Olja Ljuboja: U međuvremenu

Sutradan, u isto vreme i na istom mestu, neki ljudi nisu otišli u park. Neki ljudi nisu stigli na autobus ili voz, na posao, u školu, nisu otišli ni kući. Neke majke i očeve niko nije pozvao. Čekali su taj poziv više nego ikada i nikada ga neće dočekati. 

Već nekoliko godina, veliki deo svake nedelje provodim u prevozu. Vozim se od severa Bačke, preko Novog Sada i Beograda, do juga Banata. Poznajem sve redove vožnje, kombinacije prevoza, aplikacije, stanice, stajališta, puteve i ulice, gradove.

Nisam vozač jer nikada nije bilo pravo vreme za polaganje vožnje i novac je uvek bio potrebniji za nešto drugo. Biti student i samohrana majka u ranim dvadesetim godinama života, zavisiti od roditelja, prosvetnih radnika i njihove plate učinilo je polaganje vozačkog ispita poslednjom stavkom na listi prioriteta. Sticajem okolnosti i vremenom, zavolela sam javni prevoz i postao je neodvojivi deo mene. 

Zaista, volim gradski prevoz, volim vozove i autobuse. Volim da sam sama među ljudima. Dok se vozim, volim da posmatram predele i ljude. Teško mi je da zaspim, da čitam, da gledam u telefon, da radim bilo šta, osim da postojim u međuprostoru i međuvremenu. Ne nerviraju me kašnjenja i gužve jer ne mogu na njih da utičem, prepustim se svemu tome i učim strpljenju, posebno kada konci nisu u mojim rukama.

Bio je sunčan jesenji dan, poslednji dan oktobra. Vozom sam stigla iz Beograda u Novi Sad i trebalo je da sačekam autobus. Bližilo se podne. Ljudi su sedeli na klupama. Tražila sam svoju, ali nisam je našla. Svaka me je odbila svojim položajem ili neosvetljenošću, a zasmetalo mi je i da imam nešto nad glavom. Želela sam da upijem još malo podnevnog sunca i park je bio bolja opcija.

Pozvala sam mamu. Pričala je svašta, pričala o vremenu, o opranom vešu, o ručku za sutra, o bolu u zglobovima, čak me je i grdila zbog nečega. Nije ni bitno, bitan je njen glas. Nedostajala mi je. Ne viđam je često, pa me telefonski razgovori sa njom miliju. Ne dešava se tako često da priznam to sebi, a njoj tek nisam nikada. 

Pozvala bih i sina, ali bio je u školi. Otišao je pre moga odlaska na voz. Dozvolio je da ga poljubim, ali jedino da me ne bi uvredio. U tim je godinama – želi da ga ”pustim na miru” i budem dostupna za njega kada sam neophodna i kada je potrebna pomoć. Poštujem to odrastanje koliko mogu i umem, a jedino što bih želela je da budem pored njega i da mi dozvoli da ga grlim jako, da ga upijam pogledom u zagrljaju kao kada je bio mali. 

Prošli su ti dani kada je mene tako mama grlila i kada sam ja sina tako grlila. Desi se život, proleti vreme, propuste trenuci, prođu svi vozovi i autobusi, nebitni i nepoznati ljudi ti okupiraju vreme i prostor, jer ovi poznati i tvoji su, čini se, uvek tu, biće tu kad se zaustaviš. 

Morala sam da prekinem slušanje maminog glasa i odem na autobus. Morala sam da idem dalje, bliže poslu, obavezama i dalje od onih koji će uvek biti tu.

Sutradan, u isto vreme i na istom mestu, neki ljudi nisu otišli u park. Neki ljudi nisu stigli na autobus ili voz, na posao, u školu, nisu otišli ni kući. Neke majke i očeve niko nije pozvao. Čekali su taj poziv više nego ikada i nikada ga neće dočekati. 

Neko ko je uvek bio tu, otišao je u svoje zauvek, u sferu nedostupnog i trajnog nedostajanja. Da, mogli bismo reći da ni ovde konci nisu bili u našim rukama, da nas je čudan splet okolnosti naterao da shvatimo da se nesreće dešavaju i da strpljen jeste spasen. 

Ali, konci su ovde bili u nečijim rukama. U ljudskim, ne Božjim. Neko je odlučio da ih preseče, da ih ne vrati na mesto, da optereti i ubije iz nehata, da se igra sa životima. Igra se završila smrću i jecajima. 

Godinu dana kasnije, jedna se majka bori za pravdu, bori da sazna zašto svom sinu neće više slušati glas, zašto mu neće pričati o opranom vešu i ručku za sutra. 

Jedna majka se bori protiv “igara na sreću” i kockanja sa životima običnih ljudi, protiv pohlepe i mraka koji je progutao sve normalne, obične i bezazlene razgovore, koji je progutao radost i jednostavnost života, koji je progutao majkama sinove i kćeri.

Olja Ljuboja je profesorka i građanska aktivistkinja koja odnedavno živi i radi u Bačkoj Topoli.