Portret starog umetnika u propadanju – Aleksandar Petrović Mečka: “Kako rastu cene, revolucionar sve manje jede”

Subotički bend “Neuroleptic Trio” objavio je svoj 12. album, Portrait of an Old Artist in Decline („Portret starog umetnika u propadanju“). Tim povodom, našao sam se na razgovoru sa njegovim liderom i ozbiljnim veteranom subotičke alternativne scene, Aleksandrom Petrovićem – Mečkom.

Album je objavljen početkom ove jeseni. Kad se podvuče crta, od 2007. godine kada je ovaj bend formalno nastao, sve ukupno beleži 19 zvaničnih izdanja, a većinu njih objavio je Zdenko Franjić, veliki mag regionalne underground scene, čovek čija je izdavačka kuća „Slušaj Najglasnije“ iznedrila neka baš velika imena poput “Majki”, “Bambi Molestersa” ili “Goribora”.

“Neuroleptici” su od samog starta sastav koji neguje improvizaciju kao sredstvo neposrednog izražavanja unutrašnjih nemira i svemira. Pesme nastaju često „na keca“, sledeći mantru da je prva ideja obično i najbolja ideja. Pa šta bude.

Preslušavajući “Portret starog umetnika u propadanju”, rekao bih: ako je ovo propadanje, onda je to jedno propadanje sa stilom. Prisutno je tu dosta humora, ironije, autoironije, ali i poezije.

Iako “Neuroleptic Trio” često iskušava svog slušaoca raznim bilo muzičkim, bilo tekstualnim šokovima, sam album zapravo krije jednu široku paletu zvukova tako da svako može da pronađe nešto za sebe. Ima tu svega – od džeza, fanka, bosanove, tehna do zvukova ptica i ispumpavanja bunara, čak i kompozicija na mađarskom jeziku.

Kao da sve ovo ne zvuči dovoljno avangardno, na dobrom delu albuma prisutan je i Božidar Mandić (da, onaj Mandić iz “Porodice bistrih potoka”), ali neka to ne uplaši potencijalnog slušaoca.

Portrait of an Old Artist in Decline je, kao i sami nastupi “Neuroleptica”, jedan doživljaj – i to zabavan.

Njihov najnoviji album možete kupiti u digitalnom izdanju na bandcamp stranici ili poslušati u celini na JuTjub kanalu, a kako naš sagovornik otkriva – u pripremi je i fizičko CD izdanje.

Kako je nastao “Neuroleptic Trio”?

Tamo negde 2007. godine mi je nešto pukao film, mislim, sviralo mi se, ali sve ono oko klasičnog rada sa bendom – probe, pa skupljanje ljudi, pa treba da se gnjavim sa ovim, sa onim… Međutim, improvizacija mi nikad nije bila strana. Pozvao sam dva drugara, Ambruša Roberta, koji je inače jedan sjajan bubnjar, i Tibora Fakača – Fakija. Negde se neka kinta iščačkala i bio je neki mali studio tamo negde prema Kelebiji, mi smo se skupili, ušli smo u taj studio i snimili album “na keca”.

Sledeće godine u aprilu imali smo prvu javnu svirku. Bilo je to u „Kostolanjiju“ i od tada smo baštinili tu tradiciju da svake godine održimo jednu svirku u Pozorištu „Deže Kostolanji“. Međutim, ja sam u nekom momentu otišao da živim na Šri Lanku, “digao” sam taj album na internet i gledao da pronađem izdavače za njega. Javili su mi se ljudi iz švajcarske izdavačke kuće UNIT records koja je dosta ozbiljna, ali se to nije realizovalo jer je ostatak benda bio digitalno polupismen (smeh). Onda sam se vratio ovde i tada se dogodio (Zdeno) Franjić!

Da li si znao Zdenka pre toga?

Franjić i ja smo se upoznali još ’87-88. godine, već tada je imao svoju izdavačku kuću, znao sam za celu tu priču, a upoznali smo se u Popovači (Neuropsihijatrijska bolnica “Dr Ivan Barbot” u Popovači, Hrvatska) jer smo obojica bili prijatelji sa Satanom Panonskim (Ivica Čuljak, pank pevač, pisac i umetnik). Često sam “visio” po koncertima u Zagrebu ili Ljubljani, u povratku sam navraćao u Popovaču, provedemo dan družeći se i onda bih uveče hvatao voz za Suboticu. Tako je počelo druženje sa Franjićem koje se nastavilo.

On je od početka izdavač?

Jeste. Sve je to u principu nonprofit, ali on sve to što mu šaljem, redovno objavljuje. Zdeno Franjić je izuzetno značajan ne samo za hrvatsku nezavisnu scenu, već za celu nezavisnu scenu u regionu. No, uglavnom, paralelno s tim postojao je tada i Free Music Archive. Veliko iznenađenje za mene je bilo da neka deseta publika sluša to. Raniji albumi su imali veliki broj download-a – preko 40 hiljada ljudi je poželelo da to ima u računaru, što mi je bilo zanimljivo. Sve je dokumentovano. Nakon toga su mi se javljali ljudi iz Kanade, Belgije, Brazila… pošto je muzika bila dosta filmična i koristili su je u dokumentarcima. Znam, recimo, da se u Italiji koristila muzika “Neuroleptica” za neke studentske vežbe u školama.

“Neuroleptic Trio” ima samo jednog stalnog člana – tebe. U nazivu benda stoji trio, međutim, on nije uvek trio, zar ne?

Da, ja sam tu kao jedina konstanta, a ljudi su se menjali ili ponovo vraćali, zavisno od prilike. Ponekad smo svirali kao sekstet ili kao oktet, a samo ime – trio – ovo dozvoljava pošto su neuroleptici teški lekovi za psihotičare, a psihotičari imaju ta stanja koja imaju: može da ih bude i trojica i devetorica ili osmorica.

Znači, u početku smo bili Faki, Robika Ambruš i ja, potom je umesto Fakija došao Nenad Knežević, koji je tada svirao u “Paniksima” i kasnije u “Vroom-u” kao trubač i harmonikaš. Zvanično, izdavač tog albuma je bila Fondacija „Danilo Kiš“. E, onda sam dosta sarađivao sa Levai Ištvanom, flautistom, kao i sa violinistom Pastor Čabom. Faki je tu upadao s vremena na vreme na nekim albumima.

U nekom trenutku počeli smo i vokalno da radimo, pa smo 2012. uradili album sa Peterom Ferencem, glumcem Narodnog pozorišta, nažalost, sada pokojnim. Taj album mi je zanimljiv jer je urađen u dve verzije: jedan vokalno sa njim, a sve je snimano uživo i „na keca“, sa nešto malo editinga na kraju, dok je druga verzija potpuno instrumentalna sa trubama. Ta druga verzija je imala na Free Music Archiv-u veliki broj download-a.

Iako voli da ostane čovek iz senke, moram da istaknem i Slobodana Vukosavljevića – Baneta (“Džukele”, “Nafta”). Dugi niz godina, na svim albumima on je u suštini radio produkciju i postprodukciju. Čovek stvarno ima talenta za to pored, naravno, muzičkih i kreativnih. Tu smo našli jako dobar jezik, u tri, četiri rečenice skapiramo se šta treba da se radi, on poznaje tehniku i onda taj posao ide lagano, bez ikakvog natezanja.

Na albumu ima interesantnih gostiju, mislim na različite potpisnike tekstova. Tu je i Božidar Mandić, pa me zanima kako je došlo do te saradnje, odakle on i da li možda naslov ima veze sa njim?

O ima, ima i sa njime. Taj čovek je superheroj – ima 74 godine, ponaša se kao da mu je 44, a mentalno je 24 godine. Mi se znamo dugi niz godina, često sam provodio vreme sa njim pošto je Novasađanin koji je prodao kuću u Novom Sadu i preselio se na Rudnik, gde nastaje „Porodica bistrih potoka“ i sve što ide uz to. Često sam odlazio kod njega, ponekad ostajao i po dva meseca, i postali smo stvarno dobri prijatelji. 

E sad, konkretno vezano za ovaj album, dešava se to da se ja vraćam iz Ekvadora, gde sam pobegao kad je počela korona. Ovde je bilo zatvaranja i svega, a tamo sam imao prijatelja na Pacifiku, u nekom malom selu gde si, naravno, slobodan i neopterećen. Uglavnom, kada sam se vratio nazad u Srbiju, nešto malo vremena sam proveo u Subotici, pa pozovem Boška – “Tu sam, ja bih gore na Rudnik, malo mi je naporna Subotica trenutno, odjednom svi ljudi i sve to”… A on kaže – “Dođi, nema nikog, znam da voliš kada je mir i tišina”. I tako ja odem na Rudnik, kad tamo kompletna filmska ekipa. Rekoh – “Bravo Boško, sjajno, druže” (smeh).

Kad sam već bio tamo, onda sam im i pomagao. Sa rediteljem sam se sprijateljio, a kako je njemu bila potrebna muzika za film, kreće čitava priča oko ovog albuma. Taj film se radio u nekoliko verzija, doživeo kontrolne projekcije, pa javne i polujavne, i posle svega se još uvek radi na njemu – zvaničano još nije objavljen. Istovremeno, ideja oko albuma se lagano krčkala, a i moje nestrpljenje je raslo. Jednostavno, video sam da neke stvari mogu da se sklapaju.

Film se inače zove „Oništiti“. Poznato je da Boško Mandić voli da se igra sa neologizmima. Uglavnom, tako sam tu njegovu poeziju koju govori spajao sa različitim muzičkim podlogama, od kojih su neke prihvaćene za film, a neke nisu.

A naslov?

Naslov albuma jeste bila neka autoironija na mene samoga. Sada imam 54 godine i mogu da se sprdam na Džojsov „Portret umetnika u mladosti“ – ovo je „Propast umetnika u starosti“.  Kako, međutim, ima dosta i Boška i njegove poezije i njegovog glasa, ispada da je ovaj album i neki omaž njemu.

Da, kada se sluša album, čuje se da ima taj neki teatralan moment: muzika zvuči filmski, ali opet je i fanki. Meni se dopada ta raznovrsnost žanrova koja je prisutna. Isto tako, interesantna mi je obrada grupe “Dža ili Bu” koja je urađena u bossa nova maniru. Da nisam pročitao ime Nebojše Simeunovića, ne bih pogodio o čemu se radi. Je li i on prijatelj benda?

Drago mi je da si to konstatovao! Pa da, znamo se, naravno. To je pesma koja je snimljena pre 30 godina i  ona mi se vrtela po glavi, pogotovo kako su bili krenuli protesti i pobune građana. Gledam šta mogu, kakav skroman doprinos svemu tome da dam. Taj tekst, u stvari refren pesme „Ustani i kreni“, uzeo sam i otpevao. I to je pesma koja je rađena kompletno pomoću veštačke inteligencije, a postoji i spot isto urađen pomoću AI. Ovo je 21. vek, postoje sve ove savremene alatke, samo je pitanje kako se one koriste tj. da li će one koristiti tebe ili ti njih.

Da li želiš nešto da dodaš i o Peteru Ferencu jer je i on prisutan na albumu? Rekao si da ste sarađivali i ranije.

Mi smo bili baš dobri prijatelji, znamo se od početka devedesetih. On je neko vreme živeo u Makedoniji sa porodicom, ali kada se vratio, pao je dogovor da se rade predstave – u dve godine po 5 ili 6. On je bio glumac i reditelj. Mala digresija: ni sa jednim bendom sa kojim sam svirao nisam imao klasičnu turneju, u smislu da si na putu toliko i toliko. Ali, desilo mi se da jednu predstavu – „Galeb Džonatan Livingston“ – izvedemo 37 puta za 43 dana po različitim mestima. To je bila turneja!

Tada sam imao band “Šerbet Underground”, na čijim albumima je takođe učestvovao. Jednostavno, bilo mi je logično da ga i sada pozovem da govori neku poeziju. Na primer, jedna pesma na ovom albumu, koja je kasnije dorađena, datira još iz vremena kada sam bio u Ekvadoru. Nešto sam se zezao i simulirao dopis ruskih pesnika 2021. godine. To sam mu poslao da izgovori i to mi je stajalo na računaru, eto, sve do sad.

Takođe, video sam i ime Ivana Glišića koji je svakako interesantan lik. I on je autor jednog teksta?

Da, pa Ivana isto znam još od osamdesetih. Tada je čitava ta jugoslovenska pank, hardcore, fanzinaška scena bila uvezana i, naravno, taj krug ljudi se dobro poznavao. On je isto sad bliže osam banki. Ivan je krajem šezdesetih pisao tekstove za jugoslovenske popularne izvođače, a onda mu se desio neki klik u glavi i sa skoro 50 godina je otkrio pank. Od tada smo u kontaktu. Ivan je negde bio okačio ovaj tekst i ja sam ga detektovao. Dobio sam njegovo dopuštenje da ga iskoristim.

Šta bi ti rekao o albumu: šta je njegova misija, šta si hteo da predstaviš?

Iskreno, bio sam u nekoj svojoj lošoj životnoj fazi. Stvarno sam mislio da ću sve da batalim, u smislu da koristim bilo kakva izražajna sredstva.  Međutim, muzika je na terapijski način učinila da prevaziđem neke stvari. Literarne ambicije nikad nisam imao, ali u svemu tome desila se i zbirka poezije koja je sastavni deo albuma. Ovo je za mene bila terapijska stvar, neki autoironijski otklon prema svemu, i posle dugo vremena sam se uželeo živog sviranja. Za divno čudo, i mojim prijateljima i kolegama se takođe svira, pa je to nešto što sada promišljam: da se skupi ekipa, možda da apliciramo na neke festivale sledeće godine.

Da li je album već izašao kao CD izdanje? Sve radite sami, pa i dizajn?

CD je u printu, trebalo bi uskoro da izađe, samim tim bilo bi dobro i da napravim promociju u nekom momentu. Što se tiče dizajna, omota, kao i plakata i flajera, radila ih je Aleksandra Rajčić. Samo prva dva, tri albuma nije radila ona. Još bih spomenuo Nikolu Stojanovića koji je za ovaj album uradio sedam ili osam spotova. Uradio bih promociju baš zbog njega pošto je to bio veliki posao.

Gde u Subotici vidite mogući prostor za sviranje, a i generalno, kako se tebi čini situacija sa prostorima za svirke u gradu danas?

Sve institucije, ceo gradski budžet za kulturu pod monopolom su nacionalista i lova ide svim tim kulturnim centrima koji održavaju tradiciju, a u stvari ne rade ništa suštinski. Ako govorimo o savremnoj umetnosti, koliko se tek za to izdvaja. Ono što mislim da je dobro i zbog čega je Subotica vitalna, jeste da imamo alternativne kulturne centre ili tačke okupljanja. Imamo „JMS“ koji vodi Armand Mesaroš, imamo „Klaru i Rosu“ sa svojim profilom programa,  a tu su i momci iz Hardwired-a. Znači, postoje neka tri prostora gde se može svirati. Ima još par mesta u gradu, odnosno kafića gde se održavaju svirke, ali na ova tri mesta ide taj neki profil publike.

Čime se sada baviš?

Jedno vreme sam se isključivo bavio samo muzikom. No tada sam, ne znam, bio mlađi, ono – više živaca, pa sam se snalazio tamo-vamo. A sada trenutno radim kao portir – zli portirko koji pravi neku svoju sumanutu muziku. To ti je isto ono – propadanje umetnika u starosti (smeh).

Mogao bih da se preselim u Beograd, tamo su poslovi, tamo se radi primenjena muzika, još uvek imam dosta poznanstava, ali ne znam… Nisam spreman za Beograd, postao je jednostavno nehumano mesto za život. Bez obzira što znam divne ljude, ja naprosto ne bih mogao da živim tamo. Odgovara mi subotički ritam.

Šta ti nedostaje u Subotici?

Više dešavanja u svakom slučaju. Da se više uloži u savremenu kulturu, umetnost, jer će to u nekom momentu postati tradicija ovog grada, za 30 ili 50 godina. Možemo da se naslanjamo na tradiciju od pre 100 godina, ali neko je u međuvremenu stvarao nešto. Gradski oci bi trebalo da imaju više sluha za to.