Anamarija Tumbas: „Omladinci, nemojte se uplašiti!“

Planirao je da otvori klub blizu “Klare i Rose” i radovala sam se tome, pravili bismo zajedno jedan mali alternativni komšiluk… Ali nije bilo suđeno… Rekao bi „Miko, al’ ćemo da nerviramo komšije”, smešeći se i trljajući rukama. Uvek je voleo da se šali, a najviše na svoj račun.

“Miko, čuj, što se kaže…”, uvek sa osmehom, ali vrlo ozbiljan kada je trebalo saslušati i dati savet. Kod njega je svako mogao da pronađe svoje mesto. Bio je dobri duh svih koji su se trudili, koji nisu imali gde da pokažu šta umeju, ali su želeli da probaju. Svako je imao šansu i nesebičnu podršku od čika Zlaje. Bio je večiti omladinac, i svi smo mi bili njegovi omladinci.

Sećam se kada mi se približavao 25. rođendan. Nikada mi nije bilo posebno zanimljivo da pravim rođendanska slavlja, tada sam ga samo pitala da li mogu da dobijem termin tog datuma za svirku sa svojim bendom. Kada sam došla na tonsku probu, ceo klub je bio ukrašen balonima i natpisima, dobila sam pravu rođendansku žurku koju nisam očekivala. Trudili su se, Zlaja i Ljilja, voleli su svakoga ko je dolazio, i uopšte nije bilo važno da li si muzičar, gost ili slučajni prolaznik, sve dok poštuješ mesto i ljude koji ga posećuju. A kada toga nije bilo, znao je biti nezgodan, ali nikada nepravičan. Voleo je svoju porodicu i muziku više od svega… Voleo je ljude i Suboticu, toliko toga je dao…

Zahvalna sam što mogu da kažem nešto o njemu, iako znam da ima onih koji bi mogli reći mnogo više – nekima je bio kao otac.

Prvi put sam ga videla u videoteci Fly, još početkom srednje škole, kada sam tamo odlazila da iznajmljujem filmove. Tada nisam ni razmišljala o tome koliko ljudi koje usput srećemo mogu kasnije postati važni u našim životima. 

A sada mi, svaki put kad razvlačim kablove pred neki koncert ili filmsko veče, njegov glas odzvanja u glavi. Uvek se nervirao jer nisam znala da ih smotam kako treba, ali mu nikada nije bilo mrsko da mi objasni ponovo i ponovo, sa istim strpljenjem kao kada je to radio prvi put. Uvek je bio tu da posavetuje, da pomogne, da se pojavi, čak i kada je imao zdravstvenih problema i teško se kretao. Mogli smo da računamo na njega.

Dao nam je priliku da sviramo dok smo bili na početku, dok smo zvučali nesigurno, ponekad i baš loše. Mislim da mogu da govorim u ime cele svoje generacije. Svaki put kada bih snimila novu pesmu, rekao bi da donesem usb da je preslušamo u klubu, da čujemo kako zvuči na pravom ozvučenju, da vidimo da li je miks u redu i da mi da savet.

Prepoznao je u meni ono što volim da radim i što danas radim u “Klari i Rosi” – pronalaženje bendova, bukiranje, organizaciju. I za to sam prvu priliku dobila baš od njega. Bilo da sam organizovala svirke kod njega u “Mladosti” ili na nekom drugom mestu, nikada nije postojala ni mrvica osećaja konkurencije. Uvek je bila iskrena podrška, jer smo svi voleli istu stvar. Imao je veliki uticaj na to što radim i kako radim.

Sećam se kako smo posle svirki ostajali i razgovarali satima. Jedne večeri, dok smo izlazili iz kluba, uhvatio se za kvaku ulaznih vrata i rekao: „Omladinci, nemojte se uplašiti!“. Tek kada ih je otvorio, shvatili smo zašto je to rekao, sunce nas je zaslepelo, nismo ni primetili da je već jutro. Sati su tamo drugačije tekli…

Izbacivanje Zlaje iz prostora “Mladosti” bio je direktan udarac na kulturu grada. Subotička alternativna muzička scena svoj vrhunac je u velikoj meri dugovala upravo njemu.

Nekada smo se mogli pohvaliti brojnim autorskim bendovima, ali to više nije slučaj. Ostali su samo najuporniji i većina njih je svoje prve prilike dobila upravo u tom prostoru. Danas mladi nemaju motivaciju jer nemaju nekoga ko će ih negovati, podržavati i davati im prostor onako kako je to on radio, nesebično, bez proračuna i bez skrivene agende.

Čak i kada se “Mladost” zatvorila, ostao je prisutan, uvek u pokretu, često na biciklu, poenta nikada nije bila u tom podrumu, već u njemu i ljudima koje je okupljao. Javljao bi se s vremena na vreme da idemo na kafu, da pričamo šta ima novo i koje bendove ćemo dovoditi u Suboticu. Nije odustao…

Planirao je da otvori klub blizu “Klare i Rose” i radovala sam se tome, pravili bismo zajedno jedan mali alternativni komšiluk… Ali nije bilo suđeno… Rekao bi „Miko, al’ ćemo da nerviramo komšije”, smešeći se i trljajući rukama. Uvek je voleo da se šali, a najviše na svoj račun.

Sigurno je da će ostati u srcima svih koji su kod njega svirali, dolazili da slušaju muziku ili jednostavno na čašicu razgovora (ili Zlajke Milosnice). Čika Zlaja bio je mnogo više od čoveka – bio je prilika, podrška, prijatelj i mentor, i svetlo koje će dugo grejati sve nas koji smo imali sreću da ga upoznamo.

Anamarija Tumbas, aka Stroberiz, subotička je kantautorka i producentkinja.