stočarstvom, sledstveno su se i pastirski psi panonske nizije počeli deliti na nove podvrste.

Najpre je kvalitete ove rase prepoznala Mađarska, koja je još 1967. godine registrovala psa određenih karakteristika kao “mudija”, da bi odmah potom i Hrvatska 1969. ozvaničila svog autohtonog “ovčara”, dok je u Vojvodini prvi pokušaj standardizacije bio pokrenut tek 2003, ali je baš zbog previše sličnosti sa mađarskim mudijem i hrvatskim ovčarom – propao.

Razlika, međutim, ima, tvrde kinolozi, a tek neka uporedna analiza DNK ove tri grupe u budućnosti mogla bi potvrditi da se radi o ogromnoj sličnosti i istom poreklu.

Vojvođanski pulin, tu oko nas

Vojvođanskog pulina karakteriše širi spektar konstitucionih i karakternih osobina, te bi se moglo reći da je svaka jedinka priča za sebe: može biti crn, smeđ, siv, beo ili u kombinaciji ovih boja; može biti bradat ili glatkog lica; kitnjastog srpastog repa ili kusav. Upravo ova raznolikost na neki način ometa standardizaciju, jer ni sami odgajivači nemaju jedinstvene stavove po pitanju prave mere kod ove rase.

Karakterističan klinast oblik glave, zamotan rep, te kompletna telesna konstitucija doprineli su da vojvođanski pulin ima neverovatnu snalažljivost u prirodi, spretnost, okretnost i brzinu. Uz urođen instinkt za teranjem stoke, izdržljivost, izuzetnu inteligenciju i privrženost gazdi, smatra se jednim od najradnijih pasa.

Po karakteru su impulsivni, intuitivni, ali i staloženi, izuzetno privrženi i poslušni, vole red, pravila, disciplinu i gazdinu posvećenost. Vojvođanske pulindžije vole da kažu da je pas koji mnogo daje, a malo traži.

Međutim, kako su prepuni energije koju u današnje vreme retko imaju priliku da ispolje na pašnjacima i u poteri za stokom, potrebno im je obezbediti prostor, raditi sa njima svakodnevno, da njihova energičnost ne bi bila usmerena u negativnom pravcu, kaže za Magločistač odgajivač belog pulina iz Gajdobre, Mirko Stjepanović, koji upravo ovih dana na svom imanju osposobljava centar za obuku pasa i poligon za agiliti i ovčarenje.

“Pulina kao svestranog psa želimo da usmerimo na više strana, kako bi uz profesionalan rad mogao da iskaže svoj pun kapacitet. Psi su oružje u dvorištu ako se ne vlada njihovim nagonom, a pulin ima izražene urođene nagone. Potreban je svakodnevni rad sa njima, socijalizacija, usmeravanje pasa prema njegovim potrebama. Imam, na primer, jednog koji preskače 3 metra uvis, njemu obezbeđujem treninge gde može to da zadovolji. Trenutno gajim 6 odraslih jedinki i potrebno je puno vremena i rada sa njima”, priča Stjepanović.

Izvor: Mirko Stjepanović

A na pitanje kako je došao u kontakt sa pulinima, odgovara:

“Pulin dođe u kontakt sa vama, ne vi sa njim. Pre desetak godina bio sam na jednom salašu i bila je to ljubav na prvi pogled, ali bukvalno na pogled. Kad sam ugledao te njegove inteligentne i prodorne oči, znao sam da ću se baviti ovim psima i odmah sam počeo da obezbeđujem prostor za njih i da učim o njima”.

Međutim, za ozbiljno bavljenje uzgojem pasa, potrebna je odgajivačnica koja, pak, ne može da se registruje ako rasa nije priznata, te to u mnogome koči zalaganja onih koji nastoje da vojvođanskog pulina očuvaju. Takođe, uskraćeni su i za ozbiljne smotre, takmičenja, profit i sve ono što odgajivači drugih rasa imaju.

Stjepanović je stava da bi sa Kinološkim savezom trebalo obnoviti saradnju i krenuti sve ispočetka, uraditi novi standard, jer je samo na taj način zakonski i kinološki moguće zaštiti preostale čistokrvne puline.

Sličnosti sa mađarskim mudijem i hrvatskim ovčarom kao kamen spoticanja za standardizaciju

Naime, prva inicijativa da se vojvođanski pulin standardizuje kao autohtona vrsta zabeležena je 2003. Autor predloga standarda bio je kinolog Jovan Plačkić iz Žablja, koji je svoj predlog dopunio šest godina kasnije.

Odluka o prihvatanju predloga standarda za vojvođanskog pastirskog psa bila je doneta na sastanku Upravnog odbora Kinološkog saveza SCG u Beogradu, međutim, Međunarodna kinološka federacija je ocenila da je u predlogu standarda previše sličnosti sa mađarskim mudijem i hrvatskim ovčarom, te je tu priča stala.

Odgajivači sumnjaju da je tema u tom momentu prestala da bude kinološka i postala politička.

Plačkić, koji je 20 godina rada i značajna lična sredstva uložio u istraživanje, popisivanje i pisanje standarda za vojvođanskog pulina, odbio je da učestvuje u razgovoru za Magločistač, uz komentar “da je cela stvar odavno propala i da ne želi više da se vraća na tu temu”.

Izvor: Mirko Stjepanović

Njegovu inicijativu danas kinolozi i odgajivači ocenjuju kao nedovoljno dobro sprovedenu, međutim, činjenica je da nakon Plačkića više niko nije pokrenuo pitanje standardizacije vojvođanskog pulina.

Kako kinolozi objašnjavaju, to je zahtevan i dugotrajan posao kojem prethode popis, selekcija i matičenje najboljih primeraka na terenu, potom formiranje rodovne knjige koja zahteva evidenciju 3 generacije pasa tako da se nijedan pas na spisku ne ponavlja, za šta je potrebno oko 3.000 reprezentativnih jedinki koje u celosti odgovaraju predloženim standardima.

Entuzijasti, ipak, ne odustaju

Međutim, savremeni načini komunikacije i društvene mreže možda bi mogli da pomognu našim pulinima, bar kada je u pitanju prvi korak.

Na Fejsbuku postoji više grupa koje okupljanju po nekoliko hiljada ljubitelja i odgajivača ove rase. Jedna od njih je i “Pulin – klub ljubitelja stočarskih pasa Vojvodine”, čiji je administrator Vuk Janacković iz Beograda.

“Ja sam u kontaktu sa pulinima od detinjstva. Imali smo u vikendici u Slankamenu pulina Lunju i oduvek sam znao da ću se posvetiti ovim psima jer su posebni. Imamo ih sedam generacija, koje zajedno sa kolegom Milivojem Vučanovićem odgajamo u Vršcu. Mi 17 godina obilazimo teren, tražimo dobre primerke pulina, evidentiramo ih i pokušavamo da kontrolišemo i usmeravamo njihovo razmnožavanje. Organizujemo takve akcije po celoj Vojvodini. Pse šaljemo po tzv. štekovima kako bismo ih kontrolisali. Cilj nam je da se najbolji primerci spare sa najboljima i krvno najčistijima i tako obezbedimo opstanak ove rase”, kaže Janacković.

Pulini u prirodnom okruženju, izvor: Milivoj Vučanović

On ističe da je ljudski faktor najveći problem kod pulina, odnosno nekontrolisano parenje sa drugim rasama i krvnim srodstvom, ljudski primitivizam i surovost prema psima:

“Ranije su vlasnici pulina bili gazde-gospoda koji su pulina tretirali dostojanstveno, kako mu i dolikuje, sada je to problematična mladež koja ne mari za ovu rasu, niti je svesna njene vrednosti. Međutim, mi iznađemo način da priđemo svakom vlasniku psa, na osnovu dojave sa terena, i pokušamo da ga na neki način uputimo i odobrovoljimo za saradnju, jer nam je cilj jasan i nema alternativu – iščišćavanje i očuvanje rase”.

Janacković smatra da bi u očuvanje rase trebalo da se uključi i država, kroz neki nacionani projekat poput “očuvanja pašnjaka” gde bi korist bila višestruka, a svakako da popularizaciji pulina mogu doprineti i kvalitetno organizovane smotre ove rase. Takođe, on navodi da bi bilo dobro okupiti pse po grupama i sa njima raditi ispite urođenih osobina, odnosno reakcije na ovce ili krave, pa potom obučiti i one puline koji nisu imali kontakt sa stokom.

Većinu ljudi u Janackovićevoj grupi okuplja isti cilj – ozakonjenje, očuvanje i negovanje ove plemenite rase i neizmerna ljubav prema njoj.

Najaktivniji članovi su bliski, znaju ko ima koju liniju pasa i prepoznaju ko je čiji potomak, pa kad neko objavi sliku svog novog psa uobičajeni su komentari poput “Je li to Hugo, sin Mirkovog Srećka? Ima uši na njega”.

Međutim, bilo je i onih koji su članstvo u grupi koristili za prevare, pa su, na primer, preuzimali fotografije najlepše ženke i najlepšeg mužjaka, da bi ih u oglasima predstavljali kao roditelje štenadi koji su na prodaju. Zbog toga je, ocenjuju naši sagovornici, potrebno i grupu isfiltrirati da bi ona u jednom momentu bila dobro polazište za evidenciju pasa.

Odgajivač izrazito belih primeraka pulina, Mirko Stjepanović, svoje decenijsko iskustvo nesebično deli sa ostalim članovima grupe, bilo ono lepo ili teško, ali poučno za sve.

On je u grupi poznat i po priči o velikoj ljubavi prema neserećno stradalom i neprežaljenom mužjaku Samsonu, kojem često posvećuje svoje objave, i upravo njemu jednog dana – kada to bude omogućeno vlasnicima pulina – planira da posveti odgajivačnicu. Samsona je, naime, u borbi za dominantnost nesrećnim slučajem usmrtio drugi mužjak u njegovom vlasništvu, i upravo ovaj primer je svedočenje o snažnom temperamentu ove rase kada je u pitanju nagon za razmnožavanjem. 

Najstariji primerak iz Kikinde

Osim što se razmenjuju saveti o načinu uzgoja pulina i informacije o kvalitetnim jedinkama za očuvanje rase, u Fejsbuk grupi “Pulin – klub ljubitelja stočarskih pasa Vojvodine” mogu se pronaći i zanimljivi podaci, među kojima je i podatak da najstarija poznata jedinka ima 20 godina, iako je prosečan životni vek ove rase 11 godina.

Reč je mužjaku Ficku, čiji je vlasnik sedamdesetogodišnji Mita Veselinov iz Kikinde. Primerak je potomak pulina koji su stada ovaca u vlasništvu porodice Veselinov čuvali četiri generacije unazad.

Standardizacija je izuzetno zahtevan proces, država da se uključi u očuvanje rase

Danas se na naslovnici sajta Kinološkog saveza Vojvodine može videti informacija da je vojvođanski pulin naša autohtona vrsta u fazi priznavanja od srane FCI, međutim, iz te organizacije kažu da je informacija, nažalost, samo nastojanje staro više od 20 godina, i da konkretnih aktuelnih inicijativa nema.

Siniša Sančanin, kinološki sudija iz Novog Sada, za Magločistač kaže da je osnovni problem kod pokušaja standardizacije 2003, odnosno 2009. godine bila ocena Međunarodne konološke federacije da pulin ima velike sličnosti sa mudijem i hrvatskim ovčarom, te da se takva standardizacija ne može usvojiti.

“Ukoliko bi država prepoznala pulina i tretirala ga kao nešto od nacionalnog interesa, bilo bi mnogo lakše izgurati ovu priču, koja nije jednostavna. To je zahtevan proces. Bilo je nastojanja da se kroz održavanje smotri podrži standardizacija, međutim, i tu se dolazilo na kraju do zaključka da je sličnost među tri rase velika iako zapravo nije, i to ostaje večiti kamen spoticanja kada je ova tema u pitanju”, kaže Sančanin.

On smatra i da bi kvalitetna inicijativa i istrajnost odgajivača sa velikim entuzijazmom, jasnim ciljevima i dobrom organizacijom mogla kod države da pokrene ovu temu i možda probudi interes.

Razlike između hrvatskog ovčara, mađarskog mudija i vojvođanskog pulina laičko oko gotovo da ne bi prepoznalo. Vojvođanska rasa pulina, kakvu danas poznajemo, nastala je, smatra se, od sojeničkog psa severnog tipa, odnosno vodi poreklo od lupoidnog ovčarskog špica. Ono što je specifičnost vojvođanskog pulina u odnosu na druge dve rase su zamotan rep i viša građa.

Dokumentarni film o pulinima kao način da se skrene pažnja javnosti na blago koje imamo

Često se dešava da u vašarskoj ponudi možete videti malu, crnu kudravu štenad koju vam prodavac nudi za 1.000 dinara, imenujući ih kao puline, a na severu Vojvodine često i kao mudije. Ovo je posledica neafirmisanosti rase i svakako ljudske neodgovornosti, koja nadaleko šteti očuvanju ovih pasa.

Naime, pulini kakve viđamo po salašima i selima, zbog lošeg tretmana i zanemarivanja od strane gazde, čine da ova rasa bude neatraktivna i nepoželjna za ljubimce. Takav je odnos prema psima 90 odsto pulindžija, kažu odgajivači. Često ih zatiču na kratkom lancu, u blatu, izgladnele i zapostavljene u svakom smislu, nestručno kastrirane ili sterilisane kako im nagon za parenjem ne bi odvlačio pažnju od rada, povađenih očnjaka kako ne bi povredili stoku, sa neobrađenim ranama koje su im nanele druge životinje ili čovek.

Izvor: privatna arhiva Mirka Stjepanovića

Ovakve scene zabeležio je na terenu Mirko Stjepanović i planira da ih na proleće ovekoveči i kroz dokumentarni film.

“Film radim sa producentskom ekipom iz Crne Gore i biće prikazan na festivalima širom Evrope. Prikazaćemo priču o pulinima u celosti. Cilj mi je da neko napolju vidi ovo blago koje mi imamo, a koje ovako nepravedno zapostavljamo. Ako već mi kao narod i kao država nemamo sluha za ovu temu, možda će neko napolju imati”.

A da su štenci iz njegovog legla prepoznati i van granica Srbije, svedoči činjenica da je za njih bilo intereseovanja iz Engleske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Nemačke, Hrvatske…

“Ukoliko imam interesanata iz Hrvatske, štence dajem isključivo uz građanski ugovor s budućim vlasnikom, kako štene kod njega ne bi bilo predstavljeno kao hrvatski ovčar. Generalno, među odgajivačima postoji bojazan da će nam, ukoliko mi ne rešimo ozvaničenje rase, za nekoliko godina Hrvatska, koja je zaštitila svoje crne pse, uzeti i našeg belog pulina, a tu bi onda bio kraj naše priče. Potražnja za štencima je jako velika i stalna, međutim, ja ne forsiram moje pulinke, čuvam ih i negujem. One daju leglo na svake 3-4 godine, a mužjake dajem na parenje isključivo ukoliko procenim da je reč o pravoj pulinki, ozbiljnom vlasniku i ukoliko ima veterinarsku potvrdu”, izričit je Stjepanović.

Spomenik posvećen mangulici i pulinu u Sremskoj Mitrovici

O važnosti ove rase na području cele Vojvodine svedoči i spomenik podignut 2008. godine u centru Sremske Mitrovice, posvećen pulinu i mangulici. Delo vajara Vladimira Tovića čuva sećanje na nekadašnji način uzgoja sremske svinje, koji je bio nezamisiv bez psa čuvara – vojvođanskog pulina.

Bio beo, crn, smeđ ili višebojan, glatke dlake ili kovrdžav, kusav ili kitnjastog repa, glatkog lica ili bradat, reči nepoznatog autora kao da su posvećene baš njemu – vojvođanskom pulinu:

“On je tvoj prijatelj, tvoj partner, tvoj branitelj, tvoj pas. Ti si njegov život, njegova ljubav, njegov vođa. On će biti tvoj, veran i iskren do posljednjeg daha. Budi dostojan njegove odanosti”.

Podelite sa prijateljima:

3 Komentara na
“Da li smo svesni blaga koje imamo: Čiji je vojvođanski pulin?”

Dada says:

Gospodin Mirko na žalost nema ni nadarenosti, a ni stručnog psihološkog znanja kako bi mogao uspesno i kvalitetno vršiti obuku i selekciju pulina procenjujući im karakter i temperament. Njime rukovode njegovi lični strahovi i fobije. Što se tiče gradje pulina, dovoljno je pogledati slike glava-lobanja njegovih pulina koje nemaju nikakve bliskosti i veze sa izvornim pulinskim lobanjama. Hvala sto cete objaviti komentar s obzirom da sam zadrzao pristojnost i korektnost ophodjenja.

P. Paroci says:

Pozdravljam inicijativu za dokumentarni film i želim da dovede vojvođanskog pulina do priznavanja!

Sladjana says:

Bravo za tekst!

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.