"Bil se vraća", foto: Edvard Molnar
Ka nasladi tumačenja: “Bil se vraća”, Pozorište “Kostolanji Deže”, Subotica
Premijernu predstavu „Bil se vraća“ u produkciji subotičkog Pozorišta „Kostolanji Deže“ možemo pamtiti po turbulentnoj transparenciji neortodoksne logike teatarskog jezika, temeljenoj na eksplikativnoj snazi (auto)ironičnih, grotesknih, parodijskih i dekonstruktivističkih inscenacija reditelja Andraša Urbana.
Nekonvencionalnu pripovest Bele Segedi Saboa o grupi sledbenika bizarnog američkog kulta na putu po mađarskoj provinciji nesputani autorski postupci reditelja transfigurišu u atraktivan postdramski komad usmeren, pre svega, na pitanja savremene geopolitike duha.
Umesto tradicionalne drame sukoba karaktera, dramaturško uobličenje tekstualne građe akcentuje sukob kulturnih obrazaca kao jedan od drastičnih izraza opšte krize slobode i modernog subjektiviteta. Katarzičnu efektnost scenske komparacije neizrecivosti „gorko-slatke melodije“ novog milenarizma, koji dolazi iz samog srca hiperpotrošačke civilizacije, naspram evropske dekadencije palanačko-folklornog ozračja, autor postiže distanciranjem od tradicionalnih metoda paternalističkog govora i didaktičkih želja, i ono što predstavi daje posebnu draž jeste činjenica što Urbanovom konceptualizacijom ne komanduje autoorijentalistički patos, jer se sumanutost opštih struktura življenja precizno prikazuje – njihovom sintaksom.
Parodijska vivisekcija ljudske strasti ka religijskim fantazijama i duhovnim novotarijama lažnih proroka, ali i enigmatične trajnosti želje ljudi da svoj život definišu anahronim kategorijama prošlih vremena, nadilazi izvorni efekat komičkog i upućuje na refleksivni manevar simboličkog mapiranja društvene stvarnosti. Dramaturški postupci umetničke dekonstrukcije modernih verzija proročanskih vizija i duhovita akcentuacija načina na koji čovekova glad „ka konačnosti konačnosti“ biva razrešena u korist partikularnih i prizemnih interesa lažnih proroka precizno korespondiraju sa primetnim tendencijama savremenog doba.
Sa druge strane, inscenacija prizora u kojima ljudi temeljno iskustvo praznine prevazilaze nekritičkim prepuštanjem inerciji kulturnoistorijskih sila i kičasto-folklornoj idealizaciji vlastitosti biva jasno prepoznata takođe kao važna ilustracija dominantnog kulturnog narativa današnjice koji preuzima ulogu novog operatora represivnih politika.
Blaga odstupanja u kvalitetu i scenskoj ritmici određenih uprizorenja, i na momente nedovoljno jasan tok radnje, spretno neutrališe nekoliko performativnih scenskih „kopči“ čija postdramska imaginativnost opšte haotičnosti ubrzanog sveta akcentuje autorske premise.
Iako je glumački zadatak plastično definisan dramaturškom mehanikom za demonstraciju bazičnih idejnih postulata, snažna metaforička potentnost tekstualne građe se sugestivnim scenskim rešenjima i poetski oblikovanom dijaloškom dinamikom izvodi do samog kraja, a autorsko osporavanje prevladavajućih pretenzija kulturnog poretka ne iscrpljuje vlastitu svrhovitost isključivo na planu humora i, eventualno, tragikomičkog efekta.
Lišeni realističnih karakternih crta i upućeni na dramski sukob narativno-simboličke prirode, članovi ansambla „Kostolanji Deže“ unisono demonstriraju jedinstvenu krotkost narativno-scenskog egzibicionizma, pogotovo u završnim scenama halucinativne rock-evangelizacije, te finalne lirike autorefleksivnog (za)gledanja u publiku.
Intrigantna glumačka nijansiranja ostvarili su Žolt Vicei u ulozi Bila Šeridena i Boris Kučov u ulozi Elvisa Prislija, Andrea Verebeš i Anabela Hodik su ulogama Elze i Monike potvrdile mladalačko umeće generacije čije vreme dolazi, dok su David Buboš, Adam Ađaš i Gabor Mesaroš uloženom kinetičko-ekspresivnom energijom opravdali renome jednog od boljih glumačkih ansambla.
Umetničkoj svežini predstave značajno doprinosi ambijentalno kontekstualizovana muzika Arpada Serde, dok intencionalno tipska, ali ne i tipična, kostimografija Line Leković prepušta gledalaštvo vizuelnim intrigama asocijativnog uživanja.
Sumarno: kako od mita o Edipu znamo da svako proročanstvo otkriva tendenciju samoispunjenja, jer svako imenovanje teži inauguraciji imenovane stvarnosti, premijerna predstava „Bil se vraća“ na duhovit i prijemčiv način uverava da glavni problem savremenog delovanja i snažnog prisustva lažnih proroka nije (samo) u fantazmatskoj prirodi sadržaja i duhovnih obećanja, koliko se „katastrofičnost svakog anđeostva“ (Radomir Konstatinović) ogleda u kolektivnom pozivanju na Velikog Drugog – a koji nije ništa drugo do drugo ime za novi oblik neslobode. Solidan primer pozorišnog delovanja čija se katarzična funkcija uspešno izvodi s one strane afektivnih kanona sentimentalnog moralizma.
Branislav Filipović
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 86. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti, rodnog identiteta ili drugog ličnog svojstva bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.