ANDRAŠ URBAN, REDITELJ: “DESIRÉ” SVE USPEŠNIJI, A SREDSTVA IZ BUDŽETA ZA FESTIVAL SVE MANJA

ANDRAŠ URBAN, REDITELJ: “DESIRÉ” SVE USPEŠNIJI, A SREDSTVA IZ BUDŽETA ZA FESTIVAL SVE MANJA

Andraš Urban, foto: NJ, Magločistač (arhiva)

Objavio: Magločistač

31.12.2016

• Svi misle da na kulturi treba da uštede jer brzo shvate da tu nema uopšte puno novca kako su pretpostavili • Kritike koje dobijamo na “Desiré” festival su uglavnom neki tračevi sa partijskih sednica • Problem je što u celokupnom odnosu grada prema subotičkoj kulturi nema ni jedna zajednička slika tog grada. Mi imamo razne nacionalne momente – hrvatsko, srpsko, mađarsko, a sve su to zatvorena dvorišta • Grad je postao selo. Više se finansiraju ta “svenarodna” okupljanja na trgu, kuvanja, vašari, a ne kulturna umetnost ili umetnost uopšte

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Da li ste primetili da na svečanim otvaranjima Festivala “Desiré Central Station”, kojih je do sada bilo osam, u prvom reprezentativnom redu nikada nema onih važnih faca koje pod tornjem Gradske kuće kroje i prekrajaju razne politike?Pa čak ni one kulturne?

Između ostalog, i po tome ovaj festival potvrđuje ocenu reditelja Harisa Pašovića da „nije ni malo konformistički“, da „ne podleže nikakvim statusima, nekom glamuru stvarnom ili lažnom“. Dalje, da je „njegov primarni smisao umetnost sama“, kako primećuje teatrolog Ana Tasić, da je „osoben i specifičan i zato što nije definisan kao takmičarski“. Pozorišni kritičar Goran Cvetković dodaje da je sasvim dobro organizovan, da na njemu “sve funkcioniše perfektno i sasvim lično – znači, tačno i sa srcem i dušom svih učesnika i organizatora”.

A organizaciju potpisuje jedan mali teatar koji nosi i svetom pronosi ime subotičkog pesnika i pisca Dežea Kostolanjija (Dezső Kosztolányi, 1885 – 1936), od milošte zvanog Desiré. Otud i naziv serijala umetničkih programa „Dezireov tramvaj”, koji Pozorište „Kostolanji Deže” pod rukovodstvom Andraša Urbana, reditelja, realizuje od 2006, rukovodeći se željom (engleski: desire) da i Subotica – iako provincija – dobije jedan svoj međunarodni festival savremenog pozorišta, koji iz godine u godinu uspešno uspeva da budi uspavane polemičke duhove palanke.

Kakav razvojni put je “Desiré” prošao? Koje godine su na tom putu bile najbolje, a kada je održavanje festivala bilo upitno zbog okolnosti sa strane?

Nije nijednom bilo upitno da li će ga biti, ali je uvek bilo pitanje u kakvim uslovima će biti održan. Na početku je festival bio samo na budžetu grada sa šest miliona dinara, da bi se taj iznos smanjivao na pet, pa na tri miliona dinara. Svake godine je festival bio sve uspešniji, a sredstva iz budžeta su se smanjivala. Nama je, u stvari, bio veliki “šamar” usaglašavanje sa novim Zakonom o kulturi jer smo morali za sredstva da apliciramo isključivo putem konkursa, usled čega se pojavila ta nesigurnost da do sredine sledeće godine mi, u stvari, nemamo nikakvu informaciju o tome s kakvim budžetom raspolažemo. To je najveći problem. Već dve godine spašavaju nas sredstva koja dobijamo od Fondacije “Betlen Gabor” iz Mađarske, na preporuku Mađarskog nacionalnog saveta, u iznosu od oko tri miliona dinara, koliko je i grad izdvojio za “Desiré”. Momenat finansiranja je skoro nemoguće dogovoriti sa bilo kojom političkom opcijom, i ja imam neko loše iskustvo što se toga tiče. Moram istaći da je Ildiko Lovaš, kada je reč o “Desiré” festivalu, uvek bila broj jedan sa strane vlasti kada je trebalo prepoznati neki potencijal, pa isti podržati, a ne da se “mrcvari” oko tih stvari. Što se tiče mog lošeg iskustva: zanimljivo je da nama smanjuju budžet za festival, a stvara se novi festival u gradu, i onda ono što je otišlo od vas nalazi mesto negde drugde. Stalno je prisutna nekakva stranačka raspodela stvari uz neprepoznavanje vrednosti, i tako vlast, političari čine usluge jedni drugima. “Desiré” se uvek smatrao mađarskom manifestacijom i uvek je išao na teret budžeta koji je namenjen za kulturna dešavanja na mađarskom jeziku, a to nema veze jer ne mogu reći da se preterano bavimo mađarskim projektima. Iako dovodimo predstave iz Mađarske, i reč je o Pozorištu “Deže Kostolanji” koje radi na mađarskom jeziku, ipak različiti ljudi učestvuju u festivalskoj ponudi. I tako smo mi od šest miliona dinara iz gradskog budžeta vrlo brzo stigli do tri. Kod ovakvog budžeta od, recimo, pet miliona dinara, problem je što nam jedva ostane sredstava za produkciju. Ima troškova koji nikako ne mogu da se smanje. Pozorišni festival je možda prilično skupa stvar, ali ovde dovodite ljude, ne radi se preko mejla.

Koliko u finansiranju festivala učestvuju Pokrajina i Republika? Da li su ti izvori finansiranja stabilni? Koliko se oslanjate na strane donatore?

Na pokrajinskom nivou uvek smo dobijali sredstva u iznosu od oko 500 hiljada dinara, a 2016. smo iz pokrajinskih rezervi dobili još dodatnih million dinara, što nas je izvuklo. Na republičkom nivou od Ministarstva kulture dobijali smo uvek do million dinara, ali 2016. godine nas Ministartvo kulture – ne znam iz kojih razloga – nije podržalo. Na konkursu NK (Nacionalni kulturni osnovni program) mađarskog ministarstva, koje će sada biti prekinuto, uspeli smo u dva navrata dobiti između 500 i 700 hiljada dinara.

Kako vidite budućnost festivala: da li je (samo)održiv? Šta grad može da uradi kako bi organizacija festivala bila bolja?

Grad bi prvenstveno trebalo da ima određeni budžet namenjen za festival,  da možemo unapred znati koliki je taj budžet, da to ipak bude fiksno, da se stvari dešavaju na vreme. Mi bi već trebalo uveliko da pripremamo festival za 2017. godinu, ali ćemo “Desiré” početi raditi tokom leta jer ćemo tek tada znati čime raspolažemo. Ne vidim da će se bilo šta menjati na tom planu. Svi misle da na kulturi treba da uštede jer brzo shvate da tu nema uopšte puno novca kako su pretpostavili. Budućnost “Desiréa” i dalje vidim u okviru Pozorišta “Deže Kostolanji” kao projekta, ali to ne isključuje mogućnost da jednog dana festival bude odvojen i funkcioniše posebno kao organizacija ili ustanova. Prvenstveni problem je ta nesigurnost i snalaženje iz godine u godinu: to troši ljude, jer svake godine imamo nekakve turbulencije u medijima oko toga da li je upitno ili nije održavanje festivala.

Kakva je subotička publika u pogledu posećenosti i kritičke recepcije spram festivalske ponude?

Mi uglavnom imamo pozitivna iskustva. Po reakcijama i posećenosti, festival smatramo uspešnim i imamo iskustvo razvoja festivala, što vidimo po publici i po tome kako se festival afirmiše. Tako, mislili smo da je program festivala za 2016. prilično skroman, ali smo se zbog odziva publike prijatno iznenadili – to je odnos publike, građana Subotice prema “Desiréu”. Jedan deo njih stvarno voli festival, bitan im je, dolaze: kako objavimo program, istog trenutka se rezervišu karate za predstave. Ali, ovde ima i publike koja želi da gleda čak i od ovoga nešto drugo. Imam osećaj da imamo neku publiku koja želi da se susreće sa stvarima sa Zapada, s evropskim konceptima, i velika im je želja da vide šta se dešava tamo u umetnosti, na neki način. Imate festivalsku publiku koja je delimično ista i svakodnevno dolazi na predstave, ali ima i jedan sloj koji ide samo na festivale. Do nas najviše stižu pozitivne reakcije. Kritike koje dobijamo za “Desiré” festival su uglavnom neki tračevi s partijskih sednica.

Da li inače nailazite na probleme zbog načina na koji kreirate kulturnu politiku unutar vaše ustanove, a na prvom mestu zbog angažovanih predstava koje se bave gorućim problemima u društvu: nacionalizmom, mržnjom, politikom, ljudskim pravima…?

 

Foto: Magločistač

Direktno ne. Nemam poziva ni iz jedne partije. Jasno mi je da to ovog trenutka nije najomiljenija stvar. Pozorište i treba da se bavi životom koji živimo. Ne služi samo za to da vi sad kao publika dođete u pozorište, pa da se uverite u to da je sve u redu u svetu i možete nazad pred televizor. Čujemo na raznim mestima kako se komentariše to što radimo i sigurno se to povremeno odražava i na naše budžete, ali za sad se snalazimo. U Pozorištu “Deže Kostolanji” trenutno je zaposleno 15 ljudi. Najveći “šamar” za nas prošle godine je bio kada su nam programom racionalizacije oduzeta dva radna mesta. Mislim da je to skandalozno. To je bio jedan jako glup politički deal. Mi smo svake godine računali na povećanje broja zaposlenih kako bismo došli do onog minimuma koji je potreban da pozorište normalno funkcioniše, a onda nam je na kraju odgovor na to bio da su nam oduzeta dva radna mesta. Imamo tri čoveka koji opslužuju sve predstave. Čak je i laicima jasno da je to premalo. Mi sad imamo predstave koje ne znamo kako da izvedemo jer nemamo ekipu ljudi koja iza scene može da odradi svoj posao, pa nam onda slobodni glumci i glumice dolaze i dostavljaju neki deo dekora i slično. To nam je stvarno vrlo teško i onemogućava nam rad. Eto takav je naš odnos sa osnivačem ustanove. Često kao da osećam da smo mi neki neprijatelji i da nismo njihovi u pozitivnom smislu, kao da smo im stalno teret. Znam da se i druge ustanove kulture osećaju tako: kao da smo mi uvek problem koji troši nečiji novac.

Kako generalno ocenjujete kulturnu politiku grada? Da li smatrate da je nedostatak to što grad nema definisanu nekakvu kulturnu strategiju?

Bio sam u prošloj vlasti u odboru za pisanje kulturne strategije grada i ni onda nisam razumeo šta znači, jer se u tom kontekstu pojavljivala neka vrsta statističkih podataka kao prikaz raznih ustanova i onda smo stalno govorili da je strategija valjda neki cilj – prvo da se ipak artikuliše jedna idejna osnova šta bi trebalo to da znači. Svakako bi se trebalo baviti strategijom koja bi predstavljala nekakav koncept kulture. Problem je što u celokupnom odnosu grada prema subotičkoj kulturi nema nijedna zajednička slika tog grada. Mi imamo razne nacionalne momente – hrvatsko, srpsko, mađarsko, a sve su to zatvorena dvorišta. Interkulturalnost se ne ostvaruje na takav način! Komunikacija među ovim zajednicama postoji jedino na nekom političkom ili administrativnom nivou. Jedna zajednica nema pojma o tome šta se dešava u drugoj zajednici i to baš nije ono na šta smo mi u Subotici stalno ponosni. Multikulturalnost je dobra i lepa ideja, ali ona maltene i ne postoji u svakodnevnom životu.

Da li koncept koji se sveo na parolu “Subotica – Grad festivala” ima uporište u praksi? Šta festivali donose samom gradu u ekonomskom i turističkom pogledu?

Da li je Subotica grad festivala, to baš ne mogu reći. Subotica bi svakako trebalo da artikuliše taj svoj neki festivalski karakter. Vi svaki put imate neki šator nabijen na trgu, tu ima svašta: od svinjokolja do “Zavičajnih dana”. Nisam video da je neko umeo sve to konceptualno da artikuliše u smislu koji festivali su bitni, pa da se ti festivali plasiraju; ako postoji takav projekat, da nije samo način za transfer novca, nego da je to stvarno projekat koji bi trebalo da promoviše razne festivale. Da li u Subotici bilo ko misli o tome da se predstavljamo u inostranstvu ili prema drugim gradovima s određenim sadržajima i imidžom? Grad je postao selo. Više se finansiraju ta “svenarodna” okupljanja na trgu, kuvanja, vašari, a ne kulturna umetnost ili umetnost uopšte.

Šta mislite o odustajanju od kandidature Subotice za Evropsku prestonicu kulture i da li takav koncept uopšte podržavate?

Nisam bio deo tog projakta jer nisam ni shvatio da je započet kao neki ozbiljan projekat, ali svakako bi bio zanimljiv. Subotica ima neke svoje atribute zbog kojih bi mogla da postane Evropska prestonica kulture, ali mislim da za to nema kapaciteta, a ni zainteresovanosti da se neko time bavi. Bilo bi super da se ovaj grad artikuliše na određeni način, ali se plašim da nema više aktuelnosti u savremenim političkim zbivanjima za tako nešto i da nije više bitno predstaviti Suboticu na način na koji se mi u javnosti hvalimo – to nije in.

(Magločistač)

[clear]

 

Članak “Andraš Urban, reditelj: ‘Desiré’ sve uspešniji, a sredstva iz budžeta za festival sve manja“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.