Biti novinar 90-ih i danas: „Sve je isto, ali i ništa nije isto“

Tokom januara ove godine, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) zabeležilo je ukupno 38 incidenata koji su uključivali novinare i medijske radnike. 

Konkretno, evidentirano je 8 stvarnih fizičkih napada, 8 pretnji smrću i ugrožavanja fizičke bezbednosti novinara, 3 ostale pretnje novinarima i 4 pretnje upućene medijima, a pored toga dokumentovano je i 15 napada na medije i medijske organizacije, saopštilo ovo strukovno udruženje.

U januaru je bio zabeležen i niz koordinisanih napada na Instagram naloge medija i medijskih radnika, koji zaključuju iz NUNS-a, “ukazuju na organizovanu zloupotrebu botovskih i lažnih naloga” jer su se odvijali u kratkim vremenskim razmacima i po gotovo identičnom obrascu, a za cilj su imali suspenziju ili gašenje naloga medija, kao i zastrašivanje novinara i redakcija.

Da je bezbednost medijskih radnika u Srbiji ozbiljno ugrožena u dužem vremenskom periodu, upozorava u kontinuitetu i mreža SafeJournalist.

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, koji se obeležava 2. novembra, ova organizacija je upozorila na zabrinjavajući trend, prisutan u čitavom regionu Zapadnog Balkana: mnogo je prijavljenih i neprijavljenih incidenata, puno je otvorenih postupaka, a malo osuđujućih presuda. 

Srbija, u poređenju sa drugim zemljama u okruženju, nije izuzetak. Štaviše, prednjači po broju pritisaka i napada na medijske radnike.

Tako je u bazi ove mreže zabeleženo 238 slučajeva napada na novinare, od kojih je 136 prijavljeno policiji i tužilaštvima, a od tog broja odbačeno je 7 krivičnih prijava, dok su sudovi doneli tek jednu osuđujuću presudu. Svi ostali predmeti, njih 126 i dalje su otvoreni pred tužilaštvima, a samo u dva slučaja je i podignut optužni predlog.

Pored toga, evidentirana su i 33 neprijavljena slučaja, saopštila je mreža SafeJournalist, što ukazuje na razmere nepoverenje u institucionalnu zaštitu.

Medijski radnici u Srbiji ne suočavaju se prvi put sa okolnostima rada u krajnje nepovoljnom okruženju. Dovoljno je setiti se 90-ih godina prošlog veka koje su protekle u ratovima, izolaciji, bombardovanju zemlje, političkim previranjima, a tokom kojih su bili zabeleženi čak i najdrastičniji slučajevi ubistava medijskih poslenika.

No, i pored ove crne statistike, generalna ocena novinara i novinarki sa kojima je Magločistač razgovarao je da je, međutim, danas situacija mnogo teža.

Romić: „Gore je danas“

Subotički novinar Zlatko Romić, danas član redakcije lista “Hrvatska riječ”, 90-ih je bio zaposlen u lokalnom nedeljniku „Subotičke novine“. U to vreme, aktivno je pratio dva velika protestna talasa – studentske proteste 1996/97, kao i proteste 2000. zbog izborne krađe, neposredno uoči pada Slobodana Miloševića s vlasti.

Na pitanje – da li je bilo teže biti novinar tih 90-ih ili danas, Romić bez razmišljanja odgovara:

„Gore je danas. Zajedničko im je da nije bilo lako ni tada, ni sada. Tehnički je, naravno, danas mnogo lakše biti novinar. Međutim, situacija je mnogo teža nego što je bila 90-ih, pre svega zbog toga što se krug nasilja širi na sve slojeve društva. Tu više nisu u pitanju samo novinari, već i građani”.

Tako je krajem prošle, 2025. godine, podseća on, zabeležen niz incidenata: od napada na dve novinarke, preko napada na građane, do paljenja automobila javne tužiteljke, što je za Suboticu – koja važi za relativno miran grad – nepojmljivo.

Incidenata je, kaže sagovornik Magločistača, bilo i 90-ih, ali su oni “uglavnom bili plod frustracije i gneva nezadovoljnih pojedinaca” koji u datom trenutku možda nisu mogli da prođu kud su naumili.

“Danas se, čini mi se, svi ovi napadi koji se događaju i u Subotici i u drugim većim gradovima odvijaju organizovano. I ja se pitam – postoje li liste i ko je sledeći“, konstatuje Romić.

Za njega lično, najpotresnije i ono što ga najviše poražava jeste to što se aktuelni režim okrenuo protiv jedine kategorije društva u koju bismo svi trebalo da polažemo nadu – protiv mladih. “A to je”, naglašava, „nedopustivo”.

Problem je, dodaje, i to što su građani potpuno izgubili poverenje u institucije, koje u očima javnosti nemaju više nikakav ugled.

Isakov: Izveštavanje je postalo složenije

Subotička novinarka Aleksandra Isakov kaže da je izveštavanje sa velikih skupova, na kojima dolazi do snažnog emotivnog iskazivanja stavova građana, uvek izuzetno zahtevno, osetljivo i potencijalno opasno, bilo da je reč o štrajkovima ili okupljanjima izazvanim političkom situacijom i osećajem nepravde, jer su to situacije koje su “često nepredvidive”.

Zajednički imenilac svih takvih protesta je uverenje građana da svoja prava i zaštitu ne mogu da ostvare institucionalnim putem, i zbog toga se odlučuju za izlazak na ulicu.

„Mi kao novinari dužni smo da sve to ispratimo i da pružimo mogućnost široj javnosti da prenesu svoje stavove jer je pravo na okupljanje pravo svakog građanina. Na taj način građani iskazuju svoje stavove i prema onome što se u njihovoj sredini dešava“, ističe Isakov.

Govoreći o razlici između 90-ih i današnjeg vremena, Isakov ističe da je opšte okruženje značajno drugačije:

„Tada nije svako ko ima mobilni telefon, a malo ih je tada imalo, bio novinar i nije mogao da šalje novinarski izveštaj. Situacija u medijskom smislu bila je jednostavnija i na vaš izveštaj tada nisu mogle razne druge situacije da utiču, dok se danas manipuliše slikom, tonovima i izjavama“.

A da li je novinarima u Subotici bilo teže 90-tih ili danas?

„Nekako smo pregrmeli ona vremena, pa se čini da je sada teže. Mislim da je danas možda teže novinarima, ne samo zbog teške situacije i nasilja koje primećujemo, nego i zbog toga što je verodostojnost svakog podatka potrebno više puta proveriti i ukrstiti, sa bilo koje strane da dolazi, da biste bili sigurni u istinitost događaja“, objašnjava Aleksandra Isakov.

„Kasa je uspeo da sačuva Suboticu od razaranja“

Osvrćući se na ulogu nekadašnjeg gradonačelnika Subotice i tadašnjeg predsednika Saveza vojvođanskih Mađara Jožefa Kase tokom 90-ih godina, novinarka Aleksandra Isakov kaže da je reč o kontradiktornoj ličnosti koja je izazivala oprečne reakcije.

„S jedne strane, bio je najduže gradonačelnik Subotice i nesumnjivo je ostavio najdublji pečat na grad. Bio je gradonačelnik u jednom od najtežih perioda za Srbiju – u vreme sankcija, oprečnih dešavanja u društvu, bombardovanja i prvih demokratskih promena“, podseća Isakov.Kasa je, dodaje ona, bio veoma strog prema mnogima, ali je u tom periodu uspeo da sačuva Suboticu, održi mir u Subotici, i stabilizuje situaciju u gradu:

„Bio je jednako oštar i prema nacionalističkim ličnostima i idejama koje su stizale iz drugih država. Zahtevi koje je tada postavljao, a koji nisu bili blagonaklono ocenjeni, danas predstavljaju temelj kulturne autonomije koju uživaju vojvođanski Mađari, ali i druge nacionalne manjine u Srbiji“.

Milanović: Od ratova do protesta, kamera je uvek meta

Devedesete godine bile su izuzetno opasne za televizijske ekipe u Srbiji, do mere da je rad na terenu predstavljao ozbiljan rizik po njihovu bezbednost, ocenjuje novosadski kamerman Aleksandar Milanović u razgovoru za Magločistač.

On i dan-danas pamti situacije u kojima je, kako kaže, „zahvaljujući pukoj sreći“ ostao živ.

U najopasnije periode svog profesionalnog rada, Milanović izdvaja izveštavanje tokom sukoba na Kosovu, kao i tokom NATO bombardovanja Srbije, a to vreme nosilo je i psihičko breme je emocionalno bilo izuzetno teško snimati ratna dešavanja i stradanja običnih ljudi.

Prema njegovim rečima, posao snimatelja nosi uzbuđenje, avanturu i putovanja, ali taj posao u Srbiji je znatno drugačiji u odnosu na iskustva kolega iz uređenijih zemalja:

„Danas mi je najteže snimati bilo kakve skupove vezano za Srpsku naprednu stranku jer smo jednostavno toliko podeljeno društvo, i u medijskom smislu, ako odete na takav skup i kažete da radite za N1, onda ste po difoltu domaći izdajnik, ustaša… Pitanje je samo sreće na koga ćete naići u tom trenutku. Sve je moguće – od vređanja, pa i do fizičkog napada“.

Upoređujući devedesete godine i današnje vreme, Milanović odnos države prema neistomišljenicima opisuje rečima – „sve je isto, ali i ništa nije isto“.

„Sve je apsolutno isto u smislu načina na koji se država obračunava sa neistomišljenicima. Svi su strani plaćenici ili su tajni agenti, ustaše… Međutim, tada nije bilo društvenih mreža i tog nekog prenaglašenog straha od kamere, a danas se sve preselilo na društvene mreže“, navodi on.

A taj izraženi strah i kod građana i kod političkih aktera da ne budu snimljeni kamerom ili mobilnim telefonom, smatra Milanović, doprinosi češćim napadima na novinare i snimateljske ekipe nego tokom 90-ih.

„U to vreme, ako si se našao ispred kordona, onda si se našao na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku i velika je šansa da dobiješ pendrek po leđima. Danas mi se čini da smo više i targetirani, da nas pojedinci namerno sprečavaju da snimamo ili se kriju tako što nose fantomke na licu. Jednostavno nas sprečavaju da radimo svoj posao“, svedoči Aleksandar Milanović.

Matić: Današnji napadi na novinare mnogo opasniji i kompleksniji

Predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara Veran Matić nema dvojbe kada odgovara na pitanje da li je opasniji bilo baviti se novinarstvom 90-ih ili danas: pritisci, pretnje i napadi na novinare u poslednjih godinu dana po intenzitetu i složenosti neuporedivi su sa bilo kojim ranijim periodima jer je situacija, kako ocenjuje, „mnogo opasnija i kompleksnija“.

Tokom 90-ih, represija je, kaže on, bila više usmerena prema medijima nego prema pojedinačnim novinarima – kroz zabrane rada, visoke novčane kazne i političke pritiske.

Danas, pak, postoji kombinacija institucionalnih, ekonomskih i digitalnih napada.

Tokom ratnih 90-ih bilo je ubijeno oko 40 medijskih radnika, navodi Matić, a slučajevi kojima se i danas bavimo su smrt Dade Vujasinović 1994. godine, ubistvo Slavka Ćuruvije 1999, a onda i Milana Pantića 2001. godine.

„Bio sam priveden jer je tada bilo privođenja novinara, a bio sam pušten zbog pritiska međunarodne zajednice. Meni je u koverti stigao metak, i to je svakako bilo zastrašujuće, ali se nije ponavljalo, dok se danas užasne pretnje pojavljuju iz minuta u minut, sa raznih Telegram grupa i anonimnih naloga, i gotovo je nemoguće odbraniti se“, prenosi lična iskustva Matić.

On napominje da zvanična statistika o broju napada na novinare tokom poslednje decenije prošlog veka ne postoji, te da se sistematsko evidentiranje vodi tek od 2008. godine od strane Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), a od 2016. i kroz evidenciju Stalne radne grupe za bezbednost novinara pri Vrhovnom javnom tužilaštvu.

Reakcije institucija na te napada, kako 90-ih, tako i danas, podjednako su neadekvatne, s tom razlikom što one ranije praktično nisu ni postojala, dok sad formalni mehanizmi jesu uspostavljeni, ali – ne funkcionišu.

Izostaje efikasno kažnjavanje počinilaca, ističe Matić, navodeći podatak da je prema poslednjoj evidenciji prošle, 2025. godine bilo doneto svega dve pravosnažne presude za ugrožavanje bezbednosti tri novinara – jedna u slučaju napada na Vericu Marinčić i Miodraga Blečića iz IN medija, i druga u slučaju napada na kamermana N1 televizije, Marjana Vučetića.

U takvim oklnostima, zaključuje on, neophodno je da redakcije, novinarska udruženja i društvo u celini posvete više pažnje zaštiti novinara jer je, naglašava, „pitanje vremena kada će neko ozbiljno stradati“.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Medijska strategija po meri građana 2026 – 2031“, koji podržava Evropska komisija, a sprovode članice Koalicije za slobodu medija: Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal pres“, Asocijacija medija (AsMedi), Asocijacija onlajn medija (AOM), Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Fondacija Slavko Ćuruvija i GS KUM Nezavisnost, u periodu od marta 2025. do februara 2027. godine.

Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovorna redakcija koja je tekst pripremila i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije.