Aleksandra Conić i Sofija Simić, Subotičanke koje vode kreativnu radionicu „Slikaj i Cirkaj“: Kultura oberučke dočekuje svakoga ko želi da joj priđe

Aleksandra Conić i Sofija Simić, Subotičanke koje vode kreativnu radionicu „Slikaj i Cirkaj“: Kultura oberučke dočekuje svakoga ko želi da joj priđe

Kreativna radionica "Slikaj i Cirkaj", izvor: privatna arhiva

27.09.2021

Kategorija: Intervjui , Kultura

Aleksandra Conić i Sofija Simić su dve mlade Subotičanke koje su, vođene preduzetničkim duhom, pre gotovo dve godine osmislile i pokrenule kreativnu radionicu “Slikaj i Cirkaj” koja se danas redovno održava u Novom Sadu, Beogradu, ali i rodnoj im Subotici – barem jednom mesečno.

Ono što ovu kreativnu radionicu čini drugačijom od ostalih umetničkih radionica jeste to što su je Aleksandra i Sofija učinile dostupnom svima, polazeći od uverenja da u svakom pojedincu čuči mali umetnik koji čeka svoje buđenje.

U intervjuu za Magločistač njih dve govore o tome kako su došle na ideju da svoj lični hobi pretoče u radionicu namenjenu svima koji žele da se kreativno izražavaju, kakve preduzetničke veštine su morale na tom putu steći, kako uspevaju da motivišu ljude da se kreativno izraze, ali i o tome kako su Subotičani prihvatili ovaj način kvalitetnog provođenja svog slobodnog vremena…


Kako se rodila ideja za radionicu „Slikaj i Cirkaj“ i koji je to ključan momenat koji vas je podstakao da ideju konačno i realizujete?

Aleksandra: Sofija i ja se znamo iz srednje škole, tačnije, delile smo klupu četiri godine. Uspele smo da održimo prijateljstvo i tokom studentskih dana, a nekako se vremenom kod nas javio preduzetnički duh i želja da slobodno vreme upotpunimo nečim kreativnim. Sasvim slučajno smo saznale da u svetu postoje slične radionice i pomislile kako bi to bilo nešto što bismo i same posećivale. Obe smo volele da slikamo i crtamo od malena, samo smo to nekako stavile na stranu tokom odrastanja. Nije nam trebalo puno da istražimo situaciju kod nas i odlučimo da je vreme da napravimo plan i pokrenemo „Slikaj i Cirkaj“. Mislimo da je presudno bilo to što i same radimo u korporacijama i znamo koliko je naporno biti pred ekranom i multitaskovati na svakodnevnom nivou. Radionice su nastale kao kreativni kutak, kako za naše učesnike, tako i za nas i naš tim.

Koliko je bilo teško i izazovno samoinicijativno pokrenuti jedan takav projekat?

Aleksandra: Bilo je izazovno, ali ne i teško. Nismo imale prethodnog iskustva u preduzetničkim vodama, ali smo imale jaku želju i koliko-toliko teorijskog znanja. Najbitnije je bilo napraviti plan, listu zadataka, podelu odgovornosti i nakon toga su se polako, ali sigurno, sklapale kockice. Možda zvuči čudno, ali sve smo gledale kao igru – igru kroz koju učimo svaki dan i izlazimo iz zone komfora. Dovoljno je reći da smo pogledale sate i sate tutorijala za WordPress ne bismo li same napravile sajt, iako bi neko iskusniji to odradio za svega par sati. Međutim, nama je bilo izazovno da zavirimo u nešto nepoznato, i uspele smo u tome. Jedini strah koji smo imale bio je taj da ne ispunimo očekivanja prvih učesnika. Sve vreme smo pazile i na najsitnije detalje u organizaciji i sadržaju radionice, međutim, postojala je mala sumnja da možda propustimo nešto. Srećom, to je prestalo stizanjem prvih pozitivnih komentara, ali i onda kada smo same shvatile da ne treba bežati od grešaka, već iz njih učiti, sprečiti ih i unaprediti u budućnosti.

Sofija SImić, izvor: privatna arhiva

Šta je to što vašu radionicu čini drugačijom od ostalih?

Aleksandra: Nakon svake radionice šaljemo anonimnu anketu učesnicima kako bismo dobile povratnu informaciju o našem radu, a odgovori poput „Dopalo mi se što totalni amater može uz adekvatno navođenje da napravi nešto zaista lepo“ ili „Dopalo mi se što sam se potpuno opustila, na dva sata zaboravila na svakodnevnicu i sve što ista nosi, dobro zabavila i spoznala da, iako potpuni laik i samoproklamovani anti-talenat za slikanje, ipak mogu da stvorim nešto a da nije potpuna ‘škrabotina’, kako sam uvek zamišljala bilo kakvo mojih ruku delo…“ govore sami za sebe.

Šta ste naučile kroz ovo iskustvo – o samoj umetnosti, ali i o ljudima i njihovom odnosu prema umetnosti?

Aleksandra: Najviše smo naučile o međuljudskim odnosima i o važnosti podrške i podsticaja kod ljudi. Koliko god da neki učesnici na početku radionice ne veruju u sebe ili imaju strah usled manjka iskustva, uvek smo tu da ih bodrimo, pohvalimo i udelimo komplimente, i eto čuda – na kraju svi savršeno kompletiraju svoje remek-delo, da svako nov ko dođe kod nas ne veruje da smo ikada imali neiskusne umetnike. Svi mi imamo tog malog umetnika u sebi, samo je potrebno probuditi ga. A najbolji alarm je kad osetimo umor od svakodnevnih obaveza i shvatimo da je umetnost oaza mira i način da napunimo baterije.

Kao dvema Subotičankama, koliko je za vas bila važna odluka da se ovakva radionica održava i u vašem rodnom gradu?

Sofija: Prva radionica je bila održana u Novom Sadu, a nedugo nakon toga proširili smo se i na Beograd. Iako smo znale da će se većina posla svesti na ta dva grada, bile smo veoma odlučne u tome da želimo da priredimo ovakvo iskustvo i našim sugrađanima. Kada smo zakazale prvu radionicu u Subotici, postojale su sumnje od strane drugih da li će biti dovoljno veliko interesovanje. Međutim, mi smo bile sigurne da je to prava odluka i da će Subotičani da cene kvalitetno kreativno druženje. Srećom, tako je i bilo! Sada se trudimo da makar jednom mesečno održimo radionicu u Subotici i uvek se radujemo povratku u naš rodni grad.

Kakvo je interesovanje Subotičana?

Sofija: U poređenju sa ostalim gradovima gde održavamo radionice, mislimo da su Subotičani čak i više željni ovakvih dešavanja. Dolazimo iz grada koji je poznat po bogatom kulturnom nasleđu, gde su se svi vidovi umetnosti veoma poštovali. Shodno tome, znamo da su naše radionice nešto što se savršeno poklapa sa mentalitetom grada. Ipak, kao i u bilo kom drugom gradu, treba vremena dok se ljudi upoznaju sa ovakvim konceptom druženja i shvate koliko je značajan, a to se najbolje stiče kroz samo iskustvo. S obzirom na to da nismo u prilici da organizujemo radionice toliko često kao u Novom Sadu i Beogradu, normalno je da treba malo više vremena dok se naša priča pročuje. Ipak, veoma smo zadovoljne dosadašnjim napretkom i radujemo se budućim posetama.

Aleksandra Conić (u sredini), izvor: privatna arhiva

Iz vašeg iskustva, koliko Subotičanima znače ovakvi događaji?

Sofija: Ono što nas posebno usrećuje jeste da smo deo decentralizacije kulturnih dešavanja, koja se inače tipično organizuju u našim najvećim gradovima, a jedan deo njih smo donele na prag našim dragim sugrađanima. S obzirom na to da je Subotica manji grad, mnogi su se možda prezasitili uobičajenih izlazaka na ista mesta sa istim ljudima. Ono što naše radionice nude, jeste potpuno drugačija vrsta druženja gde ćete jedno popodne provesti radeći aktivnost koju većina nikada ne radi kod kuće i nakon čega će vam ostati divna uspomena i sam rad koji će vas podsećati na vaš uspeh od tog dana. Naša najveća potvrda da radimo kako treba jeste kada nam se isti učesnici iznova i iznova vraćaju na radionice. Upravo smo zbog toga sigurni da i Subotičani cene naš rad i da vole da slikaju i cirkaju sa nama.

Šta je to što biste pohvalile, a šta biste možda promenile ili unapredile kada u obzir uzmete kulturno obilje svog rodnog grada?

Sofija: Volele bismo da zaintrigiramo veći broj sugrađana i da samu kulturu približimo i onima koji možda nisu navikli da joj posvećuju pažnju. Čini nam se da na kulturne manifestacije mahom dolaze ljudi iz sličnih krugova koji se već međusobno dobro poznaju. Kako nastojimo da objasnimo našim učesnicima da ne morate da budete naročito talentovani ili iskusni u slikanju da biste učestvovali u našim radionicama, tako bismo volele da naglasimo svima da je kultura nešto što oberučke dočekuje svakoga ko želi da joj priđe. Želimo da se ljudi opuste i prepuste kulturnom obilju koje nudi naš grad bez ustručavanja ili straha da neće biti prihvaćeni ili da neće razumeti ono što gledaju.

Da li smatrate da svako, kao pojedinac, može da doprinese razvoju onoga za šta oseća da u njegovom gradu fali – bilo da je reč o kulturnom ili nekom drugom polju interesovanja?

Aleksandra: I te kako! Promena kreće od nas, i ako sami ne želimo da se zalažemo za unapređenje svog grada, pa čak i dela grada ili komšiluka, malo je sebično očekivati da to uradi neko umesto nas. Nekada nismo ni svesni koliko je malo potrebno za veliku promenu. Čak i da nemamo lično svoje ideje, dovoljno je modifikovati ih i prilagoditi svom gradu i mentalitetu.

Sofija: Naš mali doprinos su „Slikaj i Cirkaj“ radionice. Takođe, bitno je naglasiti koliko znači podrška ljudima koji se osmele da rade na razvoju novih kreativnih ideja u Subotici. Ukoliko niste osoba koja je tip da sama nešto pokrene, budite osoba koja će da podrži, pohvali i pojavi se kada treba. To daje ljudima koji su spremni da prihvate takvu odgovornost vetar u leđa i potvrdu da rade ono što treba.

Podelite sa prijateljima:

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljenja. Obavezna polja su markirana *

Upišite tekst *

Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.