OTO OLTVANJI, PISAC: KULTURA ĆE NAĆI NAČINA DA SE OSTVARI I U NAJTEŽIM USLOVIMA

OTO OLTVANJI, PISAC: KULTURA ĆE NAĆI NAČINA DA SE OSTVARI I U NAJTEŽIM USLOVIMA

Oto Oltvanji, izvor: lična arhiva

Objavio: Magločistač

31.12.2016

• Subotica je dobar grad za život pisca: donekle je jeftinija od Beograda i nekih drugih gradova što se tiče troškova života, a plodno tle za pisanje priča • Još nisam prežalio „Trenchtown“ • Primer „Pisaca u fokusu“ nam pokazuje da festivali, nažalost, nestaju • Ne oslanjam se previše na institucije kulture, između ostalog zato što njihova podrška varira u zavisnosti od previše faktora

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Može li od lepe reči da se živi? Pisac Oto Oltvanji bez dvojbe odgovara da može. Istina, teško, i samo uz dodatne angažmane sa strane, dovoljno bliske spisateljskoj delatnosti, a u njegovom slučaju radi se o prevođenju, koje mu ostavlja prostora da se posveti svojoj prvoj ljubavi – pisanju.

Tako su nastali romani „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010) i „Iver“ (2015), te četrdesetak pripovedaka objavljenih u časopisima Znak sagite”, “Gradina”, “Koraci”, “Severni bunker”, “Politikin zabavnik”i antologijama kao što su “Tamni vilajetBeli šum”, “Gradske priče”, “Nova srpska pripovetka” i “Četvrtasto mesto”.

A u njima posebno mesto zauzima Subotica, za koju je vezan neraskidivim nitima, iako po rođenju Novosađanin, a mestu prebivališta Beograđanin.

Kako biste sebe opisali? Kao Subotičanina na privremenom/stalnom radu u Beogradu, ili?

Jedan od mojih omiljenih pisaca Džon Le Kare je svoj roman „Savršen špijun“ započeo citatom kineske poslovice koja glasi: „Čovek koji ima dve žene, gubi dušu. Ali čovek koji ima dve kuće, gubi glavu.“ E sad, možda kod mene to nije na nivou ravnopravnog paralelnog života, ali iako u Beogradu živim već dvadesetak godina, a ako se računaju studije – onda i više, i dalje sam veoma vezan za Suboticu preko roditelja, prijatelja i uspomena. U poslednje vreme sve više i inspiracijom: u mojim romanima i pripovetkama, Subotica i njena okolina često figuriraju kao bitna lokacija, ali i nešto više od toga.

Koliko često posećujete Suboticu, predstavljate Vaša dela i učestvujete u kulturnoj ponudi grada?

Prisutniji sam nego ranijih godina. Možda nedovoljno da bih postao deo gradske svakodnevice, ali sasvim dovoljno da ponovo osećam mesto kao nekad. U kulturnoj ponudi grada učestvujem kad god me zovu, a imam sreće da se to dešava. U protekle dve godine imao sam tri gostovanja, što se u spisateljskom svetu – i ne samo u njemu – smatra relativno čestim. Zahvalan sam na tome.

Kako Vama sa strane izgleda kultura u Subotici? Da li kao plod svesnog strategijskog ili tek stihijskog razvoja?

Strategija razvoja kulture u ovoj zemlji, pa i bivšoj, zajedničkoj, bila je manje ili više klimava, te bih rekao da se to onda nužno odražava i na lokalnu scenu. Uvek sam se divio pričama iz razvijenijih zemalja, gde su to desetogodišnji ili još dugoročniji projekti. Mi nikad nismo imali luksuz tako dugog perioda blagostanja da bi se stiglo do nekakvog ozbiljnog planiranja razvoja kulture. Uglavnom su to bili stihijski projekti ili sasvim slučajno spokojni periodi u kojima se uradilo nešto značajno. S druge strane, kulturna ponuda u Subotici mi poslednjih godina izgleda nešto bogatije, makar po izboru i broju događaja, ponekad do te mere da kao posetilac možda ne bih mogao sve ni da postignem. Možda je to samo moj utisak, jer se još živo sećam nekih izuzetno sušnih perioda.

Koliko zajednice i institucije u Subotici poznaju, priznaju, cene i podržavaju Vaše stvaralaštvo?

Nekim čudom su ga svesne, što je za početak sasvim dovoljno. Dobijao sam pozive za promocije i gostovanja sa raznih strana. To je nešto na šta, kad malo bolje razmislite, pisac zapravo i ne može mnogo da utiče – sem kroz kvalitet svog rada, razume se – tako da kad se tako nešto desi, uvek se oseća počastvovano.

Da li je teže izdati prijatelja ili knjigu i može li se živeti od pisanja?

Izvor: lična arhiva

Od pisanja se može živeti, mada teško. Od pisanja proze živeti je gotovo nemoguće, mada jedan mali broj autora u našoj zemlji i to postiže – činjenica je, međutim, da je to kod nas i dalje neuporedivo više izuzetak nego pravilo. I onda se ispomažete raznim drugim stvarima, što takođe nije neuobičajena praksa, čak ni na Zapadu. Ja to radim preko srodnih delatnosti kao što su prevođenje – ponekad mi je čak žao što možda nisu manje srodne, da ne bih toliko umarao iste „mišiće“ koji su mi potrebni i kod pisanja. S druge strane, razvoj globalnih tehnologija omogućio je da danas pišete praktično bilo gde, tako da niste više toliko vezani za samu fizičku lokaciju zaposlenja.

Što se Subotice tiče, možda bi najidealniji način za nekog pisca bio kad bi uspeo da objavljuje za velikog izdavača (koji će mu knjige plasirati na veliko tržište i uspevati da ih prodaje), dok on sedi u Subotici i piše. To bi bilo idealno. Subotica je dobar grad za život pisca: donekle je jeftinija od Beograda i nekih drugih gradova što se tiče troškova života, a plodno tle za pisanje priča. Bar je ja tako doživljavam.

Kako opisujete čitalačku publiku u Subotici?

U mom iskustvu, kao vernu. Željnu novih sadržaja. Možda će zvučati neobično, ali subotička čitalačka publika je avanturističkog duha, spremna da isproba nešto novo. Malo-malo pa sretnem ili upoznam nekog ko aktivno čita, u toku je sa književnom produkcijom, zanimaju ga nove knjige. Navikao sam na to da se na drugim mestima lakše odustaje od čitanja.

Da li je normalno da u gradu Kiša, Sekelja i Kostolanjija među najčitanijima bude Jelena Bačić Alimpić?

Ako ljudi nešto žele da čitaju, ne možete ih u tome sprečiti. Niti treba. Možete ih samo podučavati kvalitetnijoj književnosti, ali i nakon toga moraju da biraju sami. Popularnih knjiga, manje ili više kvalitetnih, oduvek je bilo – desilo se čak da je ponekad najpopularniji pisac generacije istovremeno i autentični književni genije, kao što je to bio slučaj sa ČarlsomDikensom. Uzaludno je opterećivati se brojkama. Moj stav je prilično neortodoksan po tom pitanju: smatram da velika većina pisaca ima upravo onoliko publike koliko zaslužuje. Postoji, naravno, mala statistička greška – u vrhu čitanosti uvek ima jedan mali broj pisaca koji možda ne zaslužuje toliko čitalaca, a pri dnu verovatno ima onih koji ih zaslužuju više, ali to je uglavnom to. Mi ostali dobijamo tačno onoliko koliko zavređujemo. To ne znači da se s tim treba miriti i da ne treba ulagati napore i raditi na sebi da se to promeni. Čuo sam izreku da dobra knjiga pre ili kasnije nađe put do čitalaca i stvarno verujem u to.

A da li je normalno da izloge knjižare u centru grada krasi deterdžent za pranje posuđai kakav je Vaš stav o ovom fenomenu?

Marketing je dobar sluga, ali zao gospodar. Ako mu dopustite previše toga, primenjuje se agresivno i neznalački, pa će se nužno desiti neke bizarne pojave. To nije nov fenomen, niti izrazito lokalan, ali poprima sve veće razmere i uvrnutije oblike. Utrka za klikovima, šerovima i sponzorima ume da postane mahnita, ljudi se malo zaborave, ali mislim da nije potrebno mnogo da se s vremena na vreme podsete na ono što je bitno.

Koliko ste upoznati sa sudbinom festivala “Pisci u fokusu” i koji su Vaši utisci o toj manifestaciji?

E, to je bio jedan dobar festival. Dok je trajao, čuo sam samo sve najbolje o njemu, i od kolega pisaca koji su gostovali, i od publike. Nisam stigao i sam da učestvujem na njemu, što je samo još jedan od razloga zbog kojeg mi je žao što više ne postoji. Primer „Pisaca u fokusu“ nam pokazuje da festivali, nažalost, nestaju. Oni su prva kolateralna šteta kad zagusti. Ili im se smanji budžet, ili ih ugase. To je nešto na šta uvek možete da računate, pre nego da će se održati nekakva duga tradicija. Kad smo već kod toga, još nisam prežalio „Trenchtown“. Ali tu su neki drugi festivali – i stari, i novi. Oni nose deo zasluga za to što kulturna ponuda u ovom gradu i dalje deluje bogato.

Na koji način definisati strategiju kulture u gradu koja bi, sa jedne strane, gradila čitalačku publiku, a sa druge preduslove za stvaranje novih pisaca?

Strategije su teške stvari. Nemam neku pametnu, mogu da ponudim samo ličnu. Ne oslanjam se previše na institucije kulture, između ostalog zato što njihova podrška varira u zavisnosti od previše faktora. Moj posao je takav da sam uslovno rečeno izolovan najmanje dve godine dok radim na romanu i tada prosto nemam pažnju ni snagu da se bavim drugim stvarima sem svojim radom. Piščev posao je da piše, je li. Prijatno je kad vas zovu na gostovanja, festivale, radionice, stipendijske i rezidencijalne boravke, ali to se nekako desi po obavljenom poslu ili ne desi, kao posledica, ne utiče mnogo na sam rad. Zato su tu ljudi sa energijom, strašću i angažovanjem, koji vredno rade, okupljaju pisce, trude se da organizuju događaje, u privatnoj ili javnoj inicijativi, svejedno. Čak i u velikim institucijama sve uvek zavisi od pojedinaca. Kultura će naći načina da se ostvari i u najtežim uslovima.

S moje strane, dakle, kao svoju strategiju, mogu samo da ponudim da ću dati sve od sebe da budem bolji u onom što radim. U istoriji je bilo pregršt sjajnih primera organizovanja umetnika, ali ja sam uvek nekako više za individualne primere borbe. Istaknite se svojim pozitivnim primerom. Budite bolji u onom što radite. Inspirišite druge, bilo kolege ili početnike, svojim radom, preporukama, podrškom, onim što vas intrigira. Kad bi svima to bio prioritet, svima bi nam bilo lakše. Izdiglo bi čitavu kulturnu scenu na jedan viši nivo, ne biste ni primetili kada se i kako to dogodilo. Kad vi stvarate kvalitetnije, publika počinje da pokazuje veće interesovanje i organizovanje se dešava samo od sebe. Kulturna scena oživi. A dovoljno je samo se malo više potruditi i biti bolji, učiti i razvijati se. Kad radim na sebi, nikad ne mislim da je to isključivo za moju dobrobit.

Eto, mislim da je ponekad samo toliko potrebno. A govorim to zato što nisam siguran da većina tako radi. Ne vidim to. Umesto toga, primećujem neku manje ili više pritajenu želju da se do cilja dođe na najlakši način, kakav god taj cilj bio. Kad bismo svi pojedinačno uložili malo više truda, uradili sve što možemo sa svoje strane, već bi bilo drugačije. Lakše bi se prepoznavali, više cenili i tražili sveži, nadahnuti, originalni, talentovani, umešni pisci. Utopija pre nego strategija, znam, ali možda utopija kojoj vredi težiti.

(Magločistač)

[clear]

 

 

Članak Oto Oltvanji, pisac: Kultura će naći načina da se ostvari i u najtežim uslovimaproizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.