Lazar Mićunović - Mićun (u sredini) sa porodicom, izvor: arhiva porodice Mićunović
Bista revolucionara i borca u Narodnooslobodilačkom ratu, Lazara Mićunovića – Mićuna, koji je poginuo 1941. godine u Toponici, ležala je u travi četiri dana nakon što su je i dalje nepoznati počinioci oskrnavili ispred Doma omladine u bačkotopolskom naselju Mićunovo, koje nosi naziv po njemu, priča za Magločistač Olivera Jovičić Mićunović, čiji je Lazar predak.
U prvi mah je, kaže, bista bila “sklonjena na sigurno”, u prostorije doma, uz nagoveštaj da se nema sredstava za njenu popravku.
Nije se imalo, dodaje, ni za nekoliko destina koraka udaljenu dotrajalu spomen-ploču palim borcima i žrtvama fašističkog terora tokom Drugog svetskog rata.
A nema se ni poštovanja, dovoljno sećanja, niti obzira prema žrtvama – zaključuje Olivera, postavljajući retoričko pitanje: kako smo stigli dovde?
Deo odgovora, ona pronalazi u zapažanju da – nakon odlaska mićunovskih starosedelaca i dolaska nekih novih ljudi i novih generacija – više nema ni informacija o tome ko je bio Lazar Mićunović i zbog čega njegova bista treba da stoji ispred Doma omladine.
“Ne mogu da shvatim da niko nije video da se taj spomenik ruši, da ta bista tu leži nekoliko dana. Ljudi tri dana prolaze pored nje i tek četvrti prijavljuju da je ona srušena, i to ne policiji. Nejasno je da se lome klupe i prozori, da je ceo taj dom devastiran, a to je nekadašnja škola, podignuta sredstvima tih doseljenika. To sad izgleda kao jedna ruina sve skupa”, zapaža Olivera.
Kako kaže, za njenu porodicu je saznanje da je bista srušena, uz informaciju da se nema sredstava za njenu obnovu, bila izuzetno emotivna, te je odlučila da na problem ukaže Savezu udruženja boraca narodnooslobodilačkih ratova Srbije (SUBNOR) i tako pokuša da reši problem – a ljutnju ostavi po strani.
“Jako nas je to uznemirilo jer su iz naše porodice gotovo svi muškarci ubijeni, što u mađarskom teroru, što po Sutjesci i Neretvi. S jedne strane, zbog svih tih žrtava, a s druge zbog te neke indiferentnosti ljudi prema tim žrtvama. Mislim da mi, kao nacija, imamo kratko pamćenje, i da ne negujemo u dovoljnoj meri tu kulturu sećanja na žrtve zahvaljujući kojima smo mi danas ovde”, smatra ona, i dodaje:
“Ja sam se obratila SUBNOR-u gde sam opisala šta se desilo. Neko vreme mi nisu ništa odgovarali da bih posle dobila u jednoj rečenici obećanje da će to biti rešeno. I onda su se odjednom na lokalu našla sredstva i za popravku biste i za obnovu spomen-ploče, pa na kraju i doma. Dobro je što su oni odreagovali i na neki način prisilili ljude sa lokala da se to reši. Ja sam zadovoljna reakcijom SUBNOR-a”, ističe Olivera.
Ona, dodaje, kao da ima osećaj da neko želi da izbriše sećanja i istoriju, a za primer navodi i prošlogodišnju izložbu „Sto godina od kolonizacije naselja u Bačkoj Topoli“, iz koje su, da li slučajno ili namerno, bile izostavljene pojedine porodice iz Mićunova, među kojima su i Mićunovići.
“Mi smo potom zvali autora te izložbe i ukazali mu na taj propust. Njegov odgovor je bio da smo mi ovde došli posle Drugog svetskog rata, ali da će, ukoliko uspemo da dokažemo suprotno, on izložbu dopuniti. Potom smo sestra i ja išle u subotički i novosadski arhiv gde smo našle dokumenta, a među njima i zahtev za dodelu zemlje i rešenje o dodeli, odnosno dokaz da su trojica Mićunovića došli kao kolonisti između 1924. i 1928. godine. Međutim, izložba ipak nije dopunjena, ali dalje više nije ni izlagana”, prepričava Olivera.
Kako kaže, premda živi u Beogradu, često dolazi u Mićunovo i zapaža da o sećanjima na žrtve gotovo da više niko ne vodi računa poslednjih 15 godina, te da se sve svelo na obeležavanje dana sela.
“To je sve lepo izgledalo negde do 2010. godine, dok su još bile žive te starije generacije, dok je među njima još bilo živih boraca. Danas je sve to devastirano i svodi se na taj dan sela. Mislim da ljudi danas nemaju širu svest potrebnu da bi se razmišljalo o dobrobiti za sve ljude jedne zajednice, a ne samo o nekom ličnom interesu”, smatra Olivera.
Lazar je, s druge strane, naglašava ona, bio među onima koji su ginuli za ideju slobode za sve, i ta ideja ih je vodila i opredelila njihove živote.
“Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas, niti bilo koga od tih porodica danas na Mićunovu, koje su ćutale kada je bista srušena. Međutim, niko od tih ljudi ne bi postojao da nije bilo onih koji su dali svoje živote – bilo kao žrtve fašizma, bilo kao borci za slobodu. Zato treba da se čuva sećanje na njih, i ja neću dati da odu u zaborav dok sam živa”, poručuje Olivera Jovičić Mićunović.
Među porodicama kojima je odlukom kralja Aleksandra I Karađorđevića u Vojvodini bila dodeljena zemlja u procesu kolonizacije i agrarne reforme između dva svetska rata, bili su i Mićunovići koji su se iz Crne Gore doselili na prostor tadašnjeg Karkatura – “Nove pustare”, a današnjeg Mićunova, naselja bačkotopolske opštine, pokazuje porodična arhiva Mićunovića.
Jedan od njih je bio i Gavrilo, Lazarev otac, koji se u Bačku Topolu doselio 1926. godine.
Lazar Mićunović – Mićun, prema podacima iz porodičnog rodoslova, bio je rođen 1919. godine u Cerovici, dok je svoje detinjstvo i ranu mladost proveo u Karkaturu.
“Živeli su u siromaštvu, u porodici sa četvoro dece, ali su svi bili dobri đaci. Lazar se školovao u subotičkoj gimnaziji. Borili su se da se izvuku iz te sirotinje”, prepričava porodična sećanja Olivera Jovičić Mićunović.
Još kao đak subotičke gimnazije, Lazar učestvuje u akcijama koje organizuje komunistička omladina.
U Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) je primljen 1936. godine, ali ubrzo biva izbačen iz škole zbog političkog aktivizma. Uspeva, međutim, srednju školu da završi u Somboru, a potom i da upiše Medicinski fakultet u Beogradu.
Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postaje 1938. godine.
Zbog aktivnog revolucionarnog rada često je hapšen, mučen i osuđivan po tadašnjem Zakonu o zaštiti države.
Odmah posle kapitulacije bivše Jugoslavije, Lazar sa svojom suprugom odlazi u Kragujevac, gde aktivno učestvuje u formiranju Kragujevačkog odreda, u čijim redovima ostaje sve do pogibije u Toponici kod Kragujevca, krajem oktobra 1941. godine.
Narod Toponice, u znak sećanja na “svog omiljenog doktora”, kako su ga u tom kraju zvali, podigao je spomenik na mestu njegovog stradanja, dok zdravstvena ustanova u tom selu takođe nosi Lazarevo ime.
Kosti mu počivaju u centru Kragujevca, u zajedničkoj spomen-kosturnici trinaestorice boraca, a Skupština opštine Kragujevac je 1982. godine jednoj od glavnih ulica tog grada dala Lazarevo ime.
Nekadašnjem Karkaturu, pokrajinski organi vlasti su 1947. godine dali naziv Mićunovo kao znak priznanja i sećanja na Lazara i njegov revolucionarni rad.
Ispred Doma omladine, nekadašnje škole u Mićunovu, (ponovo) stoji Lazareva bista, delo jugoslovenskog slikara i vajara Stevana Bodnarova, koji je izvajao i poprsje Dimitrija Tucovića na Trgu Slavija u Beogradu.
Pored toga, Lazarevo ime se nalazi i na spomen-ploči palim studentima-borcima na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Po Lazarevom bratu Pavlu, koji je takođe stradao od posledica ranjavanja u Drugom svetskom ratu, naziv nosi takozvana “prva” ulica u naselju Mićunovo.
Na fotografiji Lazar (u sredini) sa porodicom
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 86. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.