Dejan Vujinović: Kihotizam u kulturi 2022.

Dejan Vujinović: Kihotizam u kulturi 2022.

Dejan Vujinović, foto: NJ/Magločistač

Objavio: Magločistač

05.09.2022

Kategorija: Kultura , Stav , Subotica

Posmatramo i napuštene fabričke krugove poput Solida i Partizana, prazne gradske prostore poput nekadašnje prodavnice Borovo, i ponajviše velelepnu zgradu bivšeg hotela „Zlatno jagnje“ (kasnije preimenovanog u Dom vojske), kako se, baš kao i preostalih dvadesetak vetrenjača širom Vojvodine, okovani predrasudama, administrativnim preprekama i ponajviše kratkovidošću donosilaca odluka u kulturnim politikama polako raspadaju i tonu u zaborav.


Ono kada vetrenjača više nema jedra, niti mlinski kamen, kada je van funkcije decenijama jer je mlinar već odavno pokojni, a njegov posao preuzeli su prvo neki OUR-i, na kraju i velike korporacije. U takvim vetrenjačama se više ne skupljaju čak ni miševi da kolo vode, jer su već odavno pojeli svako zaostalo zrno kukuruza ili pšenice.

Tipična je to vojvođanska priča: retko se desi da neki od ovih objekata tradicionalne gradnje bude saniran, još ređe da je i danas u upotrebi. Pa makar i sa nekom izmenjenom funkcijom, transformisan u bilo šta što će biti na usluzi vaskolikom narodu. Ili, u najmanju ruku, nekom veštom preduzetniku.

Od tridesetak vojvođanskih vetrenjača koje su još u drugoj polovini 20. veka stajale na svojim temeljima, 6 ili 7 više uopšte ne postoje, tek po neka je rekonstruisana iz državnih ili inih fondova, većinu i dalje nagriza zub vremena, a svega su tri i dalje žive: po jedna subotička, pančevačka i vršačka vetrenjača. Naravno, ne u svojoj prvobitnoj funkciji, već kao ugostiteljski ili smeštajni kapaciteti srednjeg ili nižeg ranga. Dakle, većina njih i dalje uglavnom zvrlje prazne.

Kažem uglavnom, jer srećom ima i izuzetaka. Barem povremenih.

Ko je prolazio starim putem od Subotice ka Novom Sadu, dobro zna da se nakon Zobnatice, a na samom ulasku u Bačku Topolu, kraj jezera, nalazi jedna lepa vetrenjača. Ona, doduše, isprva nije bila ovde, već su je kamen po kamen preselili sa neke druge lokacije, upravo da bi je približili turističkom žarištu, „napunili“ izložbama i kulturnim sadržajima. Lično ne znam ni za jednu izložbu da je tamo održana.

Foto: MS/Magločistač

Ipak, znam za jednu vetrenjaču koja je sakrivena od očiju slučajnih prolaznika, a koja berem jednom godišnje, tokom nekoliko nedelja, živi svoj novi život. Ona se nalazi u Oromu, skoro podjednako udaljena od Subotice, Kanjiže i Sente. Dakle, usred nepregledne vojvođanske ravnice.

Verovatno bi sudbina i ovog zdanja bila slična većini njenih srodnica da se pre 8 godina nije pojavila ekipa mladih, agilnih i vrlo kreativnih ljudi koji su joj, kažem, bar na nekoliko nedelja tokom godine udahnuli novi život.

Tokom avgusta meseca se, naime, oko ove vetrenjače održava jedan vrlo simpatičan, a opet hrabar i progresivan festival, koji je, gle čuda, upravo dobio naziv po vetrenjači!

Još na početku, za inicijativu sam samo čuo, kasnije shvatio da u samoj ekipi imam nekoliko poznanika i prijatelja, da bih od trećeg ili četvrtog izdanja Vetrenjača festivala postao njegov stalni posetilac. I zaljubljenik. Danas, srećom, i saradnik.

Festivalskim okruženjem zaista dominira vetrenjača. Doduše, bez jedara. U njoj je smešten mali festivalski info centar, pod njenim svodovima obično budu postavljene izložbe fotografija, a ove godine na njenim spoljnim zidinama osvanuo je i jedan anđeo, koji je sa visine lepo sve posmatrao i svojim raširenim krilima dočekivao goste. Monumentalna je to i dobro poznata skulptura anđela subotičkog umetnika Arpada Slančika, koja se savršeno uklopila u ovaj festivalski ambijent.

Jer, koliko je drugačiji njegov savremeni pristup vajarstvu, toliko je i ceo umetnički, a naročito muzički program Vetrenjača festivala drugačiji od proseka koji nas okružuje. Žanrovski vrlo široko, ali ipak precizno navođeno uglavnom alternativnim i avangardnim muzičkim putevima, publika je na 5 lokacija mogla da bira bilo snažan gitarski, alternativni elektronski ili čak akustični etno zvuk.

I ne samo to: festival je obilovao radionicama koje su trajale nedeljama pre završnog vikenda otvorenog za posetioce, a u kojima je učestvovalo na desetine zainteresovanih, mnogo volontera i saradnika koji su ceo festivalski ambijent uredili i izgradili! Sjajan zajednički poduhvat i isto tako dobra energija koja je vladala svih dana.

Jedan od prvih post-festivalskih naslova ove godine glasio je nešto kao – „Davno izgubljeni duh Sigeta pronađen na Vetrenjača festivalu“. Pravo u metu. Možda i najbolja definicija onoga sa čime raspolaže Vetrenjača, lišena nepotrebnih komercijalnih sadržaja i reklama, onako prašnjava, neposredna i bliska, prirodna i neukaljana. A na dohvat ruke.

Teško da nakon 30 godina aktivnog praćenja muzike u regionu, a više od 20 godina na poziciji urednika programa nekolicine festivala, može nešto da me „izuje iz cipela“. Ali srećom, i to se dešava. U najkraćem, dajem kratak presek.

Dan prvi: bez razlike što je bio četvrtak, prvo me je iznenadila publika koja se pojavila u lepom broju. Čitavo popodne nicali su šatori kao pečurke posle kiše, više stotina šatora da budem precizniji, što me je podsetilo na jedan naš davno izgubljeni festivalski ambijent koji smo znali kao Trenchtown… Muzika je gruvala sa svih strana, publika uglavnom očekivala mađarske headlinere Parno Graszt (koji su btw bili odlični i publika je stvarno uživala), ali mi se čini da je najveće iznenađenje večeri ipak bio beogradski KoiKoi – snažan, tačan, iskren i odličan. Čini se, budućnost srpske muzičke scene.

Dan drugi: u iščekivanju Repetitora, publika je naročito lepo prihvatila francuski La Caravane Passe, koji je na festival došao posredstvom projekta Tremolo_Forte, podržanog kroz mehanizam programa Kreativna Evropa. Kao neki savremeni nomadi, pevač Toma i njegova ekipa putuju svetom. Na ovoj stanici pod vetrenjačom predstavili su sazvučje mnogih kultura, ne prezajući ni od toga da na kraju siđu u publiku i tu akustično odsviraju nekoliko poslednjih pesama sa svoga repertoara.

Dan treći: finale. Iako je svega nas troje znalo tačno šta će se dogoditi kada na scenu izađu članovi južnoafričkog sastava BCUC – Bantu Continua Uhuru Consciousness (čitaj: bi-si-ju-si), s obzirom na to da smo njihov koncert zajedno posetili 2019. na festivalu Colours of Ostrava u Ostravi, nismo mogli ni da sanjamo da će doći do tolike erupcije pozitivne energije. Snaga i moć, afrički trans. Geto bluz. I da, reći ću, moj novi geto bluz, pronađen u oromskoj prašini. Potpuno iznenađenje tj. „izuvanje“ i žal što je ovaj koncert videlo svega oko hiljadu i po gledalaca…  

Kada se nešto kasnije tokom noći slegla festivalska prašina, a neki mladi bendovi i dalje prašili odličan zvuk, bacio sam pogled ponovo na vetrenjaču: i dalje dominirajući prostorom, ona je dostojanstveno posmatrala šta se dešava, stoički izdržavala zvučne talase koji su je zapljuskivali i čini mi se da se nije bunila.

Naprotiv.

Deluje kao da svi objekti koje nagriza zub vremena – bilo oni iz kruga tradicionalnog građevinskog, ili iz kruga propalog industrijskog nasleđa, kojima je data prilika da se transformišu u skladu sa tendencijama novoga doba, a najčešće u međaše savremene kulture – srećni žive svoje nove živote.

Postala je to praksa širom evropskog kontinenta. Najčešće se stari fabrički krugovi transformišu u koncertne sale, izložbene prostore i kulturne centre, poput onih u Lilu, Lundu, Amsterdamu ili mnogim drugim evropskim gradovima. Čak postoji i evropska mreža ovakvih centara (TEH), koja trenutno broji 126 članica iz 39 zemalja!

A mi za to vreme hodamo ulicama našeg grada, i posmatramo kako se sporadično, kroz privatne inicijative, pojave neki mikro-kulturni centri, poput Yu Fest-a, Baš kuće, Studija 11 ili Klein House-a, i nakon nekoliko godina nestanu sa kulturne mape.

Posmatramo i napuštene fabričke krugove poput Solida i Partizana, prazne gradske prostore poput nekadašnje prodavnice Borovo, i ponajviše velelepnu zgradu bivšeg hotela „Zlatno jagnje“ (kasnije preimenovanog u Dom vojske), kako se, baš kao i preostalih dvadesetak vetrenjača širom Vojvodine, okovani predrasudama, administrativnim preprekama i ponajviše kratkovidošću donosilaca odluka u kulturnim politikama polako raspadaju i tonu u zaborav.

A grad koji je iznedrio toliko divnih festivala i muzičkih sastava tokom poslednjih 50 godina, i dalje nema ni jednu adekvatnu koncertnu salu.

Moja draga Subotice, srećan ti Dan grada. Ja ću svoj bluz da tražim u oromskoj prašini.


Dejan Vujinović je po struci magistar ekonomskih nauka, u užoj stručnoj oblasti – marketing menadžmenta, sa posebnim akcentom na integrisane marketing komunikacije za kulturne događaje. Osnivač je, organizator i umetnički rukovodilac world music festivala Etnofest, festivala savremene eksperimentalne i improvizovane muzike Jazziré, kao i umetnički direktor Kanjiškog džez festivala u periodu od 2013 – 2018. godine. Bio je urednik muzičkog i likovnog programa kafe galerija Yu Fest i Baš kuća, u kojima je organizovao na desetine koncerata i izložbi.  PR je i saradnik festivala Desiré po pitanju eksternih komunikacija od osnivanja festivala. U oblasti menadžmenta u kulturi, u pojedinim godinama obavljao je i funkcije menadžera projekta „Subotica  – grad festivala“ (FOKUS fondacija), kao i funkciju PR menadžera projekta Noć muzeja u Subotici. Aktivan je u implementaciji transnacionalnih kulturnih projekata pod okriljem programa Kreativna Evropa. Dobitnik je nagrade “Dr Ferenc Bodrogvari”, za doprinos razvoju kulture Grada Subotice. Od 2010. godine, zaposlen je u kancelariji Interreg IPA Programa prekogranične saradnje Mađarska – Srbija, gde obavlja funkciju program menadžera.


Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.