Vasso Vu, London-based vizuelni umetnik: Subotici fali sirovosti od strane ljudi koji nisu deo institucija

Vasso Vu, London-based vizuelni umetnik: Subotici fali sirovosti od strane ljudi koji nisu deo institucija

Vasso Vu, izvor: vassovu.com

Objavio: Magločistač

31.01.2022

Ta 2017. za njega je bila, kaže, dosta teška. Pukao mu je film i u dve nedelje je odlučio da ode u London. Samo je seo u avion, sa jako malo para u džepu,  i – to je to. Da li je bilo nepromišljeno? Jeste, „mnogo nepromišljeno“, ali se tada, kao uostalom i celog svog života, rukovodio instinktom. I nije pogrešio.

Plan je bio da u Londonu, u koji je došao na nagovor drugarice, bude mesec dana, pa se to odužilo na evo već pet godina, od kojih je prve dve proveo radeći šta god mu padne pod ruke – od konobarisanja do spremanja.

Paralelno, koliko mu je to dozvoljavala ubrzana svakodnevica i borba za opstanak u globalnom gradu u kom živi 12 miliona stanovnika, bavio se umetnošću, njenim raznim vidovima, a onda su relativno brzo „stvari počele da se dešavaju nekako same od sebe“.

„Znam dosta ljudi koji dođu u London pa im treba 7, 8 godina pre nego što se nešto desi. Dve godine se vode zapravo kao jako kratak vremenski period. Nisam imao mnogo pratilaca na Instagramu, nemam ni sada, ali u prvih par meseci u Londonu sam naleteo na nekoga ko me je prepoznao. To, dakle, nije imalo veze sa popularnošću, već sa ljudima koji su uspeli nekako da dođu do mog rada“, priča za Magločistač ovaj mladi Subotičanin, čije stvaralaštvo danas obuhvata fotografiju, video, dizajn, instalacije, rečju – vizuelnu umetnost.

Njegovo ime je Vasilije Vujović, potpis – Vasso Vu.

Ima samo 24 godine, a već četiri bilborda na „raskrsnici sveta“ (Crossroads of the World), kako se nimalo slučajno naziva ikonični Tajms skver na njujorškom Menhetnu. 

I srećan je. Ima i zašto.


Kako si savladao veštine zanata?

Sam. Nekako sam se uvek vodio opet samo svojim osećajem. Nemam sećanje da je ikada bilo drugačije, da nisam radio ono što radim. Studirao sam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu godinu dana, ali ne mislim da sam tamo mnogo naučio, pa sam se ispisao. Ja sam deo generacije, jedne od prvih, koja je odrasla sa internetom. Nama je sve dostupno, samo je pitanje šta tražiš.

Kako bi opisao svoju estetiku?

Kako bi je ti opisala?

Moj prvi utisak je, kako da ti kažem, reč bi bila – bizarno. To je moj utisak.

To baš često dobijam kao odgovor, ali meni nije bizarno. Reč koju bih upotrebio bila bi – romantično, pogotovo u stvarima koje trenutno radim, koje još nisu izašle, ali i u stvarima koje sam prethodno radio uvek vidim neku romantičnost.

Koji je bio tvoj prvi plaćeni angažman kao vizuelnog umetnika?

Prvi plaćeni posao? Radio sam asistiranje za jedan časopis koji se zove Glamcult, za špansku verziju tog časopisa. Zaradio sam 50 funti, što je bilo kao ’vau’. Posle toga, radio sam 2020. sa Marinom Abramovič, zatim počeo saradnju sa Ashnikko, to je jedna američka pop pevačica, sa kojom najviše radim i trenutno kao njen kreativni direktor. Ne mogu tačno da se setim, ali je moj profesionalni angažman definitivno u 2019. prevagnuo.

Kako je došlo do saradnje sa Marinom Abramovič?

Ona je imala retrospektivnu izložbu u Beogradu, i u kontekstu toga smo radili seriju portreta kao press paket kreiran u promotivne svrhe. Samo su me kontaktirali, pitali da li sam u Srbiji, a u tom momentu jesam bio, i tako je uspostavljena saradnja.

Tebi lično najdraži projekat?

Poslednji, za časopis King Kong, za koji sam radio naslovnicu sa Ešniko. Imam dosta sreće da mi se ljudi ne mešaju mnogo u rad, kreativan proces,  ne postavljaju pitanja, a ovo fotkanje je od početka do kraja bila samo priča koju sam ja hteo da ispričam.

Da li možda planiraš neku samostalnu izložbu u skorije vreme?

Mnogo bih voleo, pokušavam da sklopim neku izložbu, da bude u Subotici ili u Beogradu. Dosta stvari je u najavi, ne smem još ni da pričam.  

Kada smo već kod Subotice, koji ljudi su obeležili tvoje vreme ovde?

Definitivno Edita Kadirić, ona je otprilike razlog zašto se ja bavim umetnošću. Pa, slikarstvom sam počeo da se bavim tako što sam krenuo da kopiram njene radove! (Smeh.) Imao sam možda 11 godina kada sam zajedno sa mamom bio u njenom ateljeu. Gledala je moje radove, i bila je prva osoba van porodice koja mi je rekla da treba da se bavim ovim.

Koliko često dolaziš u Suboticu i, kad dođeš, kako ti se čini grad sa distance?

Hoćemo iskreno?

Naravno.

Ja sam mnogo tužan. Upljuvah se svaki dan, gde god da odem, pričajući o Subotici – toliko sam ponosan što sam iz Subotice, jer se radi o jednom izuzetno posebnom gradu kakav ne postoji u Srbiji: miks raznih kultura na najlepši mogući način.

S tim u vezi, kada sam ja išao u srednju, to je malo drugačije izgledalo. Da se razumemo, nisam nostalgičan, mislim da je sve ciklično tj. nikad ništa nije zauvek – loše je, pa će da bude opet dobro, i tako u krug. Pratim šta se dešava i često sam tamo, ali sam tužan zato što mislim da fali dosta toga, iako postoji šaka ljudi koji nešto rade.

Mi smo sa 16 godina napravili prvu žurku u Pogonu, fabrici koja je trebalo da se zatvori, i na kraju je opstala zbog nas. Ne znam drugi grad koji bih mogao da navedem, a da je dao platformu mladima na kojoj će da naprave događaj za 900 ljudi. I te žurke su imale kulturološku vrednost, predstavljale su ceo jedan pokret – muzički, umetnički…

Danas ne vidim stvari na toj skali. Mnogo sam zadovoljan što još uvek postoji međunarodni festival savremenog pozorišta Desire Central Station, pa Festival evropskog filma „Palić“. Ima super stvari, ali mislim da fali – ja to kažem  „prljavštine“ – sirovosti od strane ljudi koji nisu nužno deo institucija.

Gde su ti ljudi danas?

Svugde. Dosta njih je u Beogradu, jedna osoba je u Londonu. Mona Lacko je ostala, što je jako bitno. Neću da pljujem, jer ne pljujem. Ako išta ima potencijal, to je Subotica koja je, na kraju krajeva, rodila neke od mojih omiljenih stvaraoca. Mona je odličan primer, Edita takođe.

Koliko je Subotica oblikovala tvoj pogled kroz objektiv?

Mislim da ne bih bio to što jesam da nisam odrastao u Subotici, a definitivno ne bih imao ovaj stil i umetnički vokabular, jer… Subotica je gotik. Pričam s ljudima koji su iz Čačka, Zrenjanina, i nije to to. Ja sam imao sreće da odrastem u gradu koji ima jedva 100 hiljada stanovnika, a nađem istovremeno toliko istomišljenika oko sebe.

Na kojim mestima su se istomišljenici okupljali u tvoje vreme?

E, da se nadovežem na tu moju tugu – Studio 11, onda Fondacija „Danilo Kiš“, koja je bila dosta zanimljiva. Ne znam šta trenutno radi…

… Postoji.

Onako, samo postoji?

Postoji.

U to vreme smo slikali murale u samoj kancelariji Fondacije, dešavale su se svirke… Pri kraju je bio i Klein House u Štrosmajerovoj, ali to je već bio poslednji dah. Da, i Majo – Majo da mi ne diraju. To je tako posebno mesto,  gde odmah posle odgledane predstave možeš sresti sve glumce tamo.

Planovi za budućnost: ostanak u Londonu ili odlazak na neko drugo mesto na planeti Zemlji?

Ja sam totalni nomad. Ne znam gde ću biti narednih mesec dana, imam neke planove da idem u Los Anđeles, treba da idem i u Pariz. Što se tiče življenja, sigurno se neću skrasiti narednih nekoliko godina, što je naporno, ali je valjda deo posla. U Londonu živim već pet godina  on – off, čas sam tu, čas nisam.

Koliko je surovo baviti se umetnošću u jednoj svetskoj metropoli, gde je velika konkurencija, a da si freelancer?

Život u Londonu je surov sa finansijske strane čime god da se baviš, ovde ima 12 miliona ljudi, ali surovo je bilo gde. Generalno, biti freelancer je strašno opterećujuće, jer to znači da nemaš stabilno primanje, da znaš da će ti svaki mesec na isti dan leći određena količina novca.

S druge strane, imam pravo da krojim svoje vreme kako ja želim. Ta neka ideja da od umetnosti nema ’leba je meni smešna zato što je umetnost ogroman kapital, i finansijski i duhovni, jer na kraju dana naš posao je bukvalno samo da osećamo, da govorimo šta mislimo a da nas niko ni ne pita za mišljenje. Pravim stvari koje su meni lepe i zabavne. Toliko puta na snimanjima uhvatim sebe kako se bukvalno igramo oblačenja, slušamo muziku koju volimo, slikamo se.

Trebalo mi je dosta truda da budem  freelancer, ali se isplati. Ja sam sada srećan. Uradio sam dosta stvari koje sam hteo kao klinac da postignem. Treba biti istrajan, to je moja poruka za kraj.


Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.