DEJAN VUJINOVIĆ, PRVI ČOVEK “ETNOFESTA”: INTERKULTURALNOST NIJE PODELA NA JEDAN, DVA, TRI

DEJAN VUJINOVIĆ, PRVI ČOVEK “ETNOFESTA”: INTERKULTURALNOST NIJE PODELA NA JEDAN, DVA, TRI

Foto: Edvard Molnar

Objavio: Magločistač

31.12.2016

• Nedavanja iz budžeta, ili ograničena davanja u meri u kojoj politika odredi, daleko su od potencijala određenih kulturnih manifetacija, festivala, događaja • Ljudi su usled svojih ličnih nedaća i problema, svakodnevne borbe za elementarnu egzistenciju, zaboravili na to da bi kultura trebalo da im bude jedan ventil

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Da li ste nekada bili u situaciji da nekom strancu koji dolazi iz jedne uređene države i sasvim pristojnog društva objašnjavate kako je jedina moguća strategija razvoja nečega što godinama istrajno i uspešno gradite – opstanak? Sledi priča koja potvrđuje da je s ove strane plota takva kontradikcija ne samo moguća, već da predstavlja pravilo koje ne poznaje izuzetak. Ispričaće je Dejan Vujinović, umetnički direktor “Etnofesta”, idejni tvorac subotičkog “Jazzire” i organizator Kanjiškog džez festivala, a početak te priče zvučaće danas kao bajka: “Bio jednom jedan ‘Yu Fest’, pod čijim svodovima je živeo urbani duh Subotice…”

Dejan Vujinović, foto: Edvard Molnar

“Etnofest” je kao festival kulture sveta svoje prvo izdanje imao 2004, kada su u Sinagogi bili održani koncerti tada dva mlada subotička sastava – “Paniks” i “Iskon”, dok su gosti večeri bili braća Teofilović. To nam je dalo jednu lepu i strašno dobru inerciju za sve ono što se dešavalo narednih godina. Tražeći prostor gde ćemo održavati festival, uvek smo se vraćali “Yu festu”, organizovali smo koncerte i u Velikoj većnici Gradske kuće, na Sceni “Jadran” Narodnog pozorišta. Sve su to, međutim, bili i ostali neadekvatni prostori. Subotici kao gradu od 100.000 stanovnika definitivno nedostaje jedna dobra koncertna sala, ali i veći klupski prostor kao što je bio upravo “Yu fest”. Mislim da je to bilo jedno kultno mesto koje je Cvija odlično vodio, jer nije dozvolio da u njega uđu pomodarstvo i – da me pogrešno ne razumete – narodnjaci, već je istrajavao na nekom urbanom životnom stilu koji sasvim sigurno ni tada nije bio profitabilan.

U međuvremenu je festival prerastao u festival muzike sveta, sa vrlo jasno definisanom misijom.

Nakon tri godine postojanja, “izašli” smo na Palić koji je idealan za održavanje velikih festivala, nažalost, samo letnjih, a kako smo izašli na Palić, tako su nam i apetiti porasli, pa su se na festivalu pojavili prvi međunarodni sastavi. Za sve to vreme naše iskustvo i znanje se akumuliralo, a prilično se izdefinisao i pravac u kom želimo festival da postavimo: to je muzika kao medij koji koristimo u razvoju interkulturnog dijaloga, a koji potenciramo baš u jednom takvom okruženju kao što je Subotica, koja se diči svojom interkulturalnošću, ali je razumeva samo kao podelu na jedan, dva, tri – na tri aršina, u tri budžetske torbe, po ključu.

Kako biste sumirali dosadašnji razvojni put “Etnofesta”?

Naš festival je 2009, 2010, 2011. imao najširi mogući program, kada smo uspevali da obezbedimo učešće i do 15 bendova. Danas se taj broj sveo na pet, šest. Nekada smo, osim muzičkih dešavanja organizovali i izložbe, razne radionice, no i to je svedeno na minimum, jer se koncentrišemo samo na opstanak. Dakle za 13 godina festivala, ugostili smo imena poput Ebo Taylora – jednog od osnivača afro-beat pokreta, čuveni turski sastav “BaBa ZuLa”, “La Troba Kung-Fú” iz Španije, “Garifuna Collective” iz Belizea, a da o regionalnim imenima poput makedonskog “Mizara” ili Valtka Stefanovskog, Tamare Obrovac iz Hrvatske, naših “Orthodox Celts-a” ili Slobodana Trkulje – da i ne govorimo. S druge strane, i život udruženja je, kao i razvoj festivala, u jednom trenutku bio gore, u drugom nešto niže. Broj saradnika i mladih Subotičana koje smo mogli da animiramo kretao se od 7-8 do 30-40, pa opet desetak ljudi koji organizuju festival, a tu mislim na one koji se uključuju kao volonteri i koji su uvek neki novi ljudi. Super je što uspevamo da osvežimo tim mladim ljudima koji žele da nauče nešto novo. Super je i to što se prethodnih godina uključuje ekipa iz Muzičke škole, sa odseka za tradicionalnu muziku koji vodi Tamara Štricki Seg.

Foto: Edvard Molnar

Posle 13 godina postojanja govorite o – opstanku. Da li je prvi uzrok takve pozicije nedostatak sredstava?

Rekao bih da je među vodećima. Već nekoliko godina unazad se budžeti za kulturu dodeljuju po određenim političkim ključevima, a kultura ispašta. Institucije kulture koje postoje u gradu još mogu i da prežive jer imaju obezbeđen nekakav opstanak, ali i tu je reč o opstanku, a ne o razvoju. Za nevladin sektor i za one koji su nezavisni kulturni operateri, opet, poprilično je pao mrak. Nedavanja iz budžeta ili ograničena davanja u meri u kojoj politika odredi, daleko su od potencijala određenih kulturnih manifetacija, festivala, događaja. Druga stvar je poprilično nerazumevanje okruženja za sve ono što je drugačije, što nije u kalupu i po nekom ključu prepoznatljivo kao kulturni ili kulturološki izraz, sa strane to što se u kulturu svašta svrstava. Tu je možda i nedovoljno izgrađen osećaj za ono što bi trebalo da budu kulturne politike na nivou jednog grada gde smo, čini mi se, prethodnih godina imali ljude dobre volje, ali ne i profesionalne menadžere koji će se time baviti. Ljudi koji iznova i iznova dolaze na pozicije kulturnih menadžera su ljudi koji su bili činovnici ili delatnici u oblasti kulture, ali iskustva u kreiranju kulturnih politika nemaju, a onda ni političkog uticaja u zavisnosti od kog se povratno kulturne politike i strategije razvoja kroje.

Kad sve stavimo na stranu – i nedostatak jasno definisane kulturne strategije razvoja, i nedostatak profesionalnih menadžera u kulturi,  i ogroman politički uticaj na donošenje odluka – da li u sistemu takvom kakav jeste postoji nešto što može da se menja bar u organizacionom smislu, pa da sam taj sistem bolje funkcioniše?

Neke stvari su vrlo operativne. Tako, mi godinama apelujemo na to da se konkurs za kulturu raspiše najkasnije u septembru kako bi se u oktobru donosila odluka o tome koja kulturna dešavanja treba da se finansiraju sredstvima iz gradskog budžeta, pa nema veze što budžet za narednu godinu nije usvojen – u njega kasnije može da se uklopi dodela sredstava. Šta da rade manifestacije koje se održavaju u januaru, februaru, martu ako tada konkurs nije još ni raspisan? Nama je najveći problem prethodnih godina bio taj što nam je informacija o dodeli sredstava za festival dolazila u maju, a mi ga održavamo u junu. Umetnici koji su na turnejama neće čekati da im se javi mesec dana pre roka da li dolaze u Suboticu jer su već odavno rasprodali sve svoje koncerte. Drugi problem je što nam se povećavaju troškovi jer, ako možemo u januaru ili februaru kupiti jeftinije avio-karte, neminovno je da će i troškovi biti niži. Problematična je i sama količina davanja iz gradskog budžeta. Više ne možemo ni da zamislimo budžete koje smo imali za “Etnofest” 2008. ili 2009, pa na osnovu tako zagarantovanih prihoda od strane grada mogli da konkurišemo za sredstva i na nekim drugim mestima. Danas, sa budžetom od nekih 200.000 dinara, koliko smo dobili od grada, na primer, prošle godine, ne možemo da budemo ozbiljan partner bilo kome iz Evrope.

Foto: Nikola Lučić

Da li ste ranijih godina u tom pogledu uspevali da obezbedite finansiranje festivala iz evropskih fondova?

Mi smo još 2011. prošli na jednom konkursu Evropske unije, na programu koji se zvao “Evropa 2007 – 2013”, a koji se danas zove “Kreativna Evropa”, i to u saradnji sa belgijskim, francuskim i sarajevskim kulturnim operaterom. Program se bavio razmenom umetnika, njihovom mobilnošću i komunikacijom: oformili smo jedan interkulturni sastav koji je kreirao sopstvenu muziku, a bavio se tradicionalnom muzikom svih ovih zemalja, snimali smo dokumentarni film, organizovali fotografske izložbe u Subotici, na Paliću, u Sarajevu, Briselu, Lilu, imali prilike da putujemo, a i mnogo toga da naučimo. I dalje smo u kontaktu sa svim tim ljudima iz inostranstva, međutim, više ne možemo da se pojavimo kao ozbiljno udruženje, niti da konkurišemo za neka sredstva od 100 ili 200 hiljada evra jer ne možemo da dokažemo naš operativni godišnji finansijski kapacitet. To je uzrokovano mnogo manjim davanjima od strane grada, nedavanjima od strane Pokrajine, i apsolutno nedavanjima od strane Republike.

Zbog čega smatrate da ne prolazite na pokrajinskim i republičkim konkursima?

Ilustracije radi, jedne godine sam obavio malu analizu rezultata pokrajinskog konkursa za kulturu: blizu 80 odsto pozicija koje su finansirane kroz budžet za kulturu AP Vojvodine odnosilo se na grad Novi Sad, a u preostalih 10 odsto van Novog Sada su se uklapali i FEF “Palić” i Međunarodni festival pozorišta za decu i “Desiré”. Znači, jedna apsolutna centralizacija. Ne smem ni da pomislim kakav mrak onda po pitanju finansiranja kulturnih događaja vlada u Somboru, Kikindi, Zrenjaninu, ili nekoj još manjoj sredini. Što se Republike tiče, jedne godine sam insistirao da mi odgovore na pitanje zbog čega “Etnofest” ili Kanjiški džez festival nisu dobili sredstva sa republičkog konkursa za kulturu. Najpre sam umesto odgovora dobio jednu veliku tišinu i ćutanje, a nakon što sam ponovio isto pitanje stavljajući u CC mejla sve nadležne redom, usledio je odgovor da Kanjiški džez festival u tom trenutku sa 20 godina tradicije i “Etnofest” sa 12 godina rada iza sebe – nisu festivali od interesa za Republiku Srbiju. Ja sam ostao nem. Pitanja više nisam postavljao. Mi ćemo nastaviti da se javljamo na te konkurse jer moramo biti uporni, iako nemamo te neke veze za koje svi tvrde da bi trebalo da ih imamo.

Ko vam to tvrdi?

Šapnula nam je ptičica sa grane.

Da li u takvom okruženju, gde je sve uslovljeno vezama, politikom, nečijom dobrom voljom, izlazna strategija opstanka institucija i nezavisnih kulturnih operatera leži u oslanjanju na strane izvore finansiranja? Koliko kulturni delatnici uopšte koriste takve mogućnosti?

Foto: Edvard Molnar

Postoji nekoliko institucija koje su spremne da se transformišu, prihvate drugačija pravila igre, obuče svoje ljude ili im bar daju odrešene ruke da se time bave. Mislim da tu postoji mnogo mogućnosti. “Kreativna Evropa” je preko svojih institucija u Srbiji – beogradskog Deska Kreativna Evropa i novosadske Antene Deska, organizovala i u Subotici radionice za taj veliki evropski konkurs, na kom je na godišnjem nivou dostupno milijardu evra. Poređenja radi, na lokalu je red veličina 100 ili 150 hiljada evra. Ali, prvi i osnovni uslov konkurisanja za evropska sredstva je ostvarivanje saradnje sa drugim kulturnim institucijama iz Evrope – to je prvi korak. Tu bi i gradska vlast, mislim, trebalo da odigra malo drugačiju ulogu: više da bude logistička podrška ustanovama koje bi same konkurisale za sredstva, a manje grad kao grad da podnosi projekte na evropske konkurse. Dobro bi, takođe, bilo da se javni sektor povezuje sa NVO sektorom zarad razvoja svojih organizacionih kapaciteta i širenja baze znanja jer upravo NVO sektor karakteriše mogućnost brze transformacije i prilagođavanja novonastalim trendovima, kao i akumulirano znanje određenih ljudi koji su tokom prethodnih 10, 15, 20 godina učestvovali na različitim seminarima.

Kadrovski kapaciteti ili nedostatak podrške lokalne samouprave: šta je trenutno veći problem?

Moguće je da je i jedno i drugo, ali kadrovske kapacitete ćemo vrlo brzo nadograditi tako što ćemo učiti iz neposrednog okruženja. Za popunjavanje jedne konkursne dokumentacije na evropskom nivou je potrebno možda mesec dana. Ako šest puta to uradite, izgradićete valjda i neke kapacitete. Dakle, potrebno je da radimo na tome, da proširujemo svoja interesovanja, da se učimo i da budemo menadžeri u kulturi, da znamo pravila igre van grada, negde tamo napolju, jer je jedno domaće, a drugo je evropsko zakonodavstvo.

Spram evropskih, domaći konkursi deluju vrlo naivno, u pogledu dokumentacije koja treba da se popuni prilikom projektnog apliciranja, pa i sa tim naši ljudi imaju problema.

Da kažem vrlo plastično: dokumentacija koja se predaje za gradski konkurs za kulturu se popunjava za 45 minuta – toliko su ozbiljne informacije koje se traže i toliko je ozbiljan koordinatni sistem u koji treba ubaciti tražene podatke, a toliko treba i samoj komisiji da iščita napisano. Tu dolazimo i do evaluacije. Sam gradski konkurs predviđa da se po okončanju projekta preda neki izveštaj, ali ja ne znam koji je to delatnik u kulturi koji radi jednu ozbiljnu analizu toga koliko je koja kulturna manifestacija održana reda radi, po ovakvom ili onakvom ključu, kakve je rezultate imala.

I šta je uopšte iza tog nekog projektnog predloga plasirano kao kultura?

To je druga stvar. Ja ću uvek govoriti u prilog onog što je bogatstvo Subotice, a to je bogatstvo različitosti. Ne samo u smislu ključa po kom se sve deli na jedan, dva, tri, već u smislu bogatstva različitosti kulturnog izraza. Nije kultura samo ono što je usmereno ka dve ili tri hiljade ljudi na trgu. Bogatstvo različitosti je i to da određena ciljna grupa u Subotici koja broji 100, 150 ili 200 ljudi ima mogućnosti jednom ili dva puta godišnje da bude dotaknuta određenim kulturnim izrazom koji se tiče za njih interesantne oblasti. “Jazzire” kao festival savremene eksperimentalne i improvizovane muzike se obraća jednoj vrlo uskoj ciljnoj grupi, ali smatramo da i takva ciljna grupa ima pravo na svoj kulturni izraz, baš kao što to čini i Kanjiški džez festival, naročito ako po pitanju ovakvih festivala u Suboticu dolaze svetski poznata imena poput Petera Brötzmann-a (Nemačka), Ištvana Grenčoa (Mađarska) ili Mary Halvorson kvinteta (SAD).

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#ededed” bcolor=”#932222″]

O mestu kulture u subotičkim medijima

Jedna stvar strašno boli, a to je određena letargija koja se stvorila u krugu subotičkih medija, kao i neprofesionalan pristup tome šta bi trebalo da bude servisiranje informacija od opšteg značaja, pa između ostalog i u oblasti kulture. Malo je medija u Subotici koji imaju novinare koji se bave kulturnim pitanjima. Razumem zašto, zbog ograničavanja resursa i svođenja na minimun, ali ne mogu da razumem nezainteresovanost za nešto što se dešava u Subotici, pa kao organizator jednog festivala morate da moljakate novinara da objavi vest, i to PR ili promo tekst koji je sam organizator pripremio – ne autorski tekst.

[/quote]

Subotica – Grad festivala: kakvo je Vaše mišljenje o tom konceptu?

O Subotici kao gradu festivala se razgovaralo još u “Yu festu”. Fondacija “FOKUS” je pokušavala taj koncept dalje da razvija i promoviše, a i ja sam se u tu priču uključio 2010. kao menadžer projekta. Tada je bilo nekih 15 zaista kvalitetnih manifestacija sa kojima smo kao grad mogli da se dičimo: od velikih poput Festivala evropskog filma “Palić”, Međunarodnog festivala pozorišta za decu, “Desiréa”, do malih kao što je bio „Šinobus – festival šverca kulture”. Nažalost, kada je počela da opada aktivnost Fondacije, pa presušili i politički linkovi preko kojih je ona uspevala da nabavi sredstva za realizaciju svojih aktivnosti, mnoge manifestacije iz fantastičnog niza urbanih događaja organizovanih za 10 godina njenog postojanja su nestale. Izgubili smo tako “Pisce u fokusu”, ali i “Trenchtown”: zbog čega i kako, Subotičani vrlo dobro znaju, to je bila jedna apsolutno politička odluka. Ne govorim u prilog jednog ili drugog, nego u prilog onog što je zdrav razum i što je urbani subotički ambijent koji smo izgubili gubitkom “Trenchtown” festivala, potom, skraćivanjem krila nekim drugim festivalima kao što je “Ambush”. I sve to dok neki drugi gradovi izmišljaju nove festivale kako bi privukli veliki broj turista sa strane, a svojim građanima pružili mogućnost izbora.

Kao neko ko više od proseka aktivno participira u kulturnom životu Evrope, šta mislite o projektu Evropska prestonica kulture, tim pre što ste imali u više navrata priliku posetiti gradove koji su godinu dana nosili tu titulu?

Foto: Edvard Molnar

To je u jednom trenutku bilo u Subotici iskorišteno sasvim sigurno kao priča za koju smo zagrizli, a da nismo bili svesni koliko je u stvari ogromna: od organizacionog aspekta, preko političke podrške, do toga da je potrebno mnogo razloga da bi jedan grad bio prihvaćen za Evropsku prestonicu kulture. Jedno je lokal i ono o čemu maštamo, a drugo je ono što su naše kolege u inostranstvu uradile i način kako su strateški razmišljali o tome. To je projekat koji je težak između 100 i 150 miliona evra i koji podrazumeva podjednako ulaganje Evrope, države i grada. Da li Subotica ima 30, 40 ili 50 miliona evra da uloži u kulturu u jednoj godini? Ja sam bio u Pečuju u trenutku kad je bio Evropska prestonica kulture, čak organizovao neke male događaje tamo. Takođe, bio sam i u Lincu 2009. sa našim umetnicima koji su nastupali u okviru cele te velike manifestacije. Izdvojio bih Lil u Francuskoj, koji je 2004. bio nosilac te titule, na čijim krilima je narednih 10 godina bio jasno razrađen plan saradnje s drugim prestonicama kulture da bi se održao aktivan kulturni život i nakon te 2004. Iskustva svih tih gradova po pitanju toga da li se uloženo vratilo nazad su, opet, veoma različita. U slučaju pomenutog Lila koji je i narednih godina organizovao razne događaje, iskustva su verovatno pozitivna. Ali, za neke gradove poput Graca – koji je izgradio velelepne sale i dvorane, a koje su već naredne godine imale nula posetilaca – verovatno nisu. Dakle, bitni su dobar menadžment, dobri programi, i to koliko je lokalno stanovništvo uopšte zainteresovano za kulturne događaje.

Kad smo već kod lokalnog stanovništva: kakva je subotička publika? Većina kaže da je specifična, zatvorena, probirljiva.

Subotička publika ima ukus, ali je pomalo povučena. Potrebno joj je da odreaguje na nešto, jeste zdušna u trenutku kada shvati da joj se desilo nešto posebno. Ali, postoji jedna druga stvar koja mislim da je uzrokovana opštim društvenim i ekonomskim ambijentom, a to je da su ljudi usled svojih ličnih nedaća i problema, svakodnevne borbe za elementarnu egzistenciju, zaboravili na to da bi kultura trebalo da im bude jedan ventil. Otud prethodnih godina primećujem da je osnovna karakteristika subotičke publike izvesna letargija i lenjost koju iskazuju kada je reč o kulturnim manifestacijama, koje više ne koriste za sopstveno unutrašnje nivelisanje.

 

(Magločistač)

 

[clear]

 

Članak “Dejan Vujinović, prvi čovek ‘Etnofesta’: Interkulturalnost nije podela na jedan, dva, tri“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

 

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.