Slobodanka Rac: Tradicionalna kultura je kultura u izumiranju

Slobodanka Rac: Tradicionalna kultura je kultura u izumiranju

Slobodanka Seja Rac, izvor: privatna arhiva

Objavio: Magločistač

31.05.2022

Kategorija: Bačka Topola , Kultura , Stav

Institucije države… nemaju strategiju razvoja i rada amaterizma u očuvanji tradicionalne nacionalne kulture. Obrazujemo kadrove koji nemaju gde da se zaposle jer nemaju šifru delatnosti i niko ih ne prepoznaje. Društva su prepuštena volji pojedinaca ili sredine, osnivaju se novi savezi bez jasnog cilja i tako dele udruženja, stvara se ogroman broj zabavljača – a nisam baš ubeđena da tradicija jednog naroda treba da se pretvori u puku zabavu, rasipa se i ono malo para koje država odvoji u te svrhe, kontrola rada i trošenja novca gotovo da ne postoji.


Stav: da li je to ono kada stojiš pravo? Da li je to ono kada balerine naprave neku pozu? Da li je to kada nešto znaš i to braniš? Mnogo pitanja sam nekada postavljala sebi dok nisam shvatila da mi je stav dat rođenjem… uvek sam stajala pravo. Zatim, uvek sam volela da igram i smišljam neke svoje poze. A onda čovek odraste, uči, i krene da brani svoj stav.

Uvek sam imala hrabrosti da iskažem, argumentima potkrepim, i predrasudama ne dozvolim da me osujete u odbrani svog iskrenog, umerenog, uravnoteženog , otvorenog i snažnog stava . Ličnog – da zaštitim svoj život i porodicu; društvenog – da ’ja’ češće bude ’mi’; i socijalnog – da mislim, osećam i postupam na način za mnoge koristan. I sve dok ne krenem o temi o kojoj bi trebalo da imam svoj stav, moraću na kratko da se osvrnem na svoje detinjstvo.

Samostalna, uporna, i odlučna da ostvarim šta zamislim, uvek sam bila na meti kritike. Sreća, vaspitanje me je vodilo napred. Vredno sam učila i znanjem branila svoju hrabrost da buntovno iskažem svoje mišljenje. Da li je već tada to bio moj stav? Možda! Boreći se za neku moju pravdu i istinu, za koju se bori svaki mlad čovek, uspela sam da ubedim svoju majku da me 1973. godine upiše u folklornu sekciju tadašnjeg KUD-a „Bratstvo“ iz Bačke Topole, kada kreće magija mog života.

Nikada se do tada nisam susrela sa nekim ko se bavio narodnom igrom. Ispred mene kao najmlađe i svih ostalih mnogo starijih, staje vrstan pedagog, koreograf i igrač, gospodin Gaća Silvester. Njegovo umeće vođenja grupe i prenošenja tradicionalne igre, pesme i običaja na sve nas, na mene, ostavljalo je poseban utisak. Od prvog naučenog koraka, nesvesno krećem da se upuštam u jednu, tada čudnu i nepoznatu, avanturu. Iz dana u dan raste moje interesovanje i potreba da i sama  naučim nešto više o nacionalnoj kulturi od onoga što nam se pruža u društvu.

Čitam, razmišljam, zapitkujem i maltretiram svojom radoznalošću sve oko sebe, a najviše svog tadašnjeg učitelja. On u meni prepoznaje neki dar koji drugi nemaju i upućuje me na prvi seminar za edukaciju umetničkih rukovodilaca folklornih ansambala.

Uz redovno obrazovanje, seminari i drugi vidovi edukacije bivaju neiscrpan izvor za nova saznanja. U našoj državi, u sistemu obrazovanja u to vreme nije bilo mogućnosti školovanja u profilima vezanim za tradicionalnu kulturu, pa smo svi pojedninačno samostalno radili na svojoj edukaciji vezano za tradicionalnu kulturu.

Moju upornost i brzo učenje – kažu i talenat – prepoznaje uprava Društva i zapošljava me kao umetničkog rukovodioca KUD-a. Sreći nije bilo mere… sa puno odgovornosti, volje, ljubavi, želje krećem – u? Krećem u borbu sa vetrenjačama!

Ovu priču kratko napisah kako bih objasnila kojim putem su mnogi od nas dospeli u svet bavljenja tradicionalnom nacionalnom kulturom.

Kako sam naivno mislila da je sve tako lepo i raspevano… a realnost je bila potpuno drugačija. Mi o svojoj tradicionalnoj nacionalnoj kulturi ne znamo mnogo: po nešto od običaja, po neku pesmu i, naravno, Užičko kolo, ali u nekom čudnom obrascu – ko kako hoće, i zbog toga mnogo ne brinemo.

Potpuna nebriga društva u celini o kvalitetu rada i pruženih informacija koje se daju u raznim udruženjima  dovodi do mnogih propusta u svakom smislu. Zahvaljujući pojedincima koji shvataju suštinu problema, vrši se pritisak na državu i resorna ministarstva i stidljivo se otvaraju odseci za etnologiju, etnokoreologiju, vaspitače za narodnu igru, narodne igrače, i aktivno organizuju izuzetno kvalitetni i edukativni seminari.

Sav taj trud iznedrio je mnoga stručna lica i delovalo je da ima nade za očuvanje naše tradicionalne kulture. Ali! Država i dalje sistemski ne podržava i ne osnažuje amaterski pokret, već je on prepušten volji pojedinaca i neizmernoj ljubavi nas koji u tom poslu već radimo.

Radeći i lično na izučavanju naše tradicionalne kulture, shvatila sam da u selu tradicija više nije deo realnog života i da se od nje ubrzano otuđijemo prihvatajući sve tuđe što nam neko  ponudi. Ljudi u selu više ne čuvaju svoju tradiciji, sele se u gradove i bez razmišljanja prihvataju sve trendove misleći da tako bivaju cenjeniji u novoj sredini… što nije tako!

I opet dolazim do istog zaključka: oni koji su morali da brinu da se tradicionalna nacionalna kultura sačuva, to nisu činili u punoj meri, već se sve svelo na nas pojedince koji se uporno borimo  i pokušavamo  da probudimo odgovorne! U opštem obrazovnom sistemu teme o tradicionalnoj nacionalnoj kulturi su neprepoznatljive i toliko retke da se neinformisana mladost polako otuđuje od iste.

Pedesetih godina 20. veka, kada je država osnovala nacionalni Ansambl „Kolo“, počinje masovno udruživanje u amaterske folklorne ansamble ili KUD-ove. Amaterizam se naglo razvija i preuzima ulogu čuvara tradicije. Mnogi učitelji, muzičari i talentovani pojedinci kreću u rad sa amaterima, ali po meni – nedovoljno odgovoran. Bitnije je bilo masovno udruživanje i osnivanje grupa nego kvalitetan rad sa njima!

Radilo se pomalo naivno, ali kako svaki rad donosi i rezultate, tako se u mnogim sredinama pojavljuju odgovorni pojedinci koji shvataju ulogu KUD-ova u očuvanju tradicionalne kulture. Pojedinci podižu nivo svesti u odnosu na interesovanje i obrazovanje mladih u postojećim obrazovnim ustanovama, obnavlja se pomalo zapostavljen istraživački rad, i u periodu od 70-tih do danas ostvaruju se ogromni rezultati. Obrađeno je mnogo terena, zapisano nebrojano igara, pesama i običaja, što je u velikoj većini i publikovano, a sve opet zahvaljujući velikom trudu i ličnom radu pojedinaca!

Institucije države koje bi morale brinuti o svemu ovome to ne čine i uopšte nemaju strategiju razvoja i rada amaterizma u očuvanji tradicionalne nacionalne kulture. Obrazujemo kadrove koji nemaju gde da se zaposle jer nemaju šifru delatnosti i niko ih ne prepoznaje. Društva su prepuštena volji pojedinaca ili sredine, osnivaju se novi savezi bez jasnog cilja i tako dele udruženja, stvara se ogroman broj zabavljača – a nisam baš ubeđena da tradicija jednog naroda treba da se pretvori u puku zabavu, rasipa se i ono malo para koje država odvoji u te svrhe, kontrola rada i trošenja novca gotovo da ne postoji.

Mišljenja sam da takav odnos društvene zajednice i države prema čuvarima tradicionalne kulture nije ispravan i stvoriće ogroman problem u budućnosti. Ukoliko bi država zauzela jasan stav i uz pomoć saveza – koji imaju dugo trajanje, iskustvo i rezultate – donela određena pravila funkcionisanja u amaterizmu i odredila i obaveze u skladu sa istim, možda još ima nade?!

Tradicionalna kultura je kultura u izumiranju. KUD-ovi i slična udruženja pokušavaju da štite od propasti ono što su nam u nasleđe ostavili naši preci. Svi mi koji smo u ulozi rukovodilaca ili u bilo kom smislu čuvara tradicije imamo veliku odgovornost prema svom narodu, a svaki mlad čovek koji je zainteresovan za tradicionalnu kulturu je veliki uspeh.

Iskreno se nadam većem razumevanju društvene zajednice za ono čime se bavi i najmanje seosko društvo do profesionalnog ansambla, da će nas društvo bolje prepoznati jer jedan narod obeležava njegov jezik, njegova istorija koja mu mora biti jasna, i njegova kultura.


Slobodanka Seja Rac je umetnički rukovodilac SKC “Vuk Stefanović Karadžić” iz Bačke Topole.


Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.