VIKTORIJA ALADŽIĆ: O SECESIJI I BELI DURANCIJU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: O SECESIJI I BELI DURANCIJU

Otvaranje sinagoge koje je upriličila Viktorija Aladžić za Belu Durancija i svoje studente (mart 2018)

Objavio: Magločistač

21.03.2020

Kategorija: Društvo , Stav

Bela i Kaća, mnogo dugih decenija bili su nam podrška nesebično dajući sebe onom što veruju, dajući sebe nama. Danas kad nam je teško zbog situacije u kojoj se nalazimo, treba da se setimo da su Kaća i Bela smešteni u gerontološkom centru, koji je počeo da se renovira, a da njegovi stanovnici nisu bili iseljeni. Tamo su sada zaustavljeni radovi i centar je zatvoren. To znači da niko osim zaposlenih ne može ni unutra ni napolje. Korisnicima centra nije čak dozvoljeno da šetaju u dvorištu, da slučajno ne dođu u kontakt sa sada već veoma poznatim virusom, jer pripadaju najugroženijoj populaciji. Kaća i Bela, kao i svi drugi korisnici centra, šetaju hodnikom na svom spratu, gledaju programe na subotičkim televizijama, prate šta se dešava u gradu i uvek su vedri. Kada Vam bude teško da podnesete samoizolaciju, setite se Kaće i Bele Duranci i ostanite u kući.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Stav prema arhitekturi istorijskih stilova, odnosno, arhitekturi raznih neoizama – neoklasicizma, neorenesanse, neogotike, neobaroka, već je kod umetnika secesije bio negativan. Devetnaesti vek je, svakako, bio vek sinteze, novih otkrića, razvoja novih tehnologija, razvoja industrije, komunikacije, povezivanja, sažimanja u svim oblastima nauke, rada i umetnosti. Čovek 19. veka više nije morao da se brani od elementarnih sila, već od buke gradova, zagađenosti, saobraćaja i industrije. Sa druge strane, oficijelna umetnost, podsticana od strane malobrojnih pripadnika bogatih slojeva stanovništva, dovela je do prezasićenosti od neprestanog ponavljanja istorijsih formi i sadržaja. U arhitekturi, formalna spoljašnjost građevina, pretrpana ukrasima istorijskih epoha skrivala je unutrašnjost u kojoj je sve bilo podređeno reprezentativnim aspektima života. Radne prostorije, fabričke hale, spavaće sobe, sobe u kojima se odvijao svakodnevni život bile su potpuno zapostavljene, mračne, neprovetrene i ružne.

Tako se, prvo u Engleskoj, javio estetski pokret (Aestetic movement) čiju prethodnicu je predstavljao Džon Raskin (John Ruskin). Njegovo mišljenje da pronalazak nove umetnosti sam po sebi nije dovoljan, već je potrebno da se umetnost poveže sa životom, ukazalo je na put prema primenjenoj umetnosti, na svet industrijske proizvodnje i svakodnevnih predmeta u kojem je umetnost trebalo da se primeni. Njegovom pokretu kasnije pridružili su se mnogobrojni umetnici širom Evrope. Tako se u različitim delovima Evrope razvio novi pokret za koji još uvek nije ustanovljeno da li se radi o stilu ili pokretu, a koji je u raznim regionima Evrope nosio različite nazive i imao različite pojavne oblike. Modernizam Gaudija razlikovao se od bečke secesije, jugendstil u Minhenu od nove umetnosti (Art Nouveu) u Parizu ili Belgiji, stil Zakopane u Poljskoj od mađarske secesije. Sve ove pokrete, na našem jeziku, manje više, označavamo jednim imenom – secesija.

Enterijer palate katalonske muzike u Barseloni

Tendencije da se umetnost okrene svakodnevnom životu naročito se bila pooštrila nakon Prvog svetskog rata i velikih razaranja kada je trebalo obezbediti krov nad glavom velikom broju ljudi u porušenim gradovima Evrope. Iz ove potrebe razvila se arhitektura Moderne na čelu sa Valterom Gropiusom, Korbizjeom, Salivenom, Mis Van derRoem i mnogim drugim arhitektima i umetnicima u svetu. Istorijske i stilske dekoracije, proterane su iz arhitekture, a zavladala je prava linija, ravni krovovi, funkcionalnost, skeletna konstrukcija, povezivanje unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, slobodni i otvoreni planovi osnove objekata i drugo. Modernisti su čak išli toliko daleko da su smatrali da je istorija beznačajna, sanjajući o potpuno novim gradovima u kojima nema istorijske arhitekture. To se ipak pokazalo kao zabluda i utopija modernista, te da nije moguće postojeće gadove zameniti novim, već se mora stvarati i graditi uklapajući novu arhitekturu pored postojeće, stvaranjem harmonije između postojećeg i novog. U socijalističkoj Jugoslaviji sve to je imalo još jednu negativnu konotaciju: otpor novog socijalističkog društva prema arhitekturi nastaloj u kapitalističkom društvenom uređenju uticao je na prezriv odnos prema palatama 19. veka. Trebalo je dosta godina da taj stav počne polako da se menja. Ali kada se promenio, ljudi su ponovo otkrilu fantastičmu lepotu secesije kao što je primer Palate katalonske muzike u Barseloni. I drugih primera ima mnogo.

Kod nas je, međutim, početkom osamdesetih godina, za vreme mojih studija arhitekture u Beogradu, moj omiljeni profesor Istorije arhitekture, Jovan Nešković, saopštio da nećemo izučavati arhitekturu istorijskih stilova i secesiju jer se ne smatraju vrednom arhitektonskom baštinom. Nisam tada razumela šta to znači, ali kada sam se vratila u Suboticu, nakon studija, shvatila sam da o njenoj arhitekturi ne znam ništa. U njenoj arhitekturi nije bilo vrednih srednjevekovnih crkava i manastira, nije bilo antičkog nasleđa, nije bilo ostataka srednjevekovnih gradova. Ja sam ipak osećala da je i ta arhitektura vredna, da je svedočanstvo jednog prostora i vremena, a kada sam počela da proučavam istoriju Subotice, shvatila sam koliko je bilo značajno zlatno doba njenog razvoja na kraju 19. i početkom 20. veka. Subotica je nekim svojim dostignućima, koje često pominjemo: avion Ivana Sarića, bioskop AleksandraLifke, konstrukcija sinagoge, pojava betona u arhitekturi, išla ruku pod ruku sa, za to vreme, najsavremenijim dostignućima u Evropi.

Otvaranje sinagoge koje je upriličila Viktorija Aladžić za Belu Durancija i svoje studente (mart 2018)

Danas ćete često čuti kako je Subotica grad secesije, međutim, vreme je da se podsetimo na prvog subotičkog pionira koji je, u vreme kada je bujao prezir prema secesiji i arhitekturi istorijskih stilova, ukazao da je ta arhitektura i te kako vredna – na Belu Durancija. U prvom broju Zaštitara, časopisa koji objavljuje Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, navedeno je da se u izveštaju iz 1848. godine kaže da u Subotici nema zgrada, spomenika, grobišta, koje bi trebalo zakonom zaštititi. Dve godine kasnije registrovano je ipak groblje iz baroknog doba, ikonostas crkve u Aleksandrovu, zbirka knjiga dr Joce Milekića. Franjevačka crkva zavedena je u registar spomenika kulture 1951. godine. Postepeno se registruju i neke druge građevine od značaja u cilju njihove zaštite, da bi 01.04.1974. godine bila osnovana jedinica za zaštitu spomenika kulture sa jednim čovekom, istoričarem umetnosti Belom Durancijem. Od 1978. godine pridružuju mu se Levai Endre, dipl. akad. arh. i Radojka Tonković, arhitektonski tehničar, te vajarka Vera Počuča Gabrić. Od tada tokom više decenija Bela je bio na prvim borbenim linijama kada je u pitanju naše arhitektonsko i umetničko nasleđe, a od vremena kad je penzionisan otvarao je izložbe, učestvovao u raznim kulturnim dešavanjima, pisao knjige i tekstove sve do nedavno. Na prvo oficijelno otvaranje restaurirane sinagoge 2018. godine nije bio pozvan, kao ni ja. Napravila sam zato otvaranje sinagoge za Belu i moje studente, zahvaljujući ljubaznosti Jevrejske opštine, i moram Vam reći bilo je veoma dirljivo videti ga kako polako šeta sinagogom od vrata do bime i nazad, čovek koji je postao deo istorije našeg grada jednako važan kao i sinagoga.

Kafa u Hausbrandu sa Kaćom i Belom (25.08.2018.) – pićemo je opet

Belina žena Kaća bila je moja učiteljica. Najvažnija osoba posle moje mame. Kaća je bila stroga, ali nije pretila, Kaća je bila vedra, podsticala nas je, govorila nam uvek istinu. Kaća je bila druga mama, neko na koga smo uvek mogli da se oslonimo. Kaća je i danas moja podrška, ali i mnogih drugih uspešnih ljudi u Subotici, kojima je predavala kad su bili deca. Bela i Kaća, mnogo dugih decenija bili su nam podrška nesebično dajući sebe onom što veruju, dajući sebe nama. Danas kad nam je teško zbog situacije u kojoj se nalazimo, treba da se setimo da su Kaća i Bela smešteni u gerontološkom centru, koji je počeo da se renovira, a da njegovi stanovnici nisu bili iseljeni. Tamo su sada zaustavljeni radovi i centar je zatvoren. To znači da niko osim zaposlenih ne može ni unutra ni napolje. Korisnicima centra nije čak dozvoljeno da šetaju u dvorištu, da slučajno ne dođu u kontakt sa sada već veoma poznatim virusom, jer pripadaju najugroženijoj populaciji. Kaća i Bela, kao i svi drugi korisnici centra, šetaju hodnikom na svom spratu, gledaju programe na subotičkim televizijama, prate šta se dešava u gradu i uvek su vedri. Kada Vam bude teško da podnesete samoizolaciju, setite se Kaće i Bele Duranci i ostanite u kući.

OSTANI U KUĆI!

Autorka je arhitektica i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci:

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ODKAFANEDO PICERIJE

VIKTORIJA ALADŽIĆ: MISTERIJA SECESIJSKE KUĆE U ULICI ZRINJSKOG I FRANKOPANA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZGRADA NEKADAŠNJE MAĐARSKE DRŽAVNE ŽELEZNICE VRATILA STARI SJAJ

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD

VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

 

(Magločistač)

 

[clear]

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.