Mina Vavan: Predstave u subotičkim pozorištima uticale su na moju odluku da se bavim režijom

Mina Vavan: Predstave u subotičkim pozorištima uticale su na moju odluku da se bavim režijom

Mina Vavan, izvor: privatna arhiva

Objavio: Magločistač

21.02.2022

Kategorija: Intervjui , Kultura , Subotica

Mina Vavan ima 23 godine i studentkinja je multimedijalne režije na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, gde trenutno i živi.

Svoj rodni grad Suboticu je napustila zbog toga što je htela da upiše režiju, ali bi je napustila, kako kaže, i da je upisala bilo koji drugi fakultet.

“Nekako, kad si tinejdžer, postoji ta težnja da se ode negde, postoji neka iracionalna mržnja prema svom rodnom (malom) gradu i potreba za novom, većom sredinom”, kaže u razgovoru za Magločistač ova mlada režiserka, dodajući da je, tek kada je Suboticu napustila, uvidela i neke njene dobre strane poput arhitekture, Palićkog jezera, mira…

Mina Vavan, izvor: privatna arhiva

Kako je počela tvoja ljubav prema filmovima? O kakvim filmovima, dokumentarcima je reč, i čime se oni bave?

Bilo je potrebno dosta vremena da moja ljubav prema filmovima postane ljubav, a ne zadatak koji prihvatam u cilju uspešnog završavanja Akademije. Naime, kad sam upisala Akademiju scenskih umjetnosti, filmovi me nisu mnogo zanimali. Htela sam da se bavim samo pozorištem, iako mi je većina profesora govorila da ću se na kraju baviti filmom. To se promenilo na drugoj godini kada sam snimila svoj prvi kratki igrani film „Otplitanje“.

Ljubav prema dokumentarnom filmu, konkretno, rodila se na trećoj godini, na semestru dokumentarnog filma, mada  mislim da je ona ukorenjena mnogo ranije, u dokumentarnoj fotografiji.

Bila si jedna od učesnica nedavno održane radionice Ateljea Varan, ali i jedna od autorki 10 filmova koji su u januaru prikazani u Beogradu. Šta je bila tema tvog filma i zašto si izabrala tu temu?

Da, mnogo sam srećna što sam bila deo ove radionice i mislim da mi je dala potpuno novi ugao gledanja na dokumentarni film. Ne bih se nikad sama usudila da isprobam tehnike koje su nam bile zadate na radionici i mislim da je Atelje Varan dragocena škola za svakoga ko želi da se bavi dokumentarnim filmom.

Film koji sam snimala na radionici – „Anatomija hipomanije“, prati život jednog profesora anatomije, koji već trideset godina živi u svojoj kancelariji na anatomskom institutu u Beogradu. Film se bavi temom hipomanije i načinom na koji je jedan naučnik svetskog glasa tretiran u Srbiji. Nekako me uvek privlače sudbine ljudi koji, iako žive život koji nimalo nisu zaslužili, ostaju privrženi svojim idealima. Valjda imam potrebu da im svojim filmom na neki način pomognem, da ih učinim večnim.

Mina Vavan, izvor: privatna arhiva

Koliko je teško danas baviti se filmom, sa kakvim izazovima se susrećeš, i da li mladi, poput tebe, imaju šansu da se probiju i da budu vidljiviji i prepoznatljiviji?

Naravno da nije lako. Jedno je kad maštam kako bi moj film u idealnim uslovima izgledao, a nešto sasvim drugo je šta je realno da taj film na kraju bude. Bitno je, uprkos izazovima pretežno finansijske prirode, zadržati esenciju ideje i emocije s kojom stvaramo umetničko delo. Mislim da svi imaju šansu da se probiju. Pitanje je to i sreće i talenta i trenutka u kom se nešto dešava i stvara, ali mislim da iza svega mora da stoji ogroman rad. Bez toga sve ostalo pada u vodu. Barem se meni to pokazalo kao tačno.

Zašto si napustila Suboticu i da li imaš u planu da se vratiš nazad?

Napustila sam je zbog toga što sam htela da upišem režiju, ali napustila bih je i da sam htela da upišem bilo koji drugi fakultet. Nekako, kad si tinejdžer, postoji ta težnja da se ode negde, postoji neka iracionalna mržnja prema svom rodnom (malom) gradu i potreba za novom, većom sredinom.

Ja u Suboticu retko dolazim jer mi je trenutno daleko i nemam vremena da ostajem dugo, pa mi se najčešće ne isplati, ali bih volela nekad da se vratim nazad. Ne za stalno. Ne mogu da zamislim da živim do kraja života samo u Subotici, ali bi mi bilo drago da me možda neka poslovna ideja dovuče nazad u moj rodni grad.

Kako vidiš Suboticu tada, kada si živela ovde, i kako je vidiš sada? Da li ovaj grad mladim umetnicima pruža šansu da se bave filmom?

Moja perspektiva Subotice se dosta promenila otkad sam se odselila. Dok sam bila u srednjoj školi, jedva sam čekala da odem iz Subotice. Frustrirao me je nedovoljan broj kulturno-umetničkih dešavanja, osećala sam se neshvaćeno i nervirala me je ta neka panonska melanholija koja zimi pogotovo postaje baš intenzivna, ali sad shvatam da mi je bilo potrebno da odem iz Subotice da bih uvidela njene uslovno rečeno dobre strane. Arhitektura, Palićko jezero i spokoj koji šetnja pored istog donosi, geografski položaj, diverzitet narodnosti i miran način života čine je jedinstvenom među gradovima u Srbiji. Mislim da sam počela da volim i cenim Suboticu tek kad sam u Sarajevu ostala opkoljena planinama sa svih strana.

Mina Vavan, izvor: privatna arhiva

Kakav je po tebi život mladih u Subotici, da li postoji dovoljan broj alternativnih mesta gde mladi mogu da se okupljaju i da razmenjuju ideje? Da li grad ima dovoljan broj kvalitetnih kulturnih sadržaja da ponudi svojoj publici?

Dok sam ja živela u Subotici, mesto na kojem sam ostvarivala kreativnu saradnju sa svojim kolegama je bilo „Skladište“ ili Fondacija “Danilo Kiš”. Tu sam pohađala radionicu glume koju je vodio glumac Vladimir Grbić, ali sam pratila i razne druge događaje poput književnog kluba, kluba putnika i koncerata. Mislim da je “Skladište” i danas poprilično aktivno i da je mesto gde mladi ljudi mogu da upoznaju ljude sa sličnim interesovanjima.

Definitivno ne postoji dovoljan broj kulturnih sadržaja čim ih nema svaki dan, ali smatram da postoji pozamašan broj kulturnih sadržaja za jedan grad ove veličine. Subotica, recimo, ima tri pozorišta – u svom izrazu i publici koju privlače dijametralno suprotna pozorišta. Ja sam joj večito zahvalna jer mi se čini da je broj predstava koje sam odgledala u subotičkim pozorištima uticao na odluku da se bavim režijom.  

Kakvi su tvoji dalji planovi?

Jedini konkretan plan za sad je da snimim diplomski film i završim studije.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.