Reciklirana umetnost Miroslava Lazendića: „Subotici najviše fale ljudi, dešavanja i slobodnije mišljenje“ (FOTO)

Reciklirana umetnost Miroslava Lazendića: „Subotici najviše fale ljudi, dešavanja i slobodnije mišljenje“ (FOTO)

Miroslav Lazendić, foto: NJ/Magločistač

01.02.2023

Kategorija: Intervjui , Kultura , Subotica

Subotički vizuelni umetnik Miroslav Lazendić je neko ko se najbolje snalazi u svom kreativnom haosu i spontanom stvaralaštvu. Kako kaže u intervjuu za Magločistač, voli da eksperimentiše, voli reciklažu, prirodu, ekologiju, voli kada je svaki dan drugačiji, a ne voli rutinu, i smatra da „sve ono što ne može da se reciklira, popravi ili unapredi – ne treba ni da postoji“.

Prvo što sam uočila kada sam ga upoznala, jesu šareni radovi različitih dimenzija, prenatrpani raznim sitnim detaljima, ispred kojih je savršeno fotografisati se ili napraviti selfi. Miroslav, s druge strane, baš i ne voli da se slika – jedva sam ga ubedila, jer smatra da je danas, kada je fotografisanje na jedan klik svakome od nas na mobilnim telefonima, zapravo „fotografija ubila realizam“.

Miroslav Lazendić je rođen 1980. godine u Novom Sadu. Od malih nogu, veliki je ljubitelj 2D nepokretnog vizuelnog izraza u svim oblicima. Oprobao se u stripu, ilustraciji, grafičkom dizajnu, street art-u, tetovaži i sito štampi, da bi se na kraju pronašao u kombinaciji svega toga. Njegovi stripovi su objavljivani i izlagani u Srbiji, Mađarskoj, Slovačkoj, Italiji, Švedskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Francuskoj i Nemačkoj. Tokom epidemije korona virusa, 2020. godine, sa prijateljima je osnovao „Otvoreni atelje F“ (OAF) gde su se tokom dve godine postojanja trudili da razvijaju nezavisnu likovnu kulturu.

Osim što lepo crta, putem svojih radova često ima potrebu i da pošalje poneku ekološku poruku tipa „Ujedinjene boje propasti“ ili „Otvori oči pre nego što umreš“.

Nije rob pravila – veruje u potpunu umetničku slobodu koja se vidi i kroz njegove radove, u kojima se neretko osećaju bunt i kritika društva.


Kada je počelo tvoje interesovanje za crtanje i strip?

To mi je prvo sećanje, osim mame. Sećam se da kao dete držim hemijsku olovku i žvrljam po nekim sveskama i papirima. Roditelji su uvek bili u fazonu da je to nešto što se nikada neće isplatiti i da treba završavati neke škole. Primetili su drugari iz razreda u osnovnoj školi, pa su govorili „kako ti lepo crtaš“, i tada sam zapravo imao i prve pokušaje na stripu, ali sam brzo odustao jer sam video da je to ogroman posao, da treba puno sličica poređati na puno strana, za šta ja kao dete nemam živaca. Uvek sam voleo da čitam stripove. Ali prvo ozbiljnije bavljenje stripom je počelo 1997. godine sa Školom stripa koja se održavala na Otvorenom univerzitetu. Tada sam bio drugi srednje, isto sam stalno nešto crtao, i meni se tada taj underground pravac svideo, pa mi je do 2006. godine strip bio glavno čime sam se najviše aktivno bavio. To je bio underground strip kraće forme, teme su bile crni humor, socijala, a pomalo i ekologija. Škola stripa je posle nekoliko meseci izdala album i tu su bili moji prvi objavljeni radovi. To je tada naišlo na odobravanje u mom okruženju, malo je bilo drugačije, ali relativno dobro nacrtano. Meni je to kao klincu tada značilo.

Foto: Miroslav Lazendić (privatna arhiva)

Čime se još sve baviš kada je u pitanju kreativno stvaralaštvo?

Interesuje me sve osim realizma. Volim da gledam 3D i animaciju, ali ne mogu da zamislim da to radim, interesuje me sve što je dvodimenzionalno i što je bez nekih pravila. Bitno je da se meni sviđa. Volim da eksperimentišem, volim da probam stvari, volim kada nemam kontrolu, bar ne skroz, delimičnu.

Šta je inspiracija za tvoje radove?

Puno toga. Na prvom mestu priroda jer smo deo nje i vidi se ta povezanost kada pogledaš svoj nervni sistem ili krvotok pa uporediš sa nekim granjem, vidiš neke sličnosti. Drveće i granje mi je uvek neki motiv, uvek se negde provlačilo kroz moje radove i dok sam bio dete i sada. Jednostavno mi je zanimljivo da to vidim grafički, te grančice kako se prepliću i te kontraste, i uopšte kompletna biologija mi je zanimljiva od ćelijskog nivoa do nekog gotovog organizma, zatim geometrija, boje, neka polu apstrakcija, neki prosti elementi koji su negde sastavni deo nekog rada, spontanost, slučajnost. Ne inspiriše me realizam i ljudska anatomija. Po meni, fotografija je ubila realizam i za mene je to gotovo. Danas može sa jednim klikom da se uradi, svako ima telefon i može da fotografiše.

Foto: Miroslav Lazendić (privatna arhiva)

Da li Subotica daje neku inspiraciju za nastanak tvojih radova?

Nisam ostao ovde zato što me Subotica nešto posebno inspiriše. Volim arhitekturu grada, naravno, volim što ima zelenila, i volim dosta ljudi koji žive ovde, ali više me inspiriše ono što fali Subotici – a to su ljudi. Fali više dešavanja, fali nekog slobodnijeg mišljenja. Mislim da ne postoji dovoljno adekvatnih prostora za izlaganje umetnika. Ljudi imaju i finansijskih problema i često moraju da idu na posao da bi preživeli, a ne mogu da se bave onim što bi zaista voleli. Ili nemaju para da iznajme sebi atelje, nemaju toliku gajbu, imaju neku sobicu. Dosta ljudi je otišlo. Većina njih sa kojima sam se družio krajem 90-tih i početkom 2000. odavno nisu u Subotici ni u Srbiji i verovatno se neće ni vraćati, i zbog toga mislim da ljudi fale, ali i novac. Mislim da će mladi koji sada stasavaju i otkrivaju se u bilo kojoj umetnosti takođe otići.

Kako se mogu spojiti umetnost i reciklaža i na koji način si ti to spojio i zašto? Šta recikliraš najviše kroz svoju umetnost i na koji način to radiš u praksi?

Reciklaža i umetnost idu ruku pod ruku. Od kako postoji umetnost, postoji i reciklaža. Uvek se materijali recikliraju. Sada, kada je industrijsko i informatičko doba i toliko toga se proizvodi, ima toliko stvari koje je šteta baciti. Koliko toga se pravi od nečega što bi završilo kao smeće. Ja najviše koristim drvo, karton, papir, lim, vinil ploče, imam neke ideje i sa staklom. Drvo može biti u raznim oblicima: daske, stari prozori, delovi nameštaja, iverica, lezonit, šper ploča, OSB ploča. To su stvari koje ljudi bacaju, i to će neko založiti ili će završiti na deponiji, a ja mogu da slikam na tome, da sečem, da pravim neke oblike, da pravim zidne skulpture. Drvo mi je najinspirativnije, a najlakši za obradu su lepenka, papir, karton, pa na to možeš da radiš štampu, da slikaš, sprej, možeš da ga seckaš i kolažiraš kako hoćeš, ima bezbroj mogućnosti. Možda nemaš ideje, ali ti zapravo sam taj materijal daje ideje. To je dosta spontan proces, retko kada imam neki plan, osim kada se pripremam za izložbe. Moje teme manje-više variraju od neke pop kulture preko crnog humora, kritike društva, ekologije do neke apstrakcije, tipografije, geometrije, nešto što može dobro da izgleda. Širok je spektar, osim ako neko želi nešto konkretno da naruči da uradim, ali ja bukvalno stihijski radim. Radim i reciklažu drugih radova koji su preživeli test vremena ili možda nisu zaživeli onda kada je trebalo pa ih treba malo obnoviti. Radim i reciklažu ideja koje imam a nisam ih još realizovao.

Foto: Miroslav Lazendić (privatna arhiva)

Da li se od ovog posla može živeti?

Može, ali još uvek sve to nisam razradio. Većina mojih radova ostaje u Subotici i kupuju ih prijatelji, poznanici, a jedan deo i poklonim ili menjam sa drugim autorima sa različitih strana. U principu, ne živim od toga, više je kao neka dopuna budžeta. Mislim da postoji tržište za mene, samo mi možda treba neko ko bi radio marketing. Umetnik bi u današnje vreme trebalo da bude skoncentrisan samo na stvaralaštvo, i da ima tim od bar još dvoje ljudi koji će se baviti plasiranjem tih radova.

Da li se mladi danas okreću poslu kojim se ti baviš?

Mladi koji su u vizuelnoj umetnosti gledaju na zaradu i gledaju da uđu u vizuelnu industriju. Da li je to dizajn, da li su to video-igrice, film, 3D animacije, više idu na tu industriju zabave nego ka nekom autorskom radu. Drago mi je kada vidim nekog klinca koji je na ulici napravio grafit jer on verovatno još radi i mnoge druge stvari, pa možda vremenom prevagne na neku autorsku varijantu, ali će morati da radi i neku komercijalu da bi preživeo. Zajebano je ovo vreme. Treba ti lova a treba i ti da se ostvariš kao kreativno biće. To je prilično teško izbalansirati, a iscrpljujuće je i jedno i drugo.

Foto: Miroslav Lazendić (privatna arhiva)

Na čemu trenutno radiš i da li možemo očekivati uskoro i neku izložbu?

Moja naredna izložba biće održana 3. marta u Uličnoj galeriji u Beogradu. Tamo prebacujem izložbu Reused 2 koja se nalazi u prostoru Hardwired, u ulici Age Mamužića u Subotici, i planiram još završiti nekoliko radova pa će biti i novih. Spremam još dve nove serije koje će biti gotove do kraja godine, Reused 3 i The Wall. To će biti tri zida pretrpana svačim, totalni haos, totalno šarenilo, sa prepuno informacija. Reč je o velikom formatu koji je natrpan malim formatima, a videće se i novi radovi od recikliranog materijala.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.