Istoričar Milivoj Bešlin za Storyteller: Autokratski režimi dolaze na vlast kad građani nisu spremni da brane demokratiju

Kada u jednoj državi pojedinac na vlasti obesmisli sve institucije, namećući se kao “otac nacije” koji jedini i neposredno komunicira sa građanima i građankama, kada prekoračuje ovlašćenja, medije pretvara u propagandna glasila i onemogućava demokratske, fer i slobodne izbore, tada se može reći da građani i građanke te države žive u autokratiji, objašnjava za Storyteller istoričar Milivoj Bešlin, viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Kroz istoriju su autokratski obrasci u Srbiji bili pravilo, dok su se prve naznake demakratskih procesa desile tek početkom XXI veka.

Kako je kroz istoriju u Srbiji tekao proces demokratizacije, da li smo ikada živeli u demokratiji u njenom pravom obliku?

Ako demokratija podrazumeva stabilan pravni sistem, nezavisne i kompetente institucije, otvorene medije, konkurenciju, smenjivost vlasti, toga je u našoj istoriji zaista bilo veoma malo. Promene vlasti su se od XIX veka uglavnom dešavale nasilnim putem.

Pitanje je i da li uopšte imamo osnove, politiku, kulturu i ostalo za jedan demokratski poredak. Ako nemate socijalno i kulturno diferencirano i pluralno društvo, ako se neguje samo jedan tip političke kulture, onda je logično da zastupnik toga bude jedna partija ili jedna grupa ljudi.

Prvu mirnu smenu vlasti i neke naznake demokratije imalismo tek 2003. godine. To je trajalo, uz sve probleme, do 2012. godine kada je bilo očito da jedan čovek ili jedna grupa ljudi odbija da prihvati pravila igre. Vi možete imati demokratski poredak samo ako se svi povinuju pravima igre. Danas plaćamo cenu društvenog konsenzusa kojim je dozvoljeno da se pravila prekrše. 

Zašto narod  pristaju na autokratiju?

Najpre da razjasnimo teminologiju. Tokom ovih studentskih i građanskih protesta, svi govore o narodu, a malo ko o građanima. Devedesetih se upravo reč građanin mnogo više koristila, dok je narodnjačka, populistička retorika bila na Miloševićevoj strani. Uočio sam da se sada u javnom diskursu, studentskim objavama, gotovo više ne pominje građanin, svi govore o narodu. Ali ako želite da se borite protiv autokratije, onda, osim kolektivne slobode, koja je uglavnom sloboda od drugog, morate imati i individualnu slobodu, odnosno slobodu samosvesnog građanina. Tako da moramo ponovo da izgradimo tog slobodoumnog građanina koji ne pristaje na neke stvari. Ljudi, međutim, često menjaju slobodu za sigurnost. 

Zbog nestabilnosti koje smo imali nakon 5. oktobra, ljudi su imali utisak nepravde, korupcije, koja je naravno bila neuporediva sa ovom današnjom, ali je postojala i ljudi su želeli sigurnost i red. Autokrate najčešće obećavaju čvrstu ruku i da će tako uvesti red i pravdu. Ljudi su spremni da zarad tih obećanja o sigurnosti, redu i pravdi žrtvuju ličnu slobodu i da se povinuju autokratama i da im poveruju. Autokratije, posebno ove populističke, uvek obećavaju brza i laka rešenja za sve probleme. Tu nema institucija, žalbenog postupka, procedura. Postoji samo slobodna volja gde jedan čovek lupi šakom o sto i kaže: ovaj put će ovde da se pravi, ti ćeš da dobiješ traktor, ovaj zakon će sutra da se menja… Ljudi, posebno oni koji su manje obrazovani ili lično dožive nepravdu, povinuju se toj iluziji. To se nama desilo posle 2012. godine.

Šta to govori o nama kao društvu?

Govori da smo skloni autokratiji. Jer nas nije porobio nikakav fascinantan lider izuzetne harizme i intelekta, već običan aparatčik iz radikalske škole politike.

Koje mehanizme autokrate koriste da bi opstale na vlasti?

Mehanizmi koje koriste jesu novac, korupcija i manipulacija, ali to nije dovoljno. Potrebno im je društvo koje ne pruža otpor. Pitanje, koje nakon smene vlasti treba da se otvori u društvenim naukama, javnosti i oslobođenim medijima, je: kako da nam se sve ovo ne ponovi? 

Naše društvo nije reagovalo kada su ti mehanizmi postajali očigledni. Kada je većina počela to da uviđa, naravno da je bilo kasno.  Okovi su već bili stegnuti, a sada vidimo da se skidaju samo  nasilnim i vaninstitucionalnim putem. 

U takvim uslovima, ko treba da brani demokratiju?

Svi –  mediji, opozicija, civilni sektor… Društvo mora da pruži otpor. Nama se to nije desilo, sadašnja vlast je prošla kroz društvo, porobila institucije, medije i razorila politički sistem da bi uništila svaku alternativu. 

U demokratskom poretku je neophodna što veća jednakost između društva i države. Država uvek ima potrebu da što više toga normira, stavi pod kontrolu, ali društvo bi trebalo da je slobodno i da ne prepušta sve poluge državi. Tamo gde imate slabiju državu, a jače društvo, to su demokratski sistemi, a najgore autokratije su one države u kojima je država uspela da ubije društvo. 

Kako se smenjuju autokratski režimi?

Oni se nikada ili vrlo retko smenjuju na miran način. Dve stvari su nemoguće u autokratskim režimima: ne možete mirno, demokratski, institucionalno smeniti vlast, jer da može – ne bi bila autokratija i, ako je krenula šira društvena pobuna, autokratska vlast ne može opstati. Autokratski režim odlazi uvek uz nasilje, samo je pitanje u kojoj meri.

Šta nama u ovo vreme široke društvene pobune nedostaje?

Ne nedostaje nam ni volje ni hrabrosti. Legitimitet našeg autokrate je razoren i ne može da se obnovi i nema povratka na staro. To je ono što je dobra stvar. Loša je što nemamo političku artikulaciju. Ovaj opravdani bes na ulicama neko mora da pretoči u političku priču. Još uvek ne vidim ko bi bio nosilac tog političkog legitimiteta. Ako se to ne desi, rizikujemo produžetak stanja stihije i nasilja.

Da li kao društvo imamo kapacitet za promenu, a ne za zamenu?

Pomalo se plašim da odgovorim na ovo pitanje. Plašim se da kao društvo nemamo potencijal da iznedrimo neku suštinsku promenu. Vidimo da nismo u stanju da iznedrimo alternativu u političkom smislu. Imamo pobunu studenata, profesora i ostalih profesija. To je način na koje se naše društvo probudilo i pokazalo da ima demokratski potencijal. Ohrabrujuće je da otpor traje već gotovo godinu dana, ali zabrinjava što još uvek ne možemo da ga artikulišemo u politički pokret sposoban da smeni autokratsku i korumpiranu vlast. Ipak, hrabri me upravo to – da otpor traje i da društvo ne pristaje da se vrati u stanje straha i ćutnje.