NELA TONKOVIĆ: KO, U STVARI, UPRAVLJA USTANOVAMA KULTURE?

Nisu to često baš nikakvi, a kamoli istaknuti „poznavaoci kulturne delatnosti“, već poslušnici političkih stranaka koje svoje članove besomučno seljakaju od jednog do drugog nameštenja, u nadi da će namiriti njihove prohteve za nekim vidom stranačke brige o sebi, o malom članu koji želi da se pita. I za to najčešće prima honorar

Nela Tonković, foto: Savremena galerija Subotica

Još se ne stišava bura povodom izgledne smene Slađane Petrović-Varagić, direktorke Kulturnog centra Požega, ali u prvom redu istaknute istoričarke umetnosti. Uprkos svim uspesima koje KC Požega postiže – a najnoviji je „Politikina“ nagrada za najbolju izložbu dodeljena umetničkom paru Doplgenger za „Neimenovane fragmente“ rađene u produkciji KC Požega – najnoviji Upravni odbor ove ustanove upodobljen politički, nipošto odgovarajućih stručnih kompetencija, na čelu sa poljoprivrednim tehničarem Sretenom Majstorovićem, odlučio je da Skupštini opštine Požega uputi predlog za razrešenje dužnosti direktorke Petrović-Varagić.

Poljoprivredni i ini tehničari – a takvih je u Upravnom odboru KC Požega tačno par, uz penzionera, tonca, još jednog penzionera i vodiča – svakako znaju šta je uspešno rukovođenje ustanovama kulture. To, pak, ne znaju niti Ministarstvo kulture, niti Nacionalni savet za kulturu Republike Srbije jer se njihova oglašavanja povodom zapanjujuće osionog ponašanja lokalne vlasti u Požegi, koja već nekoliko meseci vrši pritiske na direktorku Petrović-Varagić, ne uvažavaju. Poslednji u nizu tih pritisaka bilo je neusvajanje programa rada KC Požega za 2016. godinu od strane lokalne skupštine.

Glas su digli i drugi: Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA Srbija, kolektiv Kulturnog centra Beograda, mnogi umetnici i radnici u kulturi, konačno i više od 2.000 građana Požege, ali – nedovoljno. Ništa ne može da zaustavi Upravni odbor kome kultura i umetnost toliko leže na srcu da moraju da ih spašavaju od ljudi poput Slađane Petrović-Varagić: stručnih, uspešnih i veoma zainteresovanih za svoj posao i dobrobit zajednice u kojoj deluju.

Ipak i nažalost, slučaj progona koleginice Petrović-Varagić samo je najpoznatiji primer odnosa lokalnih samouprava i upravnih odbora koje one postavljaju prema ustanovama kulture i njihovim rukovodstvima.

Naime, iako Zakon o kulturi Republike Srbije u članu 41. jasno propisuje da članovi upravnih odbora treba da budu imenovani „iz reda istaknutih stručnjaka i poznavalaca kulturne delatnosti“, ove njegove odredbe u praksi se pridržava najčešće Vlada Republike Srbije kada imenuje upravne odbore beogradskih ustanova kulture (primer je Muzej savremene umetnosti u čijem su Upravnom odboru i Dušan Otašević, Vladimir Veličković, dr Lidija Merenik), donekle Vlada Vojvodine, a skoro nikada lokalne samouprave, koje su osnivači brojnih ustanova u kulturi.

Oni koji ne rade u Beogradu najčešće se suočavaju sa bledim pogledima raznih tehničara, električara, penzionera, nezaposlenih lica i ljudi sličnih profila prilikom izlaganja godišnjih programa ustanova u kulturi. Sva ta imena umetnika, svi ti nepoznati pojmovi, sve te ideje društvene korisnosti i neprofitnosti najčešće su više nego što članovi upravnih odbora mogu da podnesu.

Nisu to često baš nikakvi, a kamoli istaknuti „poznavaoci kulturne delatnosti“, već poslušnici političkih stranaka koje svoje članove besomučno seljakaju od jednog do drugog nameštenja, u nadi da će namiriti njihove prohteve za nekim vidom stranačke brige o sebi, o malom članu koji želi da se pita. I za to najčešće prima honorar.

Nevolja je jedino u tome što se takvi upravni odbori i pitaju o funkcionisanju ustanove kojoj su zapali, imaju u svojim rukama poluge zakona koje im dopuštaju da upravljaju ustanovama kulture, makar je prekršen jedan njegov član već kod samog čina imenovanja tih organa!

Usput, ako na kršenje famoznog člana 41. Zakona o kulturi pokušate da upozorite predstavnike osnivača, često umesto pravog odgovora dobijete iskaze vrhunskog voluntarizma: „Pa, znate da je kultura onako, hm, neuhvatljiv pojam. A jel’ Vi to hoćete da kažete da članovi upravnog odbora nisu kulturni?“ (I da, ovo jeste doslovna rekonstrukcija mog telefonskog razgovora sa jednom od osoba zaduženih za kulturu u našem gradu.)

Članovi takvih upravih odbora podnose ostavke kad im se ne sviđa program za koji su glasali(!), kad shvate da ustanova ne honoriše rad upravnog odbora, kad uprava ustanove ne podlegne pritiscima za organizovanje izložbe umetnika „čija mi se slika jako sviđa“, prete nejavljanjem na telefon dok njihovu ostavku ne usvoji osnivač, teško opstruišu rad ustanove i, uopšte, ponašaju se kao uvređena deca nenavikla na dijalog i sučeljavanje argumenata, kao oni koji imaju samo „svoje mišljenje“, a nikako znanje.

Naravno, da su bar jednom pročitali Zakon o kulturi po kojem rade ustanove kojima upravljaju, shvatili bi da izlaz iz situacije u kojoj su se našli nije u neplodnim koracima koje preduzimaju po pravilu zakasnelo, već u poštovanju zakona. Znači li to ostavke čim su – takvi! – i imenovani? Da, to bi bio moralni čin!

A do tada, u jednoj subotičkoj ustanovi kulture koja prikazuje filmove, Upravni odbor skoro je izglasao za novog direktora osobu koja nije priložila obavezan, temeljni deo dokumentacije: plan rada za naredne četiri godine! Drugi kandidat je imao taj plan napisan na bezmalo četrdeset strana. Ali, plan rada izgleda da i nije baš toliko važan, nemojmo se sada hvatati za sitnice, naređenja su ipak naređenja…

Uostalom, mogu i upravni odbori da upravljaju, na radost svih nas koji pišemo planove, sprovodimo ih i bavimo se, za njih, nekim sasvim sporednim poslovima.
[clear]

Autorka teksta je direktorka Savremene galerije Subotica.

(Magločistač)

[clear]