Oproštajni govor bivšeg direktora Politehničke škole u Subotici Ise Planića: Kraj kao novi početak

„Osmeh na lice, budite vedri i kao što sam danas već rekao — budite hrabri, jer samo čovek koji je hrabar — može da misli na druge, a samo neko ko misli na druge — nije sebičan, a samo neko ko nije sebičan — nije zao, a samo onaj ko nije zao — može da zajedno sa drugima gradi zajedničku priču koja nas sve vuče napred.”

Oproštajni govor Ise Planića, dosadašnjeg direktora Politehničke škole u Subotici, na tradicionalnom okupljanju zaposlenih pred početak nove školske godine prenosimo u celosti.

Nisam imao nameru da danas na ovakav način razgovaramo i da se opraštamo. Dani pred nama će doneti rastanak, jer sve što ima početak, ima i svoj kraj, na ovaj ili onaj način. Na kraju se valjda boduje kako smo igrali. Trudili smo se, dali smo, čini mi se, svi zajedno kao kolektiv, sve od sebe da u svim ovim godinama iza nas, na ovom brodu, na ovoj lađi koja plovi, zajedno igramo svoju ulogu na častan način. I tako je i ostalo dо samog kraja.

Naravno, škola nastavlja dalje, ovo je sjajan kolektiv. Kada sam 2009. godine postajao direktor, pričao sam o tome kako je ovo jedan veliki brod koji plovi, kojeg je ponekad teško usmeriti, koji teško skreće, teško se zaustavlja. Krenuli smo u dobrom pravcu i meni se čini da danas Politehnička škola jeste škola koja ima dobru perspektivu. Ako sam nešto uradio u ovoj školi, uradio sam to zapravo zahvaljujući vama, i sve što smo u ovoj školi postigli, postigli ste zapravo vi. Ja sam se samo trudio da u svakom od vas gledam samo ono što je dobro i da to podstičem, jer u svakom od nas se nalazi sve, u svakom od nas je ceo svemir, i ako u ljudima tražite nešto, vi ćete to u njima i naći. Ja sam se trudio da u vama tražim ono što je dobro, da to podstičem, da podstičem zajedništvo i timski rad – to je verovatno jedini način da jedan tim uspe. Kad god smo funkcionisali kao tim, mi smo pobeđivali.

Neka to bude nešto što želim da vam poručim na samom kraju. U jednom timu svaki pojedinac mora da odstupi od maksimuma želje za ličnim ostvarenjem. Mora da da sebe ekipi kako bi svi zajedno napredovali za dobrobit svih i na takav način svako od nas pobeđuje. To je poruka Politehničke škole ovom gradu, to je poruka Politehničke škole obrazovnom sistemu, poruka nas ovde prisutnih ovom ludom svetu i ovom vihoru u kojem se svet nalazi. Ja drugo nisam umeo, dao sam onoliko koliko sam znao. Ono što mogu da kažem je da sam se trudio, pokušavao koliko sam mogao.

U svakom slučaju, hvala vam na svemu. Na neki način, svaki kraj je uvek samo jedan novi početak. To tako treba gledati. Osmeh na lice, budite vedri i kao što sam danas već rekao – budite hrabri, jer samo čovek koji je hrabar – može da misli na druge, a samo neko ko misli na druge – nije sebičan, a samo neko ko nije sebičan – nije zao, a samo onaj ko nije zao – može da zajedno sa drugima gradi zajedničku priču koja nas sve vuče napred. Celo društvo i ovu školu i svoje prijatelje i svoju porodicu, a vi ste meni posle 31 godine rada u ovoj školi zapravo porodica. Hvala vam!