Sanja Kojić: Nismo jednaki, ali treba da budemo ravnopravni

Sanja Kojić: Nismo jednaki, ali treba da budemo ravnopravni

Sanja Kojić, izvor: privatna arhiva

Objavio: Magločistač

21.04.2022

Kategorija: Bačka Topola , Društvo , Stav

… tradiciju treba znati i poštovati, ali se mora dati i alternativa. Ponuditi im Lazu Lazarevića i Boru Stankovića, ali i Lanu Bastašić i Radmilu Petrović (makar kroz preporuku dok ne postanu deo programa, nadam se). U redu je želeti drugačije, u redu je biti drugačiji, poručuju one, a poručujem i ja sa svoje pozornice.


Zgrada gimnazije u Bačkoj Topoli jedna je od najlepših na svetu. Ne preterujem, časna reč. Vi to nećete videti, svakako, videćete njene prave linije, socijalističku gradnju, uređen travnjak, procvetale krošnje i jedan pomalo neobičan stub „što preteć suncu dere kroz oblak“, čije značenje nikako nisam uspevala da odgonetnem ni pre dvadesetak i kusur godina kada sam i sama bila gimnazijalka. Nećete, dakle, videti njenu neprocenjivu lepotu, ukoliko niste osetili njen duh.

U toj i takvoj zgradi dobila sam najpre svoju srednjoškolsku diplomu, a godinama kasnije i svoju profesorsku pozornicu. Kažem pozornicu jer učionica to i jeste. Svetla su neprestano uključena, a uloga je životna i nasušna. Da, predajem književnost i jezik, ali kroz suštinsko razumevanje tih lekcija stvaram bolje društvo, gradim, predano i marljivo, jedan lepši svet. Ili barem dajem svoj doprinos toj ideji.

Nedavno je bio Osmi mart. Ženski praznik, kažu. Trebalo je i ove godine pokazati pažnju ili je primiti. Ne talasati svakako, prepustiti se tradiciji i uživati. Jedini problem je što Osmi mart baš i nema mnogo veze sa tradicijom, osim što se tradicionalno pogrešno slavi, te sam odlučila da se ove godine pozabavim problematikom.

Posebno je bilo interesantno što je celu priču na društvenim mrežama pratilo i izvesno nezadovoljstvo načinom na koji deca ukazuju tu pažnju svojim nastavnicama, manjim ili većim poklonima. Kod nas u školi preterivanja uglavnom nije bilo, ali pokloni na stranu, interesovalo me je šta deca misle o samom prazniku.

Ušla sam na čas, gledam ih, oni osmehnuti, spremni ko zapete puške, čestitaju praznik i nose cveće. Pomislim kako nisam naglasila da mi nikako ne kupuju poklon i kako to neizostvno moram uraditi, ali mi bi žao da ih razočaram. Odlučim da prećutim taj deo.

Pitam ih: „Šta mi to danas slavimo?“, kažu: „Pa Osmi mart je, dan kada slavimo žene“. „A šta tačno slavimo?“, insistiram ja. Uzvrpoljili se, verovatno se misle – šta joj je, zar nije očigledno? „Pa…slavimo naše mame, bake,tetke, nastavnice i sve šta čine za nas“, dobacio je neko.

I evo tačke nerazumevanja, evo korena pogrešnog slavljenja tako važnog datuma. Malo sam se kao uozbiljila i počela: „Ne, deco, ne slavimo nijednu ulogu žene, posebno ne slavimo požrtvovanost“.

Zatim sam govorila o tome kako obeležavamo dan kada su žene izašle na ulice, tražile i osvojile svoje pravo da budu ravnopravni članovi društva, stub društva, ne samo porodice.

Zastanem i pogledam ih, slušaju veoma zainteresovano. Odlučim da je vreme da istaknem poslednji, ali i najvažniji detalj:

„Veoma je važno shvatiti da je to borba koja traje i kojoj mi danas treba da damo svoj doprinos. Nemojte je shvatati kao borbu protiv muškaraca, ona to nije, ona treba da bude zajednička borba za ravnopravnost oba pola, za jedan bolji, pravedniji svet. Nismo jednaki, ali treba da budemo ravnopravni. Osmi mart je zato važan datum. A kako mi slavimo? Kapitalizam ga pretvara u priliku za kupoprodaju tona džidžabidža, a patrijarhat u slavljenje tradicionalne uloge žene“, parafrazirala sam na samom kraju Vladislavu Vojnović čija osmomartovska poruka tako precizno i suštinski pogađa u srž problema.

Gledam ih u oči, deluje da slušaju nešto novo, vidi se da o problematici nisu razmišljali osim površno, a zatim mi pažnju privuče jedan momak koji je sa odobravanjem klimao glavom na moje reči. Jedan bolji svet mi se smešio pred očima ili barem njegov začetak.

Razmišljala sam kasnije koliko je zapravo i nastavni program koji ostvarujem sa njima pun stereotipnih likova kojima se otvoreno ili prikriveno slavi tradicionalna uloga žene.

U redu, tradiciju treba znati i poštovati, ali se mora dati i alternativa.

Ponuditi im Lazu Lazarevića i Boru Stankovića, ali i Lanu Bastašić i Radmilu Petrović (makar kroz preporuku dok ne postanu deo programa, nadam se). U redu je želeti drugačije, u redu je biti drugačiji, poručuju one, a poručujem i ja sa svoje pozornice.

Na posletku, ako nemamo široke svetonazore, kakav svet ostavljamo mladima?


Sanja Kojić je profesorka srpske književnosti i jezika u Gimnaziji i ekonomskoj školi “Dositej Obradović u Bačkoj Topoli, urednica je srednjoškolskog časopisa “Mezimac” i voditeljka dramske sekcije.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.