Maja Savić: Priroda i društvo

Po prvi put otkad znam za sebe, voda se povukla toliko da sam u mogućnosti da kopnom šetam uz celo jezero. Od mola do mola. Ali ne ovog na plaži, već onog riblovačkog. Kopnom. 

“Ako pustimo da priroda sama radi svoje, onda ćemo jednog dana imati močvaru, rit i na kraju livadu”, rečenica je od pre tri godine prof. dr Branka Miljanovića, koja mi ovih dana odzvanja svaki put kad prođem kraj Bačkotopolskog jezera.

A priroda u poslednjih mesec dana baš očigledno radi svoje. I ne pita nas za mišljenje, turističke ili privredne potrebe, niti kakve smo planove imali u vezi sa uređem priobalja Bačkotopolskog jezera. Rezultati njenog rada su danas uočljiviji više nego ikad i više nego onog ljudskog.

Baš kao da nam prekorno poručuje da je uzela stvar u svoje ruke jer je mi duže vreme puštamo da neometano dela. A nije nas ona terala da pravimo veštačko jezero.

Tako obalu, koju je donedavno prekrivala voda (zvanično letos bezbedna za kupanje i ugodna za floru i faunu) već sada postepeno zauzimaju mladi izdanci trske i brojni primerci nekog ružičastog korova, koji iz kamenčića buja munjevitom brzinom.

Pored neverovatnog broja mrtvih školjki različitih veličina, kojih ima u tolikom broju da krckaju pod nogama, mogu se videti i razni predmeti: ribolovačka mreža, flaša, čizma, papuča, čarapa, flaša, razbijen mobilni telefon još uvek sa karticom, šnala, još jedna flaša…

Svaki od tih odbačenih predmeta bi mogao da ispriča neku svoju drugačiju priču kako je završio pod vodom, ali im je zajednička ona koja ih je sada učinila vidljivima na plaži nekih novih dimenzija – priroda.

Po prvi put otkad znam za sebe, voda se povukla toliko da sam u mogućnosti da kopnom šetam uz celo jezero. Od mola do mola. Ali ne ovog na plaži, već onog riblovačkog. Kopnom. 

I to kao da je sada postala nova turistička atrakcija – šetati ili raširiti ćebe i sesti na mesto na kojem je do pre mesec-dva bila voda. I posmatrati jedno – nestajanje. Nova turistička atrakcija na (po)molu.

Uz tihu zamerku lokalnom stanovništvu iz vremena kada se o ovom jezeru moglo pročitati, čuti i videti samo afirmativno – da je među posetiocima u jeku turističke sezone na “najčistijem jezeru u Vojvodini” uvek bilo više stranaca nego domaćina – čini mi se da je ovo mesto sada postalo i atraktivnije za lokalce.

“Škljoca” se na sve strane kako bi se zabeležili neki novi kadrovi, dosad neviđeni. Kao kad želite da ovekovečite nešto sa čim se više nikada nećete susresti. Društvene mreže su preplavljene takvim albumima na koje se nižu “tužnići” i komentari “tužno” i szomorú.

Tu su serije foto-albuma koje prate kako se voda povlači. Kao kad smo bili mali i nizom crteža u kojima ista Mini ima samo različite položaje ruke pokušavali da napravimo jedan ceo pokret mahanja u našem malom animiranom filmu.

Osim brojnih fotografa i jednog jahača na smeđem konju, koji kao da je zašao u vodu ne bi li i sam odmerio njenu tužnu dubinu, srela sam i dve osobe koje obilaze nove dimenzije jezerske plaže sa malim ašovima i detektorima za metal. Njima možda prizor bude i radostan. 

Nekoliko metara ispred molova potpuno je suvo, a uz same molove ljudske stope su već utabale prečice kroz trsku do novonastale obale, a (pretpostavljam) vlasnici molova uredili okolinu. Drveni stupci koji su nekada na površini držali ribolovce i njihove mamce, sada samo svedoče dokle je voda nekada dosezala. A dosezala je visoko.

I, gde je sad sva ta voda?

U jednoj od mojih prvih analiza na ovu temu iz 2022. godine, kada sam počela da “kvarim” tu afirmativnu atmosferu u onlajn tekstovima o Bačkotopolskom jezeru, kada su stupci molova još koliko-toliko bili pod vodom, dobila sam podatak da leti dnevno može da ispari i do 1 centimetar vode, ali i informaciju da je protok Krivaje tokom prosečne godine toliki da bi ona za godinu dana mogla da napuni jezero.

Takva informacija je – uz podsećanje da smo i ranijih godina imali niske vodostaje – zaista ukazivala da će sve biti u redu, jer će u najgorem slučaju za nekoliko meseci Krivaja dopuniti nedostajuću vodu u akumulaciji.

Sve zvanične izjave od tog momenta do sada su išle u pravcu da nema mesta panici. Dešavalo se i ranijih godina. Suša je.

Na sumnje da su se bunari bušili prekomerno i nelegalno, Pokrajinski sekretarijat za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj kaže da ne postoji kauzalna veza između vode u jezeru i bunara. Suša je.

“Zobnatica” a.d. ćuti. Suša je.

Opština Bačka Topola kaže: “Nismo nadležni, ali pratimo situaciju i apelujemo”. Suša je.

JVP “Vode Vojvodine” odgovaraju: “Navodnjavanje je obustavljeno”. Suša je.

Vodotok Krivaje, i pored toga što je uzvodno od jezera na nekoliko mesta nelegalno pregrađen – ne utiče na vodostaj akumulacije. Suša je. (Ne znam kako ovu informaciju da iznivelišem sa onom gore da bi Krivaja za godinu dana mogla da napuni akumulaciju osim da od 2022. još nismo imali prosečnu godinu.)

“Radimo na projektu izgradnje kanala kojim će se voda dopremati do jezera.” Biće vode, samo da se priroda (a i društvo) još malo strpi.

Dakle, voda je isparila. Pa, ona je valjda jedina stvar na ovom svetu za koju bez podozrenja možemo to reći: nema je – isparila.

Tri godine kasnije, dakle, u vezi sa pitanjem nestajanja Bačkotopolskog jezera zvanično su sve ustanove preuzele delovanja iz svoje nadležnosti. Međutim, Krivaja jezero očigledno nije napunila, niti vizuelno deluje kao da će se to uskoro desiti.

Hoćemo li, kao malo društvo izmoliti još malo strpljenja kod velike prirode?

Ako nećemo, kako bi izgledalo kada bismo došli do stadijuma one livade prof. Miljanovića sa početka teksta? Da li to iko pokušava da zamisli?

Ja verujem da bi priroda vrlo brzo prostoru dala neku novu, drugačiju notu, opet nas ne pitajući sviđa li nam se to ili ne. Baš je briga! Uzela je vodu, pa posejala ružičasti korov. Može joj se.

Trunku nade mi, ipak, uliva činjenica da je jezero 1976. godine izgrađeno u dolini Krivaje. Možda nam onda u iščekivanju kanala Tisa-Čik-Krivaja, ostane bar ona – Krivaja. Prirodna tvorevina. To bi onda bio nekakav kompromis između društva i prirode.

Pa, to onda ipak neće biti livada!

A možda ćemo i svedočiti novom punjenju ove akumulacije. Njenom novom životu na njen 50. rođendan. Volela bih da i Magločistač, za promenu, bude pozvan bar na tu svečanost.

U međuvremenu, samo pitam, gde će biti smeštene zvanice poput: šarana, štuke, smuđeva, deverike i ostalih? Hoće li i njih rešiti priroda?

Suša je.

Sve tekstove koje je do sada Magločistač objavio u vezi sa Bačkotopolskim jezerom možete naći OVDE.