Branislav Filipović: Tolerancija i “male” verske zajednice – post-multikulturna melanholija (rubnih prostora)

Branislav Filipović: Tolerancija i “male” verske zajednice – post-multikulturna melanholija (rubnih prostora)

Branislav Filipović, izvor: privatna arhiva

Objavio: Magločistač

13.09.2022

„Male“ verske zajednice referišu na manji broj vernika, ali se njihov značaj ne crpi u tome što su „drugačije“ od „velikih“; one su važne i značajne same po sebi s obzirom na to da članove snabdevaju smislom i egzistencijalnim značenjima – u pitanju su ustanove koje predstavljaju fundamentalne blokove izvesnosti i primarne krugove društvenosti.


Upotrebu klasifikacijske moći i taksonomske prakse koje određene zajednice dele na „male“ i „velike“ bi možda trebalo u startu ograničiti na specifičan kvantitativni okvir.

Osnovna pretpostavka koju govor o toleranciji sadrži jeste pretpostavka o (podjednakoj) važnosti svih (entiteta obuhvaćenih promišljanjem): to nije poziv za apriornu egalitarizaciju svih kulturnih praksi, koliko pažljiv odnos prema govornim i stvarnim akterima.

„Male“ verske zajednice referišu na manji broj vernika, ali se njihov značaj ne crpi u tome što su „drugačije“ od „velikih“; one su važne i značajne same po sebi s obzirom na to da članove snabdevaju smislom i egzistencijalnim značenjima – u pitanju su ustanove koje predstavljaju fundamentalne blokove izvesnosti i primarne krugove društvenosti.

Drugim rečima, način na koji se promišlja o odnosu „malih“ i „velikih“ formacija društvenosti više govori o analitičarskoj poziciji, nego o samom fenomenu. Binarne pozicije po pravilu otkrivaju autokorozivnu efikasnost (Sedgwick Kosofsky), i verujem da ovakvu vrstu klasifikacijske tehnike (na „male“ i „velike“) možemo primeniti samo za (specifilčne) potrebe „diskurzivne funkcionalnosti“.

Ukoliko se složimo da određeni broj verskih zajednica možemo nazvati „malim“, jer imaju manji broj članova i verovatno ne toliko organizovano delovanje poput zajednica prepoznatih u kulturnoj istoriji i tradiciji, to ne znači da možemo da ih okvalifikujemo na način na koji to neretko odgovara nacionalističkom aparatu državne i društvene moći.

Istraživanje sprovedeno 2007. godine u realizaciji Otvorenog univerziteta iz Subotice, pod rukovodstvom prof. dr Boška Kovačevića, nedvosmisleno je pokazalo da male verske zajednice u Subotici imaju solidnu organizaciju, preduzimljive lidere i intenzivan duhovni život.

Međutim, odnos javnosti prema alternativnim formama verskog života biva isti kao i tada i govorimo o sveouhvatnosti režima opšteg ćutanja, upadljivog distanciranja i aktivnog ignorisanja.

Verske zajednice manjeg obima gotovo da ne postoje u medijskoj kartografiji lokalne zajednice, a u situacijama u kojima se spominju, na scenu, paradoksalno, stupa stara dramaturgija krivice: od povezivanja sa predmodernim sujeverjem (teorije zavere i slično), preko proglašavanja svake forme drugosti za „subverzivni element uperen protiv državnosti i državotvornosti“, do otvorenih poziva na novovekovni krstaški rat protiv „sekti“.

Zahvaljujući profesionalnom iskustvu neposrednog rada sa mladim generacijama, verujem da sociokulturni diktat okruženja i dalje potiskuje svaku vrstu različitosti, a ono što se jedino menja jeste materijalnost operativnih tehnika kontrole i nadzora kojom „velike“ zajednice, ili druge matrice moći, žele da sve subjekte, ustanove i odnose podrede deliričnoj jednolikosti aktuelnog nacionalističkog i autokratskog programa.

Krajnje je irelevantno da li su manje verske organizacije „otvorene“ ili „zatvorene za javnost“, one će po pravilu uvek egzistirati na rubnim prostorima društvenosti, dok tradicionalne verske organizacije, na nivou cele zemlje i lokalne zajednice, direktno utiču na javni tok političke komunikacije, oblikujući javno mišljenje i uspostavljajući „glavni ton“ javnog govora.

Traumatsko iskustvo kontinuiranog nerazumevanja različitosti i opšta duhovna klima „represivne tolerancije“, u kojoj se „pastirska moć“ (Mišel Fuko) „velikih“ religija očitava i kao kulturni aparat potčinjavanja, predstavljaju ključne razloge zbog kojih alternativne formacije  veroispovednih praksi ostaju u senci prezrive ravnodušnosti (većine).

Na kraju krajeva, u gradu u kojem domete multukulturalizma transformišemo u konstitutivno nasilje etnonacionalističkih elita, ne možemo ni da ne očekujemo da svi „ostali“, „manji“, „drukčiji“, „alternativni“, bili oni pojedinci ili kolektivi,  ne budu raspoređeni na rubne prostore kulturne melanholije i postupnog (samo)zaborava.

Deklarativno prihvatanje diskurzivnih elemenata evropskog zajedništva nije uvećalo mogućnosti dijaloga i tolerancije na polju religije: svakodnevno iskustvo normativizacije različitosti, kulpabilizacije drugosti gde se svaki emancipatorski impuls interpretira kao „žarište otpora“, uz strastvenu opsednutost sopstvenom veličinom (kolektivnih tela), sugerišu simptomatologiju političke ideologije zatvorenog, autokratskog društva čija se temeljna obmana otkriva upravo u tome što svaki javni govor (o toleranciji, „vrednostima suživota“, „lepoti različitosti“ itd) transponuje u političku istinu.

Paralelno diseminaciji javnog govora o neodložnoj potrebi za dijalogom i tolerancijom (i po pitanjima vere!), i dalje smo izloženi traumatskom iskustvu ponižavajućih subjektivacija drugosti: umesto u polju uzajamnosti i jednakosti, javna regulacija verovanja se otkriva u opštoj epistemologiji prinude.

Paradoksalno, upravo je multikulturalna i multikonfesionalna priroda naše zajednice, gde su svi zapravo manjine, postala uslov mogućnosti za učinkovitu restauraciju starih nacionalističkih programa poznatih po paroli „Jedna država, jedna nacija, jedna crkva“. U duhovnoj konstelaciji fantazmatske identifikacije nacionalnog sa verskim, i obratno, gde svaka „velika“, „istorijska“ i „tradicionalna“ zajednica „bdi“ nad svim svojim pripadnicima, alternativnom glasu preostaje samo da iznova kuša gorke ukuse nužnosti disciplinizujuće istosti: označeni kao nepostojeći ili štetni (subverzivni, a svakako neprijateljski), „mali“ (građani, zajednice, grupe, kolektivi) su u našoj lokalnoj kulturi podređeni strasnoj, populističkoj mržnji.

Naravno da negativno upućivanje na drugog nije isključivo lokalnog karaktera, jer nema razloga da se ne složimo sa idejom da je od celokupnog javnog angažmana na Zapadu preostala samo populistička netrpeljivost (Žižek, 2019): radi se samo o tome da, za početak, hegemoniju etnonacionalne politike ne čuvamo kao ludačku košulju.

Istraživanje iz 2007. godine je pokazalo da u Subotici deluje preko 30 „malih“ verskih zajednica. Izuzev „tradicionalnih“ monoteističkih religija, prisutne su hrišćanske denominacije, novi religijski pokreti, sinkretičke organizacije new age orijentacije i slično. Jasno je da se najveći broj vernika nalazi(o) u okviru takozvanih istorijskih religija, ali je primetan bio rast broja vernika koji se okreću relativno novim i manje institucionalnim oblicima religioznosti. Nisam upoznat da je od tada realizovano neko slično ispitivanje, ni u zemlji, niti na nivou lokalne zajednice, izuzev nekoliko partikularnih naučnoistraživačkih inicijativa koje su imale za cilj da istraže samo određene fenomene verskog života.

Uprkos činjenici da naučnoistraživačko delovanje ne može u potpunosti da pojmi sve aspekte ljudske potrage za transcendentnim, te činjenici da ovakve označiteljske prakse (takođe) definiše temeljna arbitrarnost, verujem da ono i dalje ima važnu emancipatorsku funkciju koja se više ne ogleda u tome da nam pomogne u razlikovanju istine i laži, koliko, na primer, u spoznavanju savremene uloge laži u reprodukciji istine. Uz sve poteškoće koje prati naučna problematizacija sveta, u pitanju je ključan „kontra-teg“ populističkom svetu kulturnih fantazija, autokratskom režimu hegemonije i globalnoj politici manipulacije i straha.


Dr Branislav Filipović je profesor sociološke i komunikološke grupe predmeta na Visokoj školi strukovnih studija u Subotici.

Podelite sa prijateljima:

Jedan Komentar na
“Branislav Filipović: Tolerancija i “male” verske zajednice – post-multikulturna melanholija (rubnih prostora)”

Franken says:

TL;DR

Ali o vo upada u oči (čitajuć` dijagonalno):

“Međutim, odnos javnosti prema alternativnim formama verskog života biva isti kao i tada i govorimo o sveouhvatnosti režima opšteg ćutanja, upadljivog distanciranja i aktivnog ignorisanja.”

Svojevremeno sam na onome s moje strane već pominjanom leligitardskom forumu (a pre pet godinica) predstavio malu thera-vado budističku skupinu u Čortanovcima samo zato da bih mogao da vidim kakva će reakcija “svetosavljana” da bidne. I, šta? Pa osim jednoga od sajt-administratora širokih svjetonazora i jedne moje (još uvek) divne prijateljice a pravoslavne teološkinje, reakcije su bile katastrofalne. Te “kuda ide srBstvo”, te “sve će nas pobudizovati” do “uništiti to odmah u korenu” itd. i sve gore.

Hrišćani i tolerancija? Ite molim vas! Pa, od Makabejaca i njihovog prisilnog obrezivanja Idumejaca nema tolertancije međ` abrahamistima! Čujte & počujte!

Ne da nema tolerancije prema drugim religijama, nego nema ni prema tzv. drugim `rišćanskim sektama. (2017. sam slušao prepirku parohijana i episkopa kruševačkog /umjetničko ime David/ oko nekakvih otvorenih & zatvorenih dveri u crkvi, kad mu neko pomenu adventiste u njegovom “zabranu”. “Sa`ću ja to da proverim i da vidim šta oni ovde traže” bio je njegov episkopski odgovor. Šta, adventisti nisu hrišćani? Jesu, al` bogumi po tupson-popu i nisu!

****

(Nevezano, a tiče se tolerancije: Zaprepastila me je jedna rečenica u Hićinome Mein Kampf-u svojedobno. Kaže Hićo, da mu Goebels reče, da će sa hrišćanima morati jedoga lepoga dana da se onako na pravi način “obračunaju” jer ovi, hrišćani, ni pišljiva boba ne daju na domaće & druge živuljke (pse, mačke, itd.). To jest uopće ih ne cijene niti ih poštuju. Tad shvatih, na pravi način, ono što Izajia reče jedared: Ja, Jahve, stvorih dobro i zlo! /za tačan citat potraži u kućnoj Bibliji).

Nema savršenoga zla kao što nema ni savršenoga dobra, obvijusli.

****

Sabbe satta bhavantu sukhitatta (neka sva bića budu sretna).

Ovo je moja “religija”.

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.