prof. dr Aleksandar Čučković, foto: NJ/Magločistač (arhiva)
Svi smo mi ovde predugo ćutali, pa nam se dogodilo ovo sa čime se suočavamo. Međutim, sada je, uostalom kao i svagda, zgodno odgovornost ograničiti samo na neke članove društva.
Ekonomski fakultet u Subotici danas okončava nastavu u drugom semestru, a sutra započinje realizaciju ispita. Nijedna od ovih aktivnosti ni u Subotici ni na odeljenju fakulteta u Novom Sadu ne odvija se u prostorijama ustanove, kao što je to uobičajeno, nego ili u virtuelnom prostoru platforme za učenje ili u prostorijama novouspostavljenih “naučnih baza” fakulteta u lokalnim srednjim školama.
Zvuči kao fantazmagorija, ali to je u Srbiji realnost. Valja se odmah zapitati: da li uzimanje učešća u tako iščašenoj stvarnosti čini učesnike lično odgovornim? Da, bez ikakve sumnje. Ali nemojmo da stanemo kod te konstatacije, nego se zapitajmo: da li je ta iščašenost svojstvo današnjeg trenutka ili je ona u našem društvu prisutna već duže vreme? I, shodno tome, nisu li za takvo stanje odgovorni svi akteri društva, a ne samo neki, u ovom slučaju univerzitetski profesori?
U najkraćem, postoje dva razloga za tako neobično postupanje: jedan je što su studenti u protestu blokirali fakultetske zgrade, a drugi je što su vlasti preko nadležnih organa naložile održavanje nastavnih aktivnosti van tog, sada nepristupačnog, prostora.
Studenti, dakle, istrajavaju u blokiranju fakulteta, kao jedinih institucija koje su prethodno solidno radile, da bi ukazali na činjenicu da druge državne institucije (vlada, parlament, sudstvo, zdravstvo, školstvo, policija i sl.) u još manjoj meri ispunjavaju svoju društvenu ulogu.
Možda zvuči besmisleno blokirati nešto što koliko toliko radi da bi se ukazalo na problematičnost rada skoro svega drugog, ali je očigledno upravo to jedan od retkih preostalih mehanizama da se ukaže na razorenost države i bespomoćnosti njenih građana.
Profesori fakulteta su se našli u situaciji da su im uskraćene zarade, njihove uprave su se našle pod vanrednim inspekcijskim nadzorom, fakulteti pred opasnošću da ostanu bez novih studenata, a svima njima zajedno preti donošenje novog zakona o visokom obrazovanju, koji bi, prema izjavama zvaničnika, bio neuporedivo restriktivniji, jer bi, po svoj prilici, dokinuo autonomiju fakulteta.
U takvim okolnostima i pred takvim pretnjama, pre ili kasnije, poklekli su svi fakulteti u Srbiji. Iako nije nevažan trenutak kada je ko poklekao, očigledno je strah od ugrožavanja lične egzistencije profesora i ubrzanog urušavanja visokoobrazovnih institucija nadjačao ideju o otporu po svaku cenu.
Da li je takvo postupanje tek rezultat kukavičluka aktera visokog obrazovanja? Da li bi smelost nepokolebljivog istrajavanja brže dovela do priželjkivanih promena? Verovatno, ali ne bez posledica. Ipak, znamo kako izgubljene bitke ne znače nužno i izgubljeni rat, ma koliko to štetilo moralu boraca. Utoliko i ovo balansiranje između kukavičluka i smelosti ima šanse da ipak bude izraz hrabrosti. Uprkos osudama javnosti i pritiscima vlasti. Kako je to davno postavio Aristotel: vrlina je ontička sredina (između krajnosti), ali je ona u vrednosnom smislu – maksimum.
Svi smo mi ovde predugo ćutali, pa nam se dogodilo ovo sa čime se suočavamo. Međutim, sada je, uostalom kao i svagda, zgodno odgovornost ograničiti samo na neke članove društva. Da budem jasan: vlast je odabrala profesore kao metu svog napada da bi umanjila kapacitet otpora, a nisu profesori ničim izazvani pokazali pokornost i sebičnost time što su svoju egzistenciju i opstanak institucija kojima pripadaju pretpostavili očekivanoj spirali samožrtvovanja.
Ipak, ko bi uopšte i pomislio kako popustljivost ne bi trebalo da bude kažnjena prezirom? Mogao bi to, na primer, da učini onaj ko ne bi shvatao da je popustljivost rezultat dugogodišnjeg razaranja društvenog tkiva, a ne izraz trenutne slabosti pojedinaca.
Ukoliko budemo razumeli da je ovo o čemu govorimo samo konkretan simptom mnogo opštije društvene krize, bićemo sposobniji da zacelimo pokidane društvene veze. Bez razvoja osećanja solidarnosti nema nam oporavka, jer je upravo solidarnost njegova mera. Ako sve bude kako treba, naposletku će se među nama pojaviti i poverenje. Ali kako je ono izrazito krhko, valjalo bi da u njegovom negovanju istrajemo. Zauvek.
Autor teksta je profesor etike na Ekonomskom fakultetu u Subotici.
5 Komentara na
“Prof. dr Aleksandar Čučković: Kriza poverenja – studenti i profesori danas”
Dokle će bre kad god mu neko dune na〔nadređene〕, neki samoprozvani Sv. Georg da dilazi i drži opelo po celom gradu i to pozivnice bez? Krajnje je vreme da prestane da prlja sve čiste i lepe ljude oko sebe i time barem pokuša da spasi to malo dece od sve veće bruke i sramote za koju je lično odgovoran. Laži, drakost i licemeratvo koje posejao je prerodilo ove godine. Ako mu i dalje nije jasno, nek mu je gospod njegov u pomoći.
Tako je Saviću junače naš! Treba da dođe malo kod nas do kafane da vidi kako se čopor naš drži na broju. Problem nam je što nam je odnos ovnova i ovaca 7:1! Ali ponosno mogu reć da se to malo ovčica drži junački, dok one koje nedaju ćeramo iz čopora. Ne moš drugačije jer kiza nam je…
Ovo je prvi profesor i dekan koji je na pravoj strani društvene istorije. Svaka čast na poštenju i hrabrosti koju je ovaj čovek pokazao.
Gospodina profesora je zasenila lična borba za vlast. On zaboravlja da mu je poverena poziciji prvog čoveka fakulteta gde je njegova zakonska obaveza da obezbedi nesmetani rad fakulteta, kao i zarade zaposlenim na fakultetu. Ako on to ne može zakon propisuje šta mu je dalje činiti. A ako to ne želi uraditi, da bi se nekome dodvorio čini krivično delo. Ničija nije do zore gorila, pa neće ni njegova, kao ni trenutne vlasti.
Čovek koji predaje ETIKU trebalo bi da malo ispravnije shvata događaje u društvu. Oni koji su odabrali da žrtvuj u profesore i visoko obrazovanje su “studenti” u blokadi, a ne vlast. Stavljam ih pod znake navoda, jer (imali indeks ili ne) nisu to studenti nego aktivisti raznih stranaka. Prema tome, neka etičar razmisli o svom položaju i u cilju demokratizacije učini prvi korak – podnese ostavku na fakultetu gde nema nikakvu podršku.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 86. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.