Nela Tonković: Reč godine

Merijam-Vebster, izdavačka kuća koja objavljuje rečnike engleskog jezika, prošle godine proglasila je gaslighting za reč godine. Ta reč je u 2022. pretraživana u njihovom onlajn izdanju rečnika čak 1.740% više nego prethodnih godina.

Pre malo više od nedelju dana, predsednik Skupštine grada Subotice je, nastavljajući praksu koju je sam uspostavio, na konferenciji za medije najavljivao teme skupštinske sednice koja je trebalo da se održi narednog dana.

Jedan deo izlaganja posvetio je poslovanju javnih preduzeća i aktuelnim poskupljenjima komunalnih usluga u gradu:

„To je bio nužan korak, ali javna preduzeća, zauzvrat, moraju iz sopstvenih izvora da investiraju u infrastrukturu, odnosno da iz sopstvenih sredstava finansiraju određene projekte. Toga je bilo i ranije, ali nikad nije bilo u ovolikoj meri u kojoj će sada biti“.

Do ovog trenutka, sve je zvučalo kao uobičajeno morali smo pravdanje za donošenje teških odluka.

Onda je, međutim, usledilo nešto drugačije:

„Matematika je jednostavna: građani su opterećeni zbog povećanja cena, i ja im se zahvaljujem što su prihvatili tu odluku i što plaćaju račune, dok su javna preduzeća u obavezi da veći deo svojih prihoda investiraju u ostvarenju određenih projekata“.

Jedva par nedelja ranije, krajem prošle godine, predsednik Skupštine grada je, govoreći ovog puta o sednici na kojoj je trebalo da bude usvojen gradski budžet za 2023. godinu, rekao kako je lokalna samouprava „bila prinuđena, posle dugo vremena, da poveća osnovicu za poreze na imovinu“.

Podsetio je kako se uvek građanima zahvaljivao što plaćaju porez, ali dodao da „treba da budemo realni“ i izrazio svoju uverenost u razumevanje građana za taj potez – građani će „razumeti da smo bili prinuđeni da to učinimo“.

Predsednik Skupštine grada zaista nije imao lak zadatak tih nedelja: trebalo je, u roku od manje od mesec dana, građanima saopštiti da se povećavaju i osnovica poreza na imovinu i cene komunalnih usluga – da sve to poskupljuje.

Neprijatne vesti se najteže izgovaraju i zbog toga je predsedniku Skupštine grada bilo važno da pokuša da se ogradi, da naglasi da će „građani razumeti“, da im se zahvali što su „prihvatili odluku“ o poskupljenjima i što „plaćaju račune“.

Ali ova strategija komunikacije – razumeli ste, prihvatili ste, hvala vam – kao da služi da građane zbuni, da ih natera da se zapitaju kada su tačno imali priliku da išta od poskupljenja razumeju, naročito da ih prihvate.

Da li je bilo neko javno izjašnjavanje, neki lokalni plebiscit u kojem smo svi zajedno propustili da učestvujemo? Da li smo bili pitani u nekoj od brojnih telefonskih anketa i da li je pitanje koje nismo čuli glasilo „prihvatate li odluku o poskupljenjima i primate li kao kompenzaciju za to prihvatanje zahvalnost predsednika Skupštine“? Zaista, šta nam je u ovoj situaciji promaklo?

Možda nešto nismo dobro shvatili…

Merijam-Vebster, izdavačka kuća koja objavljuje rečnike engleskog jezika, prošle godine proglasila je gaslighting za reč godine. Ta reč je u 2022. pretraživana u njihovom onlajn izdanju rečnika čak 1.740% više nego prethodnih godina. Merijam-Vebster to objašnjava činjenicom da smo duboko zagazili u eru lažnih vesti, teorija zavere i sličnih konstrukcija koje namerno zamagljuju realnost u kojoj živimo.

Na sličan način definiše i reč gaslighting – kao „čin ili praksu grubog obmanjivanja nekoga“ i podvlači univerzalnost upotrebe ove reči – ona može da označi i procese unutar ličnih odnosa, ali i unutar političkog konteksta. Gaslighting je postupak koji nas navodi da ne verujemo svojim sećanjima ili svom razumu, zbog tog postupka čini nam se kao da nam nešto izmiče – možda i nije tako kako se mi sećamo ili mislimo da jeste.

Setila sam se te reči – gaslighting – kada sam pročitala kako smo mi, građani Subotice, prihvatili odluku o poskupljenju komunalnih usluga.

Delovalo mi je, naime, kao da smo upravo „grubo obmanuti“ jer je u podtekstu „zahvalnosti zbog prihvatanja“ poskupljenja komunalnih usluga odgovornost za ta poskupljenja neprimetno preneta na građane. Prihvatili ste. Iako svi mi, građani, znamo da očigledno nismo nikada ni bili pitani.

Iako je naše tobožnje prihvatanje došlo upakovano u zahvalnost donosilaca odluka – jer odbornici Skupštine i njen predsednik su baš to, nameru je moguće jasno pročitati i nikakva pretvorna pristojnost ne može da je sakrije.

Uostalom, rečenica „građani su opterećeni zbog povećanja cena, i ja im se zahvaljujem što su prihvatili tu odluku i što plaćaju račune“ je idealna ilustracija odnosa koji predstavnici vlasti žele da uspostave između sebe i građana: odluke se donose daleko od onih kojih se tiču, ali odgovornost je ipak na njima – jer prihvataju sve odluke, čak i one koje doprinose snižavanju kvaliteta njihovog života.

I dalje deluje kao da nešto nismo dobro shvatili, zar ne?

Bilo bi svakako poštenije da je predsednik Skupštine grada, kao kada je pre nešto više od dve godine govorio o tadašnjem talasu poskupljenja, rekao:

„Štaviše, staću pored gradonačelnika i reći ću da to treba da se uradi, ma koliko god bilo bolno. /…/ Jasno je da građani teško žive, ali moramo da obezbedimo funkcionisanje javnih preduzeća i ustanova“.

Tada su građani znali da poskupljenja nisu prihvatili oni sami, već da ih je prihvatila i odobrila neka konkretna skupštinska većina.

U neverovatnom skoku, za svega dve godine, stigli smo od „bola“ i „teškog života“ do „razumevanja“ i „prihvatanja“. Samo što su i bol i težak život stvarni, a razumevanje i prihvatanje fikcija u koju ne veruju ni oni koji je režiraju.