Mirana Dmitrović: Sto godina garancije

Moj definitivan odgovor na pitanje šta je izlaz iz ove situacije u kojoj se nalazimo je da institucije sistema moraju da prorade: da policija hapsi one koji krše zakon, da državno tužilaštvo te iste kriminalce procesuira, a sudstvo da im po važećim zakonima sudi – ni po babu, ni po (političkim) stričevima.

Prošle godine, mislim da je bio pozni oktobar, dva dana sam bila u Bijeljini. Mala delegacija iz Subotice, nas tri, posetile smo ovaj grad u Semberiji nakon što su prethodno predstavnice tamošnjih udruženja građana bile u našoj lepoj varoši.

Oduševljene su Suboticom, njenim koloritima, svim našim tornjevima, a naročito Sinagogom, Rajhlovom palatom, i spokojem kojim odiše Palić. Da, i sve je čisto, kažu.

Sada je red na njih da nas tri Subotičanke upoznaju sa glavnim tačkama susretanja, ali i razmimoilaženja različitih identiteta na mapi Bijeljine.

Tamo je bio rat.

Ožiljci tog rata još uvek su uklesani u prostor, a što je žalosnije – i u ljudske duše. Prošlo je više decenija, ko će to da broji, ali se i dalje priča o potrebi pomirenja.

Dan je prelep, obasjan suncem, i sve je žuto na vrhuncu miholjskog leta te, 2024. godine.

U samom središtu Bijeljine zastajemo kod Muzeja Semberije. Naš domaćin – nekada novinar, a sada vodič kog je za svrhu ove posete delegirala lokalna turistička organizacija – jednim pokretom ruke usmerava nam pogled ka onome što se danas zove Zgrada Gradske uprave.

„Moram vam“, kaže, „ispričati jedan kuriozitet. Prije nego što se, 2010. godine, navršilo 100 godina od izgradnje Gradske kuće, iz Beča je stigao dopis da je isteklo 100 godina garancije i da Austrija, kao nasljednik Austro-Ugarske, nema više odgovornosti za tu zgradu“.

Svi smo se blago nasmejali, pa i ja.

Ova epizoda iz života, svrstana u folder koji u vlastitom registru iskustava zovem „Razmena“, nenadano mi se vratila u sećanje nakon održane tribine kod „Klare i Rose“ u kojoj sam učestvovala kao sociološkinja i kao novinarka Magločistača.

Tema je bila dijalog u podeljenom društvu: da li je u takvom društvu dijalog uopšte moguć, ili smo prešli granicu gde povratka nema? Ko smo mi (kulturni, obrazovani, pismeni), a ko su oni drugi (čitaj: sve suprotno – nekulturni, neobrazovani, nepismeni), i da li su ti drugi – pazi sad dokle smo došli – „opredmećeni“, bezlični entiteti sa kojima razgovora nema?

Mnogo mi je zasmetao taj epitet „opredmećeni“, što u datom momentu mislim da nisam dobro artikulisala. Rekla sam: „Meni lično fali razmena argumenata sa tim ljudima sa druge strane“.

Kako oni, na primer, vide situaciju u zdravstvu?

Da li misle da zdravstvo u Srbiji danas funkcioniše? Jer, evo, jedino mogu da kažem da zahvaljujem bogu – u kog ne verujem – da sam zdrava. I ja, i moja uža porodica. Pa, ne možete da se pregledate sa simptomom hronične povišene telesne temperature, a da prethodno tri dana u napred niste znali da će vas ta temperatura oboriti u krevet jer morate blagovremeno da se zakažete kod lekara opšte prakse – u ambulanti koja zvrlji prazna?

Da li mislite da obrazovanje u Srbiji danas funkcioniše, a da vam dete ne izađe iz osnovne škole ne znajući da piše pravilno ni ćirilicu, ni latinicu? Da u jednoj reči ne brka slova azbuke i abecede ? Ma, da ne sriče dok čita?

Da li mislite da pravosuđe u Srbiji danas funkcioniše? Rak-rana ovog društva?

Spisak je predugačak, i ne želim da patetišem.

Iz sećanja mi, evo, izvire samo još jedan primer. Portal Magločistač je pre ohaj vremena pisao o kladionicama. Konkretno, u najneposrednijoj blizini Osnovne škole „Sonja Marinković“ na Prozivci podignuta je tek jedna u nizu ove pošasti koja razara osnovnu ćeliju društva – porodicu. Reagovale su sve nadležne institucije, i ništa. Jedno veliko – ništa.

Ako iole malo putujete van okvira ove naše kabadahije, kažite mi, koliko tih kladionica ste izbrojali u jednoj ulici u centru, a koliko van centra? I koliko tik uz škole? Ja nisam nijednu.

Da se vratim na onu tribinu „Klare i Rose“ i na Bijeljinu.

Moj definitivan odgovor na pitanje šta je izlaz iz ove situacije u kojoj se nalazimo je da institucije sistema moraju da prorade: da policija hapsi one koji krše zakon, da državno tužilaštvo te iste kriminalce procesuira, a sudstvo da im po važećim zakonima sudi – ni po babu, ni po (političkim) stričevima.

Kad se raščisti taj talog, ostaće narod – jedan, nedeljiv, “neopredmećen”, bez obzira na današnje, kako se čini, nepremostive podele. I to će biti solidan osnov za uspostavljanje nekog novog početka i nedostajućeg dijaloga.

A prvi znak ozdravljenja našeg društva i države će mi biti jedan dopis da i nakon 100 godina od izgradnje nečega, bila to železnička stanica, škola, bolnica, administrativna zgrada, neko (čitaj: instituacije) vodi računa o tome da li garantuje ili NE garantuje za bezbednost moju, mog deteta, i njegovih ili njenih potomaka.