ROMIĆ: INFORMACIJE SU NAM DOZIRANE PO VOLJI POLITIKE, KAPITALA I CRKVE

Zlatko Romić bavi se novinarstvom dvadesetak godina u kontinuitetu. Pisao je Za “Žig”, “Subotičke novine”, kasnije “Subotičke” (nedeljnik u okviru “Dnevnika”), Radio Suboticu, jedno vreme dopisnik “Nezavisnih” iz Novog Sada, beogradskog “Danasa”, novosadskog “Dnevnika”. Objavljuje tekstove i u “Hrvatskoj riječi”, a u poslednje vreme i na sajtu “Magločistač”.

Zbog čega ste koleginica Natalija Jakovljević i ti pokrenuli web stranicu “Magločistač”?

Pre svega zbog toga što smo nezadovoljni radom i izveštavanjem lokalnih medija za koje smatramo da se uglavnom svode na puko izveštavanje o događajima bez ikakvog kritičkog osvrta na same te događaje.

Smatramo da zapisničarstvo i nije baš neka vrsta novinarstva sa kojom se ljudi trebaju hvaliti u svojoj biografiji, nego da je novinarstvo posao a ujedno i prilika da se javnosti predoči i ona druga strana koja se najčešće prećutkuje iz raznoraznih interesa: političkih, ekonomskih i drugih, a koje urednici i novinari ili dobro znaju pa prećutkuju, što je veliki greh, a ako ne znaju onda ne znam zašto se bave ovim poslom.

Po tvome mišljenju da li je moguće biti lokalni medij, da je na budžetu grada, i da izveštava kritički o radu lokalne samouprave?

Pa u nekom normalnom društvu to je sasvim normalna stvar. Ja smatram da bi svaka garnitura vlasti u lokalnoj samoupravi zapravo trebala podsticati kritičko i analitičko razmišljanje u medijima. Mislim da mediji, bez obzira da li su na budžetu lokalne samouprave ili do sredstava dolaze na drugi način, trebaju biti neka vrsta kontrolora rada lokalne samouprave i svih javnih preduzeća i institucija u njenoj ingerenciji. Ne moram objašnjavati da takva praksa postoji u razvijenom svetu. Mislim da je BBC uvek spominjan kao najbolji primer za to. Na žalost, kod nas toga još dugo neće biti iz jednostavnog razloga, jer garniture koje su na vlasti, ponavljam bez obzira o kojima je reč, nisu spreme na kritiku, ni na jedan negativan stav. Nisu spremne izaći pred javnost sa onim podacima do kojih novinari prilično teško dolaze, a koji su poznati određenim užim krugovima pre svega iz sveta politike i privrede.

U našem gradu imamo čini se previše medija u odnosu na broj stanovnika, ali zato relativno mali broj novinara sa iskustvom, znanjem i dobrim rejtingom. Uglavnom su to mladi ljudi koji se bave, kako si rekao, zapisničarstvom.

Na žalost to je tako. Izuzetno sam razočaran u svoje kolege, ne znam šta je razlog njihovog potpunog odsustva zanimanja za posao kojim se bave.

Ako sebe neko naziva novinarom, zna za određene podatke…”,

Izvini što te prekidam, ali kolika je sada dostupnost takvih podataka, odnosno da li je istraživačko novinarstvo realno moguće?

Sve teže i teže. Državne institucije su odavno centralizovane i poznato je da su zatvorile vrata medijima, iako bi one, po značaju i funkciji koje obavljaju, trebale prve biti dostupne javnosti. Potpuno je svejedno ako govorimo o samoj Vladi, o resornim ministrastvima, policiji, sudstvu. Danas imamo velike kompanije koje se ponašaju isto kao i navedene institucije. Imaju svoje ‘pi-arove’ ili menadžmente, a koji niti su pravi sagovornici niti su voljni da daju informacije. To je praksa koju ova država upražnjava dvadesetak godina unazad. Na žalost, mi sada i na lokalu imamo istu situaciju da se ti za običnu informaciju iz Gradskog veća, iz bilo koje ustanove iz nadležnosti lokalne samouprave, moraš prvo obratiti pismenim putem, i to preko Media centra, da bi u određenom roku dobio pozitivan ili negativan odgovor. Lokalna samouprava i državne institucije su svesne Zakona o dostupnosti javnih informacija i mogu se ‘vaditi’ na to da imaju vremena za odogovor 15 dana i one to vrlo dobro znaju, i koriste. Na svu sreću, nisam naišao na negativan odgovor kada je reč o lokalnoj samoupravi, međutim sama praksa zatvaranja sednica Gradskog veća te dovodi do toga da možeš poverovati ili ne poverovati tome šta se govorilo na sastanku. Iako se svi dogovori, zapravo, donose uglavnom u poluprivatnoj atmosferi, daleko od očiju nepoželjnih svedoka. Zbog toga za ovakvu vrstu novinarstva treba puno vremena, strpljenja i tvrdoglavosti.

Koliki je sada uticaj medija na čitaoce ili gledaoce, kada i naiđu negde na relevantan tekst?

Mislim da nije velik. Kao prvo, mislim da danas ima više kritičkih tekstova nego što ih je ranije bilo. Ne mislim samo u klasičnim medijima, štampanog ili elektronskog tipa radija ili televizije. Tamo možda i ponajmanje. Međutim, na internetu ljudi pišu sve i svašta. Postoje sajtovi na kojima se može pronaći i drugačije mišljenje osim onog službenog koji vam servira takozvani javni servis, mislim na RT, nikako i na RTV, koja je jedan svetli primer u našoj medijskoj današnjici. Problem je druge vrste: ljudi su izgubili volju za čitanje, kako mladi tako i stariji. Stariji se, kako vidim, baš se i ne snalaze na internetu, a mladi, jednostavno čini se, nemaju volju. Tako da postoji jedna ciljna publika što se ‘Magločistača’, ‘Autonomiije’ i drugih sličnih sajtova tiče, a kojih ima i u okruženju. Bar u zemljama gde se internet ne zabranjuje.

Problem je što ljudi nemaju volju čitati i to je nešto što nije karakteristično za nas, nego se meni čini da je globalni problem.

Da li je prevelik broj informacija zamorio ljude?

Da. Lično mi je najbliži oblik štampani medij. Ali što se tiče štampanih medija u Srbiji, sa izuzetkom dnevnog lista ‘Danas’ i nedeljnika ‘Vreme’, ja ne vidim ni jedan dnevni list koji se bavi informisanjem građana. Sve su to danas postali tabloidi, sve su to servirane vesti u interesu oligarhije na vlasti i intersu biznismena koji su s njom u sprezi i sa ogromnom količinom prostakluka i informacija iz nečijeg privatnog života koji u javnosti ne znače ama baš ništa. Mislim, naravno, na estradu i njoj srodne grane.

“Magločistač” je bila vaša potreba da se oglastite. Rekoh i spasih svoju dušu, recimo. Lakše ti je kada napišeš ono što osećaš.

Apsolutno. Lakše mi je to raditi javno nego ići noću i pisati raznorazne grafite od kojih su neki često i otvoreni poziv na linč određene kategorije stanovništva ili pak biti bloger na fejsbuku. S druge strane, posao koji radim želim raditi odgovorno. On je javan. Kako ja kritikujem, spreman sam i primiti kritiku na svoj račun ako se odnosi na iznete stavove. A osim toga ono što mi objavljujemo na ‘Magločistaču’ ili na bilo kom srodnom mediju ipak ima određeni krug čitalaca.

Taj krug nije velik, ali mi je ipak drago kada podelim stav ili kada čujem od nekoga da čita ono što mi pišemo, bez obzira da li se slaže ili ne slaže sa nama. Zameram svojim kolegama, koji, kada odu kod gradonačelnika i kada razgovaraju sa njim, ministrima, političarima, ‘biznismenima’ ili popovima više misle o tome da li će ih njihovo pitanje uvrediti nego što razmišljaju o interesu čitlaca ili slušalaca kojima se u svojim prilozima obraćaju. Taj strah od sagovornika ili želja da mu se dopadneš nikada mi nije bio jasan. Kao novinar, ti se obraćaš javnosti, i to preko sagovornika koji bi toga isto tako trebao biti svestan.”

Moje mišljenje je da će ubuduće situacija oko informisanja biti sve gora i gora, odnosno da nećemo imati prave informacije. Šta ti misliš o tome?

To pre svega zavisi od samih novinara i urednika, naravno. Mi ni sada nemamo prave informacije, a i one do kojih se dođe uglavnom su dozirane u meri i po volji, politike, kapitala i Crkve. Znajući donekle situaciju na lokalu a isto tako malo šire, u Vojvodini i Srbiji, zaista ne vidim da će se u dogledno vreme u medijskoj sferi, možda tu i ponajmanje, dogoditi nekakve promene. Pre očekujem da će se to dogoditi na nekom socijalnom nivou, bez obzira o kojoj kategoriji stanovništva je reč: poljoprivrednicima, radnicima koji rade a ne primaju plate, nezaposlenima ili čak i penzionerima. Dakle, ne očekujem da će novinari u bliskoj budućnosti biti spremni uraditi nešto za sebe.

Izvor: subotica.info (Nikola Tumbas)