Nikola Kovačević, dobitnik nagrade UNHCR-a za pomoć izbeglicama, za Magločistač: Pušbekovi simbol da više niko ne mari za ljudsko dostojanstvo

Beogradski pravnik za ljudska prava Nikola Kovačević dobitnik je regionalne nagrade „Nansen“ za 2021. godinu koju dodeljuje Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) za pomoć izbeglicama. Nagradu je dobio 29. septembra zbog pravne pomoći i doprinosa u razvijanju sistema azila u Srbiji, borbe protiv takozvanih pushback-ova (prisilnog, ilegalnog vraćanja ljudi iz jedne zemlje u drugu) i zagovaranja prava izbeglica naspram populista. Nagrada je ove godine prvi put dodeljena nekom iz Srbije.

Kovačević je u intervjuu za Magločistač govorio o tome koliko se u Srbiji poštuju prava izbeglica i migranata, o prisilnim „pušbekovima“ sa granica okolnih država, o tome da li je u proteklih šest godina solidarnost zamenjena mržnjom, ksenofobijom, dezinformacijama i teorijama zavere.

On je za naš portal govorio i o svojim dosadašnjim iskustvima i borbi za ljudska prava izbeglica, ali i o motivaciji koja mu daje snagu da istraje u borbi za očuvanje ljudskog dostojanstva.

U kojoj meri se u Srbiji poštuju prava izbeglica i migranata i koji su najčešći primeri kršenja prava ovih ljudi?

Sistem azila je dosta stagnirao tokom kovida i sada funkcioniše tako da postupak traje previše dugo i to je nešto što u velikoj meri obeshrabruje ljude da se odluče da ostanu u Srbiji. Veliki broj ljudi napušta postupak azila što dovodi do toga da generalno postoje frustracije da neko ko je saslušan pre gotovo godinu dana, još uvek čeka odluku. Drugi problemi sa kojima se ljudi suočavaju jeste radna dozvola. Ljudi koji traže azil, koji dugo čekaju da se donese odluka o postupku azila, mogu da rade tek posle devet meseci. Mora da se promeni zakon o azilu i privremenoj zaštiti da bi tim ljudima, već kada zatraže azil, ranije bilo omogućeno da pristupe tržištu rada. Druga stvar je putna isprava. Kada ljudi dobiju azil, naš zakon predviđa da svako ko dobije azil ima pravo i na putnu ispravu. Ali kada te putne isprave nema, to je takođe jedna stvar koja odvraća ljude od odluke da ostanu u Srbiji, jer oni imaju porodice svuda po Evropi. Njima kada isteknu pasoši, dobiju azil, nemaju putnu ispravu, pa im je uskraćeno pravo na porodični život. To je nešto što može da se otkloni racionalizacijom rada organa koji donose odluke. Za Sirijce i Avganistance nema potrebe da se čeka mesecima, konstatuje se da su iz te zemlje i uzmu se osnovni podaci o razlozima napuštanja zemlje. Taj postupak bi trebalo da traje kratko i ne bi trebalo da se usložnjava kao što je to slučaj sada. Kada je reč o izbeglicama i migrantima koji su van sistema, u suštini je teško dati ocenu u kojoj meri se njima krše ljudska prava iz dva razloga: prvi je taj da, kada oni ne žele da ostanu, vrlo često, a zbog prakse susednih graničnih zemalja, oni odlučuju da budu u neformalnom sistemu. Ili odlučuju da budu u tri, četiri kampa od postojećih 16. Preševo koje može da primi 600 ljudi je prazno, a centri u Subotici, Adaševcima su prepuni, ne samo zato što se ti ljudi šalju tamo, nego što se ti centri nalaze u blizini granice i oni neće da idu drugde, nego je njihova težnja da budu tu kod vas u Subotici, Somboru, kod Majdana. I onda, kada se priča o tim prihvatnim centrima, jasno je da tu nisu idealni uslovi. Postavlja se pitanje da li je odluka oko hiljadu ljudi da spavaju po napuštenim kućama odgovornost Srbije ili nije. Rekao bih da postoji podeljena odgovornost, ali da suštinski najveća odgovornost, u kakvom statusu i uslovima oni žive u Srbiji, leži na susednim zemljama koje ih vraćaju nazad, koje tako krše svoje zakone.

Da li su proterivanja migranata iliti „pušbekovi“ trenutno možda najsuroviji načini kojima se služe države u okruženju kako bi iz jedne u drugu zemlju nasilno vraćali ilegalne migrante?

Pušbekovi su simbol toga koliko su stvari daleko otišle, koliko više niko ne mari za ljudsko dostojanstvo drugog ljudskog bića. I pušbekovi jesu najočigledniji prikaz onoga dokle smo došli. Sve zemlje koje pribegavaju takvim praksama, koje su često u EU, što je dodatno zabrinjavajuće, to su zemlje koje se fokusiraju na to da smanje priliv ljudi, da ljude vraćaju ilegalno, da krše svoje zakone na svojim granicama. Te zemlje dovode do toga da njihovi sistemi azila stagniraju. Pravi se lančana reakcija u kojoj su sistemi izbegličke zaštite na regionalnom nivou, na nivou Evrope, potpuno zanemaruju, gde je jedini cilj postao – da izbeglice ne dođu, a ne da im se pomogne. To su zemlje koje odvraćaju ljude, ne žele ih kod sebe i onda imamo paradoksalnu situaciju gde sve izbeglice iz Sirije i Iraka, Avganistana, koji idu ovuda, idu u tri, četiri zemlje, u skandinavske zemlje, Nemačku i Holandiju. To je neodrživo. Na duge staze, taj nedostatak solidarnosti je nešto što je neodrživo i što verujem da će da dovede do daleko gorih politika kojima će se kršiti međunarodno pravo koje će zanemarivati sve ove konvencije o kojima sam govorio.

Gde pronalazitw motivaciju za svakodnevnu pravnu borbu?

Ovaj posao je meni prilično lep i posao u kome ti zastupaš neki sistem vrednosti koji je mnogo važan i koji podrazumeva zapravo da, kada neko pobegne od rata, kada neko izgubi sve, da uradiš normalnu stvar – da mu pomogneš iz prostog razloga jer, ta Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine, svi ti instrumenti za ljudska prava u sebi sadrže odredbe koje su rešenje za sve probleme u ovom svetu. I kada bi se poštovali, ovaj svet bi bio daleko bolje mesto, odnosno, kada ne bi bilo politike, nego vladavine prava. Moja inspiracija leži u činjenici da ja zaista čvrsto verujem da svi ti dokumenti koji su nastali kad u Evropi nije bilo baš tako lepo, da su upravo nastali zbog toga jer je čovečanstvo shvatilo šta se dešava kada nekome ne poštujete pravo na život, na telesni integritet, na krov nad glavom, na zdravlje, kada nekome ne omugućavate da radi ili da se školuje, to samo dalje generiše probleme. Moja motivacija leži u slepom uverenju da je taj sistem vrednosti jedini koji je ispravan i koji, koliko god da je danas postao besmislen, u smislu da malo ko to radi, malo ko to razume šta je to tačno i zašto je toliko važno, meni je jednostavno bitno da postoji bar neko od nas ko zastupa taj sistem i ko pokušava da neke stvari koje su nastale zato što se neko opekao, a to je čovečanstvo u Evropi, da se te stvari ne ponove.

Da li se u proteklih sedam godina izgubila solidarnost građana prema migrantima i da li sada prednjače mržnja i ksenofobija, dezinformacije i teorije zavere? Kakve to posledice ima na same migrante, a kakve na društvo u Srbiji?

Došlo je do porasta populizma, ksenofobije, govora mržnje koje se mogu pripisati pojedinim današnjim grupama. Ja i dalje ne želim da verujem da je to pojava koja se sada masovno proširila na većinu stanovništva Srbije, ali u javnom prostoru više možemo da vidimo te negativne stvari nego što možemo da vidimo solidarnost koja, ja sam ubeđen, i dalje postoji. Kada se prostor daje tim grupama, kada se omogućava plasiranje tih teorija zavere u javnosti bez ikakvih posledica, u tom slučaju, čak i neko ko nije imao negativan pristup prema izbeglicama i migrantima, barem će imati neki znak pitanja kada se oni pojave ili kada se o njima priča, iako nema dovoljno informacija. Zbog toga što se te grupe nisu sankcionisale, prosečan srpski građanin kada razmišlja o izbeglicama i migrantima pre svega razmišlja o njima u kontekstu bezbednosnog rizika, što apsolutno nije tačno. Da bi se taj problem rešio, pripadnici tih grupa moraju da odgovaraju i da snose posledice u smislu zabrane njihovog rada i krivične odgovornosti. Ako se to ne desi, stvar će biti daleko gora nego što je sada kada imamo uglavnom verbalne napade. Bojim se da to može da preraste u neke gore stvari.

Koliko izbeglica i migranata je zatražilo azil u Srbiji?

Što se tiče ljudi koji su podneli zahtev za azil ove godine, njih je 127, dok je prošle godine bilo više od 140 zahteva. Obično se taj broj na godišnjem nivou kreće između 200-250 zahteva za azil. Ove godine je svega 11 lica dobilo azil u Srbiji, dok u Subotici niko nije dobio azil.

Koliko izbeglica i migranata je uključeno u obrazovni sistem Srbije?

Deca koja su u Krnjači, Tutinu i Sjenici i koja su jednim delom u Bogovađi, isto sa svojim porodicama, idu u školu. Kao i deca, oko 50-100 njih, koja su smeštena u ustanovama socijalne zaštite, sva idu u osnovnu školu. Ono što je veći problem sa decom, jeste da kod nas ne postoji procena uzrasta i što se vrlo često dešava da neko ko jeste dete, tretira se kao odrastao i obrnuto. I onda kada se neko ne prepozna kao dete, ne omogućava mu se da uživa dečija prava. Nekada oni namerno kažu da su stariji da bi ostali u grupi, pa ako uđu u neki od ovih prihvatnih centara, vidi se na njima da su oni, bez ikakve sumnje, deca, i oni ne bi smeli da budu tu. Srbija u ovom trenutku nema proceduru procene uzrasta. Ni jedan zakon ne predviđa kako da se i na osnovu čega procenjuje uzrast.

Koliko trenutno izbeglica i migranata boravi u Srbiji, u prihvatnim centrima i van sistema?

U prihvatnim centrima u Srbiji, prema izveštaju od prošle nedelje, boravi oko 4.800 ljudi, a najviše do 5.000 lica boravi u 13 različitih prihvatnih centara. Van sistem trenutno boravi oko hiljadu ljudi, pretežno na severu Vojvodine i na zapadu, ka Hrvatskoj.

Na koji Vaš slučaj ste najponosniji, kada su u pitanju prava ovih ljudi?

Najponosniji sam na slučajeve u kojima sam sprečavao proterivanje ljudi sa aerodroma, u nekim vanrednim situacijama, gde bi nešto loše moglo da im se desi. To su uglavnom slučajevi gde se u roku od 48 sati nalaže Srbiji da se neko ko je na aerodromu ne vrati tamo odakle je doleteo. To su slučajevi za koje znam da sam reagovao i da su bez ikakve sumnje odmah dali najvitalnije rezultate, pa tako neko nije vraćen negde gde može da mu bude ugrožen život. U pitanju je bio jedan somalijski novinar koga su 2014. godine hteli da vrate baš u Somaliju. Ili je to bio politički aktivista iz Irana iz 2013. godine. To su mi bili nekako najdraži slučajevi, tada sam bio nekako na početku svega toga, ali me i dalje drži euforija kada se setim zapravo koliko su te situacije bile pomalo i dramatične. Neizmerno sam bio ponosan što sam bio deo tima koji radi na jednom predmetu koji se bavio prvom dvojicom ljudi koji su ušli u Mađarsku 2015. godine, kada je uvedena ona procedura (podizanje žičane ograde) na graničnom prelazu Reske i Tompa. Ja sam bio sa te druge strane i zajedno sa kolegama iz mađarskog Helsinškog odbora radio na tom predmetu koji je pet godina kasnije doveo do toga da Mađarska više ne sme da tretira Srbiju kao sigurnu treću zemlju, a nekoliko meseci kasnije je i Evropski sud pravde, naslanjajući se na tu odluku, doneo presudu kojom je boravak u Reske i Tompi proglašen za nezakonit. To je jedna cela inicijativa protiv nakaradnog sistema u Mađarskoj. I obožavam svoj slučaj proterivanja u Bugarsku, s obzirom na to da znam koliko je bilo teško dokumentovati da su ti ljudi ostavljeni u šumi 2017. godine, uspostaviti i održati kontakt sa njima i prikupiti činjenice koje bi dovele u sumnju izjave nadležnih organa da su oni tamo sami završili. Sama činjenica da je osporeno nešto što obično ne prolazi u državnim organima je nešto što je prilično uzbudljivo, na šta sam veoma ponosan. Ima ih još, i tragičnih i teških.  

Da li ste lično imali problema zbog prirode Vašeg posla, da li ste bili izloženi pretnjama od strane raznih antimigrantskih grupa ili pojedinaca?

To stalno kače na društvenim mrežama, da će me ubiti, obesiti. Ja ne znam za te svari, meni moji prijatelji to šalju, prave skrinšotove sa različitih društvenih mreža, ali i nekih Telegram i Vocap grupa koje vode Narodne patrole i kada ja govorim negde na televiziji, oni stave tamo da ovog treba sledećeg ubiti i tako dalje. Nikada mi niko lično i neposredno nije prišao na ulici, nešto zapretio ili rekao. Nigde nisam doživeo ni jednu neprijatnost, ali jesam dobijao informacije da se o meni strašno piše na društvenim mrežama. Mnoge moje kolege su napustile ovu oblast rada jer tako više nije moglo. Ja verujem da će stvari da se pogoršavaju, ali moj motiv je dovoljno jak da nastavim time da se bavim.

UNHCR-ova nagrada „Nansen“ za pomoć izbeglicama ustanovljena je 1954. godine i njom se odaje priznanje pojedincima, grupama i organizacijama koje prevazilaze svoje dužnosti u oblasti zaštite izbeglica, raseljenih lica i lica bez državljanstva. Nagrada nosi ime norveškog naučnika, diplomate, humanitarca, prvog visokog komesara za izbeglice i dobitnika Nobelove nagrade za mir Fridtjofa Nansena. Od 2017. godine dodeljuje se i na regionalnom nivou, za Afriku, Aziju, Evropu i Bliski istok.