NIKO NE MOŽE BITI NEVIDLJIV

Samo ove godine, više od 3 hiljade dece sa Bliskog Istoka i iz Afrike zatražilo je azil u Srbiji. Od svih njih čak 1.300 dece je bilo bez roditelja. Niko ne zna tačno koliko se dece-izbeglica nalazi na teritoriji Srbije, a baš oni mogu postati žrtve najtežih zločina, upozorava Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Đurović je naglasio da zaključno sa majem mesecom, azil je zatražilo 13.148 osoba, a za očekivati je da će njihov broj do kraja godine nadmašiti i 30 hiljada.

– Mnogo je imigranata kojima je potrebna pomoć. Sa svojim saradnicima svake nedelje više puta posećujemo beogradske prihvatne stanice. Naša pomoć je samo kap u moru u odnosu na njihove patnje, ali im ipak mnogo znači jer im je potrebna psihosocijalna i pravna pomoć da bi ostvarili svoja osnovna ljudska prava, da bi dobili zdravstvenu pomoć, da bi dobili dokumenta, te da ih ne strpaju u zatvor ukoliko zatraže azil.

– Većina imigranata na Zapad dolazi iz ratnih područja, zbog toga su istraumirani već pri polasku na put, a i na putu za Srbiju ih stižu mnoge druge nedaće…

– Tačno tako. Kreću sa teškim traumama i prolaze kroz velike teškoće na putu, naročito deca. Svako sa kime se na putu susreću, želi da izvuče korist od njih. Znaju da izbeglice imaju para i zbog toga postaju meta zločina. Najmanje ih iskorišćavaju ovde u Srbiji, ali ipak prolaze kroz mnoge zemlje dok stignu do nas. Na primer, ovih dana smo u bolnicu u Pančevu odveli ranjene koji samo oči mogu da pokreću. I kod Leskovca je njih nekolicina povređena, postali su nepokretni, a bilo je i primera da smo morali pomagati pri porođaju… Sve je više izbeglica, na beogradskoj autobuskoj ili željezničkoj stanici čekaju, šetaju se gradom. I iz toga se vidi da je ova pojava primila tolike razmere da se više ne može kontrolisati. Ne ohrabruju ni vesti koje stižu iz Grčke i Turske gde izbeglice stižu masovno. Grčka računa da će u toj zemlji zatražiti azil više od sto hiljada izbeglica, a u toj zemlji već sada živi više od milion stranih državljana.

– Zbog čega prolaze kroz Srbiju?

– Makedonska granica je veoma slaba, a kontrola granice u Rumuniji i Bugarskoj je toliko stroga da se radije upućuju prema Srbiji. Hrvatska je samo još jedna granica pre Šengenske granice. Srbiju sve to dovodi u veoma tešku situaciju, jer ne može izbeći teške posledice izbegličkog talasa, čak ni ako bi pokušala da strožijom kontrolom predupredi njihov dolazak. Mi smo poslednja stanica pre šengenskog pojasa, a naša zemlja je veoma slaba. Grčka je već odavno digla ruke od pokušaja predupređivanja izbeglica, a to znači da je i pred Srbijom teška budućnost. Jedino što država može da uradi je da bar pruži privremeni, jednogodišnji azil ljudima koji su pobegli iz zemalja gde im je život bio u opasnosti, kao što su Irak i Sirija. Tako bi ovi ljudi došli do dokumenata, imali bi lekarsku negu, a mogli bi i podizati novac sa računa, ukoliko im neko pošalje pare.

– Da li je naše društvo spremno na takav odnos?

– Nije. Mi smo jedno potpuno zapušteno društvo, koje od devedesetih nije bilo primorano da se suoči sa većom migracijom. Zbog toga nas je ova situacija, koja se pogoršava iz dana u dan, uhvatila nespremne. Nemamo institucije, nemamo prihvatne stanice i ova nespremnost može imati veoma ozbiljne posledice, jer potpune strance, koji su nevidljivi za sistem, ne umemo uključiti u zajednicu. A ako ih prisilimo da budu u sivoj zoni hodaće među nama kao senke i pokušati preživeti kako tako. Država ne sme dopustiti da nad ovim ljudima sude građani, kao što je za to u Grčkoj već bilo primera. Mi smo privredno siromašna zemlja koja ima šanse da preživi ovaj talas migracije samo u slučaju da izbeglice učini vidljivim. A pored toga što moramo poštovati granice, moramo u obzir uzeti i opšta ljudska prava čak i ako ovi ljudi ne žele ostati u Srbiji.

– Još ne postoji mogućnost za privremeni azil, ali ilegalni imigranti i sada mogu tražiti pravo na zaštitu, iako malo njih koristi tu mogućnost. Istovremeno, oni koji traže ovu vrstu zaštite, zbog sporosti administracije, je jako teško dobijaju.

– Nažalost, ljude ovaj proces udaljava od azila. Do prvog maja je azil zatražilo više od 13 hiljada izbeglica od kojih je ličnu kartu dobilo samo njih sedamdeset, a taj dokument je samo prvi korak na ostvarivanju bilo kakvih prava. Sistem izgleda kao da se trudi da imigrantima ponestane strpljenja da dobiju azil.

– Sve je više dece među izbeglicama…

– Radi se većinom o mladima između 15 i 16 godina. Deca beže od rata, neki od njih na put kreću sa roditeljima. Ponekad se pokrene celo selo kako bi oni koji stignu na zapad pomogli onima koji su ostali. A deca na putu ponekad gube roditelje. Bilo je slučajeva da deca, koja nemaju para, na put krenu sa krijumčarima ljudi, da na Zapadu „odrade“ cenu transporta. Deci se najbrže gubi trag. Ona su najosetljivija, a tokom puta doživljavaju i brojne traume: sile ih da rade, siluju ih i iskorišćavaju. Ovu vrstu kriminala je teško iskoreniti.

– Kao civilna organizacija koja pruža psihosocijalnu i pravnu pomoć, pokreće kurseve jezika i koja pokušava ovoj deci pružiti pomoć i u školi, šta vi kao takva institucija možete promeniti?

– Naša organizacija nije nastala sada; nastali smo još davno pre pojave izbeglica, tako da naš rad priznaje i vlada. 2008. godine je sa nama zajedno država izgradila sistem prihvatnih stanica jer država tada još ništa nije znala o ovim institucijama. Državni organi se oslanjaju na naš rad, ali mi ne možemo rešiti svaki problem, jer za to nemamo ni znanja, a ni kapaciteta. Civilna sfera bi se trebala pojačati na ovom polju jer je očigledno da država ne ume da prati ove brze procese. Važno je da je država formulisala strategiju. Ali migracija ne opterećuje jednako celu državu tako da lokalne samouprave koje se iz dana u dan suočavaju sa ovim problemom, moraju da se oslanjaju na tamošnje stručnjake koji imaju iskustva na tom planu. Trebali bi se iskoristiti i već postojeći sistemi.

Izvor: Mađar so