Leonid Pilipović, gitarista “Goblina”, za Magločistač: Pesma „Ima nas” je poruka svima da se ne predaju, da nisu sami

Pesma „Ima nas“ grupe “Goblini” ponovo odjekuje ulicama – ovog puta ne u klubovima, već na studentskim protestima koji se više od 11 meseci održavaju širom Srbije.

Ova pesma je tako, 30 godina nakon što je nastala, dobila novi život, ali njene reči su zadržale staro značenje: kako pre tri dececenije, tako i danas, one predstavljaju odraz mladalačkog bunta i potrebe za slobodom.

O toj simbolici, ali i o otkazivanju nastupa na 58. “Gitarijadi” u Zaječaru, te mestu rokenrola u današnjoj Srbiji, za Magločistač govori Subotičanin Leonid Pilipović, gitarista “Goblina”, koji i dalje veruje da „nas ima“.

Otkazivanje nastupa njegovog benda na “Gitarijadi” izazvalo je, naime, krajem avgusta ove godine veliku solidarnost među muzičarima i dovelo do bojkota ovog kultnog festivala. Razlog za otkazivanje bio je stav benda koji je podržao studentske i građanske proteste širom Srbije. Njihova pesma „Ima nas“ pritom je postala simbol otpora i himna protesta širom Srbije, pa i u Subotici, gde su je često na ulicama izvodili profesori i učenici u blokadi Muzičke škole.

Pesma „Ima nas“ spontano je postala himna studentskih protesta širom Srbije. Kako to objašnjavate i kako se vi lično osećate zbog te uloge muzike?

Kažete „spontano”… pa, spontano je i nastala bez ikakve smišljene namere da postane nečija himna, sem želje da postane naša lična jer je ona to i bila sve ovo vreme. Čak smo je i na set listama upisivali kao “himna”. Sredinom turbulentnih 90-tih bili smo još uvek mladi, puni energije, ljubavi i besa, ali okruženi depresijom i apatijom koju smo i te kako osećali i proživljavali isto kao i ljudi oko nas. Ta pesma je nastala kao poziv i poruka svima onima koji se osećaju izdano i usamljeno da se ne predaju, da nisu sami. Ispalo je na kraju da nas ima gomila.

Ono što nismo mogli ni da zamislimo je da će ta pesma i nakon 30 godina ostati aktuelna. Verovali smo da će se stvari posle 5. oktobra promeniti na bolje i da će „Ima nas” ostati da živi samo na koncertima gde će svi u glas da pevaju sa nama, ali… izgleda da je danas aktuelnija nego 90-tih. Nažalost.

Kada ste prvi put čuli da studenti pevaju vašu pesmu na protestima, kakva je bila vaša reakcija?

Naravno da nam je bilo drago ali nismo bili iznenađeni jer sasvim je normalno da mladi obrazovani ljudi shvate poruku i prihvate ideju o zajedništvu i neodustajanju u borbi za bolju budućnost, pogotovo danas kada su u pitanju nove generacije mladih koje ne pristaju na to da im se bukvalno pred očima uništava život, i to od strane onih kojima su obrazovanje, kultura i umetnost izgleda najgori neprijatelji.

Da li vam je važnije što su vašu pesmu prihvatili kao poruku zajedništva ili vas brine da to ipak utiče i na vaš položaj na sceni?

Svakako ovo prvo. Mi smo bend koji ima jako blizak odnos sa publikom. Kako oni slušaju nas, tako i mi slušamo njih šta imaju da kažu, šta ih muči… Tako se stvara taj osećaj povezanosti i zajedništva i mi na neki način postajemo njihov glas jer smo u mogućnosti da taj glas putem pesama prenesemo dalje. Naš položaj na sceni zavisi isključivo i samo od nas samih i našeg odnosa prema onome što nas okružuje. Postojimo više od 30 godina i mislim da je to dovoljan razlog da o našem „položaju na sceni” više i ne razmišljamo.

Šta gubitak nastupa i festivala zbog političkih stavova govori o slobodi umetničkog izražavanja u Srbiji danas?

Govori da smo kao društvo u ozbiljnom problemu i to ne samo zbog otkazivanja koncerata, već i zbog mnogo drugih ozbiljnijih stvari. Ono što je zabrinjavajuće je da i pored svog ludila, 90-tih koncerti nisu bili zabranjivani, otkazivani ili slično. Čak je i tadašnji režim, ma koliko loš bio, imao na umu da je to kontraproduktivno za njih pre svega. Rokenrola je bilo više i u medijima.

Ovi danas su totalno pogubili kompas, pa se zbog jednog teksta neke pesme otkazuju koncerti, vrši pritisak na organizatore i vlasnike prostora misleći da će tako… šta? Sprečiti slobodu izražavanja? To je, naravno, poput bumeranga stvorilo kontraefekat kod normalnih ljudi, pa smo videli kako je prošla zaječarska “Gitarijada”. Samo neka otkazuju…

Da li mislite da bendovi i muzičari imaju odgovornost da reaguju na društvena i politička dešavanja, ili to treba da ostane njihova lična stvar?

Sve je stvar lične slobode, stava, ali i savesti pre svega. Uvek sam smatrao – kada je muzika u pitanju – da nije toliko važno šta i kako sviraš, već je najvažnije – zašto? Šta ti je motiv?

Ako ćeš da pevaš samo o sebi, ljubavi, lepim stvarima u životu i to je OK, sloboda, poštujem. I mi pevamo o ljubavi, ali prosto ne možemo da ostanemo nemi na ono što nas okružuje jer odrasli smo na rokenrolu, pank roku, muzici bunta i slobode, a pokreću nas i ljubav i bes.

Da, smatram da umetnost treba da reaguje na društvena dešavanja, ali to mora da bude iskren lični stav i unutrašnja potreba, nikako obaveza nametnuta spolja.

Kako se vi lično nosite sa raznim pritiscima i otkazivanjima?

Postojimo 30 i kusur godina, svašta smo prošli… Doživeli smo i preživeli svakakve nevolje i nedaće, preživećemo i ovo. Žao nam je jedino što ljudi koji se iscimaju, kupe kartu, na kraju nisu u mogućnosti da odu na koncert, međutim, mi imamo zaista vernu, sjajnu i strpljivu publiku koja je svesna situacije i od nje dobijamo samo reči podrške i razumevanja. Znaju da ćemo se kad-tad negde pojaviti i zajedno uživati u koncertu. To nam mnogo znači!