“Prepolovljeno pozorište” iz Meksika u Subotici: Dečije emocije i maštu ne treba suzbijati

Guanajuato, grad i istoimena savezna država u centralnom delu Meksika, od Subotice je vazdušnom linijom udaljen 10.400 kilometara. Odatle su pravo na Međunarodni festival pozorišta za decu, 32. po redu, stigli članovi pozorišne trupe “Prepolovljeno pozorište” (Teatro Demediado), Lorena Kasper Tores i Gerard Kuriel, kako bi izveli svoju predstavu “Upleteni među lutkama”.

To je priča o dvoje zatvorenika koji, dok kopaju rupu kako bi pobegli iz zatvora, pronalaze magičnu vreću s raznim predmetima koji, kada ih dodirnu, misteriozno oživljavaju različite likove koji su prethodno i sami bili zatvoreni.

Od trenutka kada pronađu tu vreću, kreće serija muzičkih i plesnih tačaka koja potpuno obuzme glavne junake, ali i – publiku: deca u Dečjem pozorištu Subotica su tako ustajala sa svojih sedišta kako bi i sama zaplesala, i to ne jednom, nego u više navrata.

„Ja iskreno nisam razumeo zašto su stariji utišavali decu tokom predstave. Nama to ne smeta, naprotiv, želimo da ih čujemo! Sretni smo ako pričaju i ako ih pokreće predstava”, rekao je u razgovoru za Magločistač Gerard nakon što je predstava “Upleteni među lutkama” završena.

Štaviše, i on i Lorena jako vole interaktivnost – zato uvek iskoriste priliku da u svoje izvedbe uključe pojedince, pa je tako i autor ovih redova nenadano, igrom slučaja, završio na pozornici, makar na pet minuta bivajući deo čarolije zvane pozorište.

„Ljudi su oni koji pokreću predstavu. To je uvek izneneđenje i za nas jer ne znamo kako će ta osoba reagovati. Lorena mi je rekla posle – ‘Ti si izveo nekog glumca’, a ja kažem – stvarno ne znam koga sam izveo. Mislim da mogu da osetim ljude, onako otprilike kako će reagovati. Momci ispred tebe su delovali jako namršteno, ti si mi delovao kao neko ko će možda pristati. Ne želimo nikad problem ni sa kim. Naš performans je uvek interaktivan i nikad nije potpuno isti. Zavisi i od teme predstave, nekad je sporija, bez pesama i mirnija, ponekad je u potpunosti u interakciji s publikom“, objasnio mi je Gerard tokom razgovora.

Kad god im se pruži prilika, ovaj dvojac u svoje predstave uključuje i čitavu publiku, nadovezuje se Lorena:

“Imamo predstavu koja je jako voljena u Meksiku – ‘Krava koja želi da bude leptir’. U suštini, radi se o kravi koja je u iluziji da je leptir. Na kraju predstave za našu kravu vežemo balone sa heliumom i ona odleti. Ta predstava se uvek završi bez aplauza jer sva deca samo otrče za kravom da vide gde će da odleti. Nama to, naravno, isto ne smeta”.

Jednostavno, deci dopuštaju da budu slobodni i da iskazuju svoje emocije.

“Odrasli su stava da je mašta nešto loše, fokusiraju se na karijeru, novac, svoj mobilni… Kada odrastemo, mislim da izgubimo dosta od te dečije razigranosti i zato ja volim da budem sa decom”, kaže Lorena.

Ona i Gerard su oboje rodom iz Meksiko Sitija, ali su se pre 25 godina odselili u Guanajuato, gde su i osnovali svoju pozorišnu grupu Teatro Demediado koja zvanično postoji od 2001. godine.

„Kada smo se upoznali, on je bio klovan po profesiji, a ja lutkarka. Obučavali smo jedno drugo i na kraju počeli da radimo zajedno, kombinujući ove veštine“, priča Lorena.

Oni su takođe i učitelji i sve vreme rade s decom koju podučavaju tajnama i lepotama teatra i lutkarstva.

„Teatro Demediado činimo nas dvoje, ali često sarađujemo s drugima, najčešće s mladima, obično baš sa onima koji su prve korake napravili kod nas. Trenutno imamo 6 učenika. Mi pravimo lutkarske predstave, a ponekad smo i klovnovi. Sve naše predstave su za decu i imamo otprilike 12 predstava s kojima možemo da gostujemo. Konkretno s ovom predstavom obišli smo ceo Meksiko, bili smo u Venecueli, SAD-u, Albaniji, i sada smo u Subotici. Kada idemo u Sjedinjene Američke Države, sarađujemo s imigrantskim zajednicama koje su napustile Meksiko“, kaže Lorena.

A predstava „Upleteni među lutkama“, dodaje, na njihovom repertoaru nalazi se već pune tri decenije, ne gubeći na atraktivnosti:

„Ova predstava je nastala na ulicama Meksika. Igrali smo po 4-5 kratkih predstava na dan po ulicama, ali ova se nekako najviše svidela ljudima i tražili su od nas da napravimo dužu predstavu. Onda smo je izmenili, dodali druge likove, dodali još pesama i ljudima se to jako dopalo i igramo je i dalje. Ova predstava nam je i dalje interesanta, jer zahteva najviše pripreme“.

Naravno, tokom 30 godina, predstava je imala i drugih izmena jer su se, naglašava Lorena, i vremena promenila:

„Ono što smo izbacili iz ove, ali i iz svih drugih predstava, jesu prizori nasilja. Zašto? Zato što je stvarnost u Meksiku puna nasilja i deca to gledaju svakodnevno. Konkretno u ovoj predstavi se ranije pojavljivao mali miš kog ubije jedan od zatvorenika i deci se to nije dopalo. Ne želimo da se deca osećaju uznemireno, zato nema nasilja u predstavama. To je pravilo“.

Više puta tokom razgovora, Lorena je imala potrebu da izrazi zabrinutost zbog velikog broja mladih koji se u njenon zemlji okreću narko kartelima i generalno kriminalu kako bi preživeli.

Država Meksiko, kaže, pokušava kroz različite programe da pomogne tim mladim ljudima, a jedan od načina je i kroz umetnost.

„Meksiko je sada u veoma specifičnoj situaciji što se tiče dečijeg teatra. Mislim da je dečiji teatar trenutno jako lep i profesionalan. Vlada Meksika želi da skloni decu sa ulica. Nažalost, mnogo dece, kako sam rekla, učestvuje u kriminalu ili su zbog kriminala postala siročad. Zato se ulaže u predstave za decu, žele da im poruče da nisu sami, žele da im pomognu u odrastanju i mislim da je to pozitivno“.

Na pitanje da li imaju problem s dostupnošću adekvatnih prostora u kojima mogu da nastupaju – a s čim (još uvek) problem ima i Subotica – Gerard uz smeh odgovara:

„Pa, Meksiko je isti! (smeh). Mislim, dobra stvar je što mi možemo da nastupamo bilo gde, mi možemo i često nastupamo i na otvorenom prostoru“.

„Da, pozorišta se zatvaraju i otvaraju”, nadovezuje se Lorena, ali i ističe da njima za izvođenje predstava nisu neophodna, pa nastupaju i po školama, na otvorenom…

“Mislim da je slična stvar svuda po svetu. Neophodno je da neko podrži finansijski sve ovo jer, svesna sam, na kraju dana većina dece će pre izabrati novac nego da se bavi nečim možda nesigurnim, pa makar dolazili do novca kroz kriminal i rizikovali svoje živote. Tako da – da, teško je. Mi ne dobijamo novac od vlade za pripremu predstave, dobijamo za izvođenje predstava, ali izradu lutaka i kostima, recimo, finasiramo sami.“

Tako trenutno rade na jednoj većoj predstavi koju bi trebalo da izvedu u oktobru u Meksiku s decom iz ruralnih područja.

„Pripremamo predstavu koja je adaptacija Servantesovog romana ‘Don Kihot’ koju ćemo izvesti u oktobru na jednom velikom internacionalom sajmu knjiga u Meksiku. Igramo je s decom iz ruralnih zajednica, to su zajednice koje su potomci starasedelaca Meksika i to će biti prvi put da ta deca nastupaju negde“, kaže Lorena.

Njihova misija je da donesu pozorište tamo gde ljudi možda nemaju lak pristup kulturnim sadržajima, bila to sela, škole, bolnice, ili zatvori. Oni žive za svoj poziv, i pritom doslovno, u državi kakva je Meksiko, spašavaju živote.