Insert iz filma "Pica sa ananasom"
Zadovoljstvo u tekstu: Pica sa ananasom (Nezavisna filmska produkcija, Subotica, 2023)
U šećerlematičnom ambijentu kolektivne opčinjenosti vašarskim događajima i
besomučne opijenosti folklornom stilistikom, produkcija debitantskog filma nezavisne
orijentacije deluje nestvarno. Pred publikom se nedavno našao film „Pica sa ananasom“ za koji su zaslužni mladi umetnici i stvaraoci iz Subotice, i njegov se značaj ne crpi samo u umetničkom smislu, koliko (i) kao simptom – jer je naša kulturna politika opšta simptomatologija fiksacija – prisustva novog, autorskog glasa umetničke scene.
Sudeći po sadržaju, filmsko delo je nastalo iz strasti i posvećenosti, i artistička opredeljenost njegovih tvoraca na čelu sa režiserom Stefanom Orovecom potvrđuje tezu da je ono najbolje u savremenom srpskom filmu oduvek, kao i sada, dolazilo u formi debitantskih ostvarenja. U pitanju je mračna i distopijska naracija u čijem je središtu fenomenologija mladalačkog razočarenja, to jest, frojdovskim jezikom, temeljna zatečenost subjekta (nad samim sobom i celim svetom): kao autentični anti-junak klasične literature, glavni protagonista – kojeg odlično, sa jednom manjom transgresijom u preciznosti i emotivnoj jasnosti, glumi sam režiser i scenarista Stefan Orovec – pristupa konačnom rešenju životnih nedaća i angažuje agenciju koja će ga usmrtiti za određenu količinu novca.
Dramaturški svedena, ali simbolički efikasna, filmska pripovest paralelno toku stanja svesti junaka i njegovog tragičnog doživljaja sveta prati i ono šta se dešava na globalnoj razini (sveta), razini biopolitičkog odlučivanja zbog kojeg su svi izbori zapravo meta-izbori, gledalaštvo uverivši da imanentna konzumeristička psihopolitika „viška“ nije samo način na koji organizujemo ekonomiju, koliko način na koji organizujemo svoje emocije i misli. Vladan Grbić u ulozi poslovno-dijaboličnog predstavnika agencije koja organizuje smrt po želji kupca je minimalnim glumačkim sredstvima ostvario dobar filmski utisak, dok je Jana Salamadić, šarmantnom ulogom escort-devojke za instant-prijateljstvo pred smrtni čas, znatno doprinela transparenciji aristotelovskog čina emotivno-afektivnog pražnjenja junaka (i auditorijuma). Minimalnim tehničkim zahvatima i gotovo bez budžeta, 38 minuta generacijskog pripovedanja o melanholiji jednog suštinski suvišnog čoveka protiče u estetsko-žanrovskim okvirima noar-kinematike, i samoproizvodni duh kojim su mladi ljudi uobličili i prezentovali filmsku igru junakovog stvaranja smisla u njegovom rastvaranju bez sumnje zaslužuje širi medijski fokus.
Važno je reći da ovakva varijacija arhetipskog motiva neprilagođenosti i opšte nemogućnosti transgresije traumatskog ne bi bila potpuna bez poetski oblikovane fotografije i solidne montaže Mihajla Plankoša, i bez koga jezerski mizanscen (Palić) ne bi odisao takvom vrstom mistične lepote. Autorska muzika u potpisu Andreja Ademija i Uroša Jagodića suptilno i diskretno prati emocionalne bure i prelome filmskog junaka, efektno doprinoseći sablasnoj atmosferi egzistencije mladog subjekta kojem jedinu tačku izvesnosti paradoksalno predstavlja strastvena čežnja ka ništavilu. Filmski jezik koji smo imali priliku da upoznamo jeste umetnički senzualan i relativno neuobičajen, a određeni rediteljski postupci koji bi se mogli interpretirati kao manje uspešni tiču se nedostatka dramskog u narativnom i inscenacija pamfletskog karaktera, umesto, na primer, strukturne usredsređenosti ka intersubjektivnoj/dijaloškoj napetosti. Svakako, to ne umanjuje gledalačko zadovoljstvo ustrojeno oko disocijativne tenzije središnjeg lika i imanentne autopoetike bankrota smisla: pre je reč o tome kako bi dramsko-dramaturška prezentnost drugosti u celokupnosti filmskih prikaza junakovih prikaza (sablasti kao traumatskog učinka prošlosti i sadašnjosti) filmu obezbedila, marksističkim jezikom, dodatnu vrednost.
Zaključimo da nezavisni film „Pica sa ananasom“ u produkciji Vuksana Burzana i Jelene Štetić bez sumnje pleni mladalačkom silinom zanosa i samosvojnošću pathos-a, i interpretirajmo ga za ovu priliku kao hrabar glas mlade filmske generacije koja vlastitu afirmaciju ne vidi u postmodernoj aroganciji i rezignaciji, već (i) u kulturnim radnjama subliminalne naslade suočavanja sa najintimnijim fantazmatičkim jezgrom.
Branislav Filipović
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.