Viktorija Aladžić: Gradska kuća – kruna uspeha

Gradska kuća u Subotici kruna je razvoja malog naselja koje je uspelo da se izdigne u značajan srednjeevropski grad u periodu od 200 godina. Kruna je svih stremljenja i višedecenijskih napora da se u prostoru gde nije bilo ničega osim močvare i pustare izgradi grad ugodan za život sa mnogo zelenila i značajnim brojem raskošnih palata. Ova stremljenja Subotičana i njihov naporan rad, zabeleženi su u svakom kutku Gradske kuće. 

U 36. izdanju časopisa Coup de Fouet čiji je izdavač Gradsko veće Barselone objavljen je tekst o Gradskoj kući u Subotici. Iako je od tada prošlo nešto više od četiri godine, tekst o Gradskoj kući uvek je aktuelan i ovde ga objavljujemo u celosti.

Originalni objavljeni tekst može se videti na ovom sajtu:
https://www.artnouveau.eu/upload/magazine_pdf/36_Singular.pdf.

Priča o tri gradske kuće u Subotici (Szabadka) je priča o usponu i padu grada koji se danas nalazi na severu Vojvodine, pokrajine u Srbiji. 

Prva gradska kuća je bila izgrađena 1751. godine u nekadašnjem vojnom šancu koji je kraljica Marija Terezija proglasila trgovištem Sent Marija 1743. godine u okviru Ugarske u Habsburškoj monarhiji. Uspostavljenoj civilnoj upravi trgovišta, nakon izmeštanja vojne granice usled povlačenja Turaka prema jugu, trebala je gradska kuća za obavljanje funkcija upravljanja. Trgovište je 1779. godine dobilo status slobodnog kraljevskog grada pod imenom carice Maria Theresiopolis. Ovaj status podstakao je napore da se spontano naseljeno trgovište uredi i reguliše, te da se ekonomski razvije.

Kao rezultat ovih napora, izgrađena je druga po redu gradska kuća na istom mestu kao i prethodna, 1828. godine u stilu baroka. Za razliku od prethodnog objekta koji je imao samo četiri prostorije – većnicu, arhivu, kancelariju i poresko odeljenje, uz koje je kasnije dozidan i zatvor, druga gradska kuća je bila spratni objekat sa tornjem u kojem je bila smeštena cela gradska administracija zajedno sa vatrogasnom službom.  

Ekonomski razvoj grada bez reke otežavala je nedovoljna saobraćajna povezanost sa ostalim delovima monarhije. Uslovi za razvoj Subotice stvorili su se 1869. godine kada je u grad uvedena železnica. Grad se nakon toga transformisao od naselja seoskog tipa do razvijenog gradskog naselja sa raskošnim palatama bogatih Subotičana u središtu grada, koje se tu i danas nalaze. 

Vrhunac razvoja Subotice rezultirao je izgradnjom treće po redu gradske kuće na istom mestu u periodu između 1908. i 1912. godine. Potrebu da se kapaciteti gradske kuće iz 1828. godine prošire Ekonomski savet je predložio gradskoj skupštini još 1879. godine. Adaptacija već skoro potpuno oronulog objekta tadašnje gradske kuće izvršena je između 1889. i 1891. Tadašnji gradonačelnik Lazar Mamužić je angažovao čuvenog mađarskog graditelja Edena Lehnera (Lechner Ödön) da uradi projekat za novu gradsku kuću u Subotici 1896. godine. Ovaj projekat, međutim, nije bio realizovan. 

Krajem 1902. godine za gradonačelnika Subotice izabran je Karolj Biro (Biró Károly). Tada je već bilo sasvim evidentno da se u gradu, koji se ubrzano razvija, mora nešto učiniti sa postojećom nedovoljno velikom i oronulom gradskom kućom. Za gradnju treće po redu gradske kuće u Subotici obezbeđen je novac 1905. godine, prodajom zemljišta koje je bilo u vlasništvu grada. Sledeće godine raspisan je konkurs na kojem su pravo učešća imali samo mađarski državljani, a projekat gradske kuće je trebalo da bude u stilu baroka u čast carice Marije Terezije.  

Prvu nagradu na konkursu osvojio je rad dvojice arhitekata iz Budimpešte – Marcela Komora (Komor Marcell) i Deže Jakaba (Jakab Dezső). Nova gradska kuća imala je daleko veće dimenzije od prethodne i bilo je potrebno porušiti priličan broj objekata i stvoriti odgovarajući prazan prostor. Tokom ovih intervencija nastao je današnji Trg slobode.

U decembru 1907. godine, dvojica arhitekata Komor i Jakab su na sednici Saveta za izgradnju grada predložili da se nova gradska kuća ne gradi u stilu baroka, nego u novom stilu, secesiji, obrazlažući ovu izmenu manjim troškovima izgradnje.

Savet za izgradnju je prihvatio njihovu izmenu, kao i Skupština grada, pa je novi projekat poslat u Ministarstvo na odobrenje. Državni Savet za građevinarstvo je uputio niz primedbi na projekat zbog čega je Ministarstvo u Budimpešti odbilo da odobri dozvolu za izgradnju.

U isto vreme, u Tirgu Murešu (Târgu Mureş – Marosvásárhely, danas u Rumuniji) već se gradila gradska kuća u stilu secesije koju su takođe projektovali Marcel Komor i Deže Jakab.

Gradonačelnik Subotice Karolj Biro je otišao u posetu gradonačelniku Đerđu Bernadiju (Bernády György) u Tirgu Murešu, a potom zajedno s njim u Ministarstvo u Budimpešti, gde je uspeo da se izbori da se projekat gradske kuće u Subotici u stilu secesije prihvati.  

Radovi na izgradnji treće po redu gradske kuće u Subotici započeli su prve nedelje oktobra 1908. godine. Na konkursu za izvođenje radova pobedili su Ferenc Nađ (Nagy Ferenc) i Lukač Kladek (Kladek Lukács). Građevinski radovi trajali su dve godine, a nakon toga još dve godine radovi na uređenju enterijera koji su uključivali instalacije vodovoda, kanalizacije, električne struje i grejanja. Prva sednica Skupštine bila je održana u novoj gradskoj kući 14. avgusta 1912, a svečano otvaranje 15. septembra 1912. godine. 

Gradska kuća u Subotici izgrađena je kao moderan administrativno-trgovački centar u kojem je prizemlje objekta bilo namenjeno lokalima za iznajmljivanje i gradskoj kafani, dok je na spratovima bila smeštena administracija.

U osnovi, objekat ima četiri atrijumska dvorišta, dva veća na bočnim stranama i dva manja u središnjem delu objekta. Dužina objekta iznosi 105,62 metra, širina 55,72 metara, a visina 24,9 metara. Toranj je visok 75 metara, a na njemu je ukras od kovanog gvožđa sa krstom, visok 8 metara. Zgrada zauzima površinu od 5.350 m², a ukupna korisna površina, bez dvorišta, podruma, tavana i tornja, iznosi 16.850 m². 

Po čitavom obimu prizemlja nalaze se lokali za iznajmljivanje, a na spratovima su kancelarije, dok su prema unutrašnjim dvorištima orijentisani hodnici. Stepenišne vertikale i sanitarni čvorovi smešteni su u poprečne traktove objekta između unutrašnjih dvorišta. Reprezentativno stepenište nalazi se u središnjem poprečnom traktu, smeštenom između dva manja centralna unutrašnja dvorišta. Ovakvim rasporedom prostorija svakom prostoru je obezbeđeno dnevno svetlo.

U središnjem delu objekta, nalazi se izuzetno dekorativno uređena Velika većnica, a sa njene leve i desne strane takođe dekorativno uređena Zelena većnica – kancelarija gradonačelnika, i Žuta većnica – kancelarija velikog župana. 

Na prvom spratu je pored većnica bila smeštena uprava grada i administracija, na drugom spratu je bila smeštena gradska policija, gradsko tehničko odeljenje i katastar, a na trećem spratu u potkrovlju zatvor sa obezbeđenom terasom za šetnju zatvorenika. Toranj je služio kao vatrogasna osmatračnica, a svojim oblikom i visinom postao je glavni gradski orjentir u okolnoj ravnici.

Centralni rizalit glavne fasade ističe položaj Velike većnice u objektu. Ispod njega se nalazi pešački prilaz sa masivnim arkadama. U gornjoj zoni, rizalit se završava trougaonim zabatom, a uokviren je već pomenutim tornjem gradske kuće sa istočne strane i manjim tornjem piramidalnog krova sa zapadne strane. Uglovi objekta takođe su naglašeni rizalitima koji se završavaju kupastim tornjićima. Prizemlje je obloženo masivnim kamenim blokovima.

Na spratovima se smenjuju prozori različitih oblika, balkoni, erkeri, pilastri i horizontalni venci, kao i veliki broj dekorativnih ukrasa. Razigrane krovne ravni koje prate složenu osnovu objekta veoma su dekorativno izvedene, ukrašene dekorativnim „Žolnai“ (Zsolnay) biber crepom bele i zelene boje na osnovi boje terakote. Ivice krovnih ravni ukrašene su belim dekorativno izvedenim slemenjacima takođe proizvedenim u fabrici “Žolnai”. Glavni toranj gradske kuće posebno je dekorativno ukrašen pilastrima, malim prozorskim otvorima, i konzolama koje podupiru krovnu terasu na visini od 45 metara sa ogradom od kovanog gvožđa. Iznad nje, toranj je prekriven bakarnim limom i u njemu je smešten satni mehanizam. Ostale tri fasade gradske kuće jednostavnije su po svom oblikovanju, ali ipak ne manjkaju raznovrsnošću detalja i dekorativnih ukrasa. 

Za ljubitelje secesije, ali i sve druge poštovaoce izuzetnih graditeljskih ostvarenja, enterijer gradske kuće u Subotici predstavlja pravu poslasticu. Prolaskom kroz glavni ulaz, posetilac će kročiti u raskošni hram posvećen građanskom društvu i gradskoj administraciji.

Gradska kuća u Subotici kruna je razvoja malog naselja koje je uspelo da se izdigne u značajan srednjeevropski grad u periodu od 200 godina. Kruna je svih stremljenja i višedecenijskih napora da se u prostoru gde nije bilo ničega osim močvare i pustare izgradi grad ugodan za život sa mnogo zelenila i značajnim brojem raskošnih palata. Ova stremljenja Subotičana i njihov naporan rad, zabeleženi su u svakom kutku Gradske kuće. 

Kada se priđe svečanom stepeništu sa leve i desne strane pristupnog hola, nalaze se dva velika vitraža. Na jednom je prikazana stara gradska kuća izgrađena 1828. godine, a na drugom nova gradska kuća kao trijumf gradske uprave i tadašnjeg gradonačelnika. 

Uspon svečanim stepenicama ispraćen je bočnim frizom od zelenih “Žolnai” keramičkih pločica na kojima su prikazani zanati, narodne nošnje, biljke i životinje koje su se gajile u Subotici. Glavni stepenišni krak vodi prema velikom kaminu iznad kojeg su postavljene dve skulpture od “Žolnai” keramike, od kojih jedna predstavlja gavrana sa prstenom u kljunu – simbol mađarske loze Korvina, a drugi mađarsku mitsku pticu Turul. Stepenište se potom razdvaja na dva kraka koji se uspinju na podest ispred hola iz kojeg se ulazi u Veliku većnicu. Sa leve i desne strane bočnih krakova stepenica nižu se prozori sa vitražima izvedenim u radionici Mikše Rota (Róth Miksa) u Budimpešti.  

Gradska kuća u Subotici nije samo svedočanstvo o identitetu Subotice, već je njena dekoracija bila usmerena na korišćenje elemenata mađarske narodne umetnosti kao izraz nacionalnog identiteta i integriteta.

Tako u elementima dekoracije u unutrešnjosti gradske kuće nailazimo na teme koje potiču iz drugih sredina. U Zelenoj i Žutoj većnici, te u predvorju ispred Velike većnice nižu se floralni i zoomorfni detalji karakteristični za narodnu umetnost Sekeljfelda (Szekélyföld) i Kalotasega (Kalotaszeg). Plave i crvene mustre na beloj osnovi plafona predvorja preuzete su iz vrste mađarskog narodnog veza varottas iz Kalotasega. Cvet lale koji je početkom 20. veka bio simbol mađarskog patriotizma, nalazimo kao dekorativni elemenat u svim prostorima Gradske kuće od ulazne kapije, dekorativnih rešetki unutrašnjih drvenih vrata pa do simboličnih dekorativnih predstava mitskog drveta života u Velikoj većnici.

Enterijer gradske kuće obogaćen je dekorativnim elementima rezbarenim od drveta koji ponovo povezuju folklornu umetnost Erdelja sa područjem Subotice. Vrhunac dekorativnih radova izveden je u unutrašnjosti Velike većnice, gde oko biva preplavljeno bogatstvom dekoracije, praskom pažljivo odabranih boja i oblika raznog simboličnog značenja.

U Velikoj većnici se nalaze i najvredniji umetnički izvedeni vitraži iz produkcije radionice Mikše Rota u Budimpešti. Tu se nalaze portreti značajnih mađarskih kraljeva među kojima su u središtu portreti carice Marije Terezije, Franca Jozefa i dva paža koje je dizajnirao Mikša Rot, a vitraže ostalih šest kraljeva Šandor Nađ (Nagy Sándor). Pored njih, na bočnim prozorima su vitraži poznatih mađarskih velikodostojnika.

Ne treba zaboraviti ni dekorativne mesingane lampe, od kojih su zidne lampe izvedene u obliku pauna sa raširenim repom i koje bogato osvetljavaju zanosne ukrase Velike većnice. 

Osim ovog prostora Gradske kuće, i službeni delovi gradske kuće imaju odgovarajuću dekoraciju. Hol čekaonice prvog sprata, sa suprotne strane Velike većnice, iznad službenog ulaza takođe je dekorativno ukrašen plavim klupama dekorisanim cvetnim motivima koje opasuju noseće stubove. 

Jedini prostor gradske kuće koji je danas drastično devastiran jeste prostor nekadašnje gradske kafane, u kojem se danas na žalost nalazi Mc Donald’s. 

Na kraju se mora pomenuti i konstrukcija ovog velelepnog zdanja. Gradska kuća je sagrađena masivnim zidovima od opeke, ali je u njenoj konstrukciji korišteno i obilje drugih konstruktivnih elemenata i materijala kao što su rešetkaste čelične konstrukcije i armirani beton. Pre svega treba pomenuti armirano betonske ljuske koje su formirane iznad prostora Velike većnice u obliku polukružnog svoda, ali i u drugim prostorima Gradske kuće koji imaju veće raspone i gde je bila potreba da se izvedu svodovi dekorativnih oblika. 

Simbolizam dekorativnih elemenata Gradske kuće vremenom se izdigao sa nivoa nacionalog na nivo univerzalnog omogućavajući da mi danas uživamo u objektu izuzetnih vrednosti i svetskog značaja.

Gradska kuća je proglašena spomenikom kulture 14. marta 1967. godine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, da bi odlukom Skupštine Srbije bila proglašena spomenikom kulture od izuzetnog značaja 3. decembra 1991. godine.

Ova izuzetno lepa građevina, koja je služila istoj svrsi u različitim državama i različitim režimima tokom proteklog veka, danas već pokazuje znake propadanja. Najugroženiji su pojedini delovi krova i podruma. Nedavno je urađen projekat za njenu restauraciju, ali još uvek nema sredstava za izvođenje radova. Ostaje nada da će ovaj izvanredni objekat uskoro biti obnovljen i da će služiti kao i do sada budućim generacijama građana Subotice.   

Autorka teksta je arhitektica, istraživačica graditeljske baštine Subotice, i profesorka Građevinskog fakulteta u Subotici, u penziji.